Kada istorija ne bi predstavljala proces suprotstavljenih sila u neprestanom međudejstvu, mogao bi se ustanoviti sledeći niz antinomija:
italijanska renesansa – germanska renesansa
klasično – romantično
logika – život
racionalizam – iracionalizam
ograničenost – bezgraničnost
konačno – beskonačno
statično – dinamično
svetlost – tama
dan – noć
esencija – egzistencija
Ali, u stvarnosti te antinomije ne opstaju kao takve, nego se rađaju i oplođuju u jednoj uzajamnoj i neprestanoj igri. Niti je renesansna Italija bila lišena gotičkih atributa, niti je germanskim zemljama bio stran ugled antičkog sveta. Moderno doba je, dakle, nastalo pre kao dijalektička sinteza tih pojmova, kako to pokazuje jednostavno ispitivanje buržoazije, suštine modernog doba: prerano nastala u Italiji, kasnije postaje presudni elemenat germanskog i anglosaksonskog sveta; zadojena racionalizmom, ona mora da se, preko svojih ograničenja i svog dinamizma, izlije u suprotan pojam. Kao što se vidi, taj elemenat modernosti naizmenično prolazi obema kolonama antinomija. Tako se, kao što je već rečeno, naturalizam završio mašinom, koja mu je antagonična; vitalizam se završio u apstrakciji, a individualistički duh u omasovljenju našega doba.
Od samog početka procesa rasle su dve suprotstavljene sile, sve dok u dva poslednja veka nisu nastali duhovi koji sa punom svešću traže novi naturalizam, novi vitalizam i novi individualizam.
Tačno je da je Italija imala antičke temelje, i da je zato italijanska renesansa pre svega sa leve strane naših antinomija. Ali italijanski kapitalizam nikada ne bi nastao jednostavnim uskrsnućem grčkorimske antike. Grci su propovedali statičnu i konačnu koncepciju stvarnosti, i dobar deo italijanske renesanse bio je pod njihovim uticajem. Ali, kao što smo videli, problem se zamrsio kada se pojavilo hrišćanstvo i gotički sastojak. Hrišćanska religija je sinkretički spoj grčke filozofije i dinamičkih elemenata judaizma i manihejizma; tako, od samih početaka, sadržace u sebi dve suprotstavljene sile: u zavisnosti od razdoblja, naroda i ljudi koji su ga prihvatili, hriščanstvo je premeštalo naglasak od kontemplacije do delovanja, od suštine do egzistencije; ponekad se taj sukob može videti u jednom istom čoveku, kao što je slučaj sa Paskalom, koji počinje kao matematičar a završava kao mističar; i u toj duhovnoj širini nalazi se najveća sila te religije, jer kad god nam se učini da će se srušiti, neki novi životni podsticaj obnavija njenu strukturu.
Dinamički i egzistencijalni duh hrišćanstva najsnažnije je zahvatio gotske narode, stvarajući na taj način germansku protivtežu modernom svetu, bez koje bi bilo nemoguće shvatiti probleme naše krize. Bez kulturne tradicije Italije, ti narodi bi pohrlili u civilizaciju sa najvarvarskijim i najmodernijim osobinama, po čisto trgovačkom nagonu, utonuli u dinamičko i polujevrejsko hrišćanstvo koje je omogućilo njihov snažan razvoj.
I taj dinamički i iracionalistički elemenat podsticaće takođe germanske duhove da se pobune protiv modernog društva koje ih je stvorilo – kod romantičara i egzistencijalista.
Ernesto Sabato
Pojedinac i univerzum
