Dušan Vasiljev, pesnik rata – zbornik radova [Knjiga dana]

| July 3, 2018 | 0 Comments

Piše: Ivan Lončar

Pijava, Soča, Taljamento… I danas, posle 94 godine, imena ovih reka u Italiji podsećaju na neke od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu. O strahotama italijanskog fronta u jesen 1918. godine Miloš Crnjanski piše:

„Petnaest dana padala je kiša… Daleko, u magli, savijao se, kao traka od svile, golubijesiv, nabujao Taljamento, a u blatu, po putu, ležale su strvine, mrtvaci i pobacano oružje… Znao sam da daleko ispred mene, ludo i ponizno, ginu bosanski pukovi, silazeći u grad Udine. Daleko napred, u magli, tutnjali su opet topovi. Grad Udine čekao je opljačkan i prazan…”

Crnjanski je u austrougarskoj uniformi, s oficirskim oznakama. On je samo jedan od pesnika, evropskih i balkanskih, čiji život će surovo da obeleži Prvi svetski rat. Iskusivši na samom pragu zrelosti sav užas besmislene ljudske klanice, izranavljeni i razočarani, ti mladi, gnevni ljudi, gotovo dvadesetogodišnjaci, stvaraju po svemu nova dela u kojima je spoznaja sveta sasvim ogoljena, do gorke istine. „Nemamo ničeg.  Ni Boga ni gospodara. / Naš Bog je krv”, peva Crnjanski. „To smo Mi! Mi, djeca krvave Evrope!”, uzvikuje, u istovetnoj odori, njegov vršnjak Miroslav Krleža, nazivajući topove koje spominje Crnjanski „glasom pokvarene evropske probave”. I najzad poetski iskaz još jednog mlađanog austrougarskog soldata – Dušana Vasiljeva: ,, Ja sam gazio u krvi do kolena, / i nemam više snova’’.

„Mene je ađutant puka ubacio u jedan bataljon koji je trebalo da učestvuje u ofanzivi na Srbiju, ali je ostao u blatu i snegu Srema”, sećao se Crnjanski događaja iz 1914. godine. „Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to preživeo”. Budući pesnici Rastko Petrović i Rade Drainac, tada šesnaestogodišnji mladići, osetiće 1915. godine sve tegobe povlačenja sa srpskom vojskom ka Albaniji. Taj jedinstveni hod po mukama prelaze i nešto stariji Stanislav Vinaver i Milutin Bojić, koji se više nikada neće vratiti u Srbiju. Umire 1917. godine na Krfu, u 25. godini. Iste godine u Jonskom moru svoju dušu utapa i Vladislav Petković Dis, pesnik „Utopljenih duša”. Trideset jednogodišnji Milutin Uskoković, pisac romana „Došljaci” i „Čedomir Ilić”, izgubljen od ratne traume, skače u Kuršumliji 1915. godine u reku Toplicu. „Ja hoću mira; razume li ta Evropa jedanput da ja hoću mira!”, zavapio je Branislavu Nušiću pred tragični čin slušajući austrijske topove.

Veliki snovi u Malom Beču

U strašnom odjeku topovskih kanonada nastaje većina pesama „Lirike Itake” Miloša Crnjanskog i njegov „Dnevnik o Čarnojeviću”, kao i ratne drame i ratna proza Miroslava Krleže. Oba pisca očevici su svih užasa ruskog fronta, Crnjanski i onog u Italiji. Ivo Andrić čami po tamnicama, zatim piše „Ex Ponto” i „Nemire”. Svi su otvoreno protivnici Austrougarske čiji su vojni obveznici i svi boluju od iste bolesti, tuberkuloze. Andrić i Krleža se čak leče u istoj bolnici Milosrdnih sestara u Zagrebu. Tuberkulozan je i glavni junak „Dnevnika o Čarnojeviću” koji već na početku izgovara glasovitu misao „Jesen, i život bez smisla”. Upravo takvu jesen i takvu sudbinu doživeće Dušan Vasiljev 1918. godine.

 

 

 

Zasuto prašinom sa sokaka, cvetom višanja i glasanjem gugutki, njegovo rano detinjstvo, na samom početku dvadesetog veka, beše mirno, kao ravnica i nebo nad njom. Ne zadugo.

Kosta Vasiljev je slabo plaćeni opštinski i crkveni službenik u Velikoj Kikindi koja je u sastavu austrougarske monarhije. Sa suprugom Rakilom ima četvoro dece: pored Dušana, koji je rođen 19. juna 1900. godine, tu su Spasoje i sestre Aleksandra i Jelena. Iako je trpeza siromaška, dom Vasiljevih ipak je pun dečije radosti. Sve prekida iznenadna smrt njihove majke. Dušan ima četiri godine. Taj neprebolni događaj pokušaće nekoliko godina kasnije da izjeca dečački naivnim i iskrenim stihovima: „Majku mi, vetre, potraži tamo, / u njenom zagrobnom selu…”. Da se ne bi sam patio sa četvoro dece, Kosta Vasiljev se ponovo ženi. U tom braku rađa se petoro dece. Troje umire ubrzo po rođenju.

Kad po jesenjoj kiši ide u školu, gazeći teško panonsko blato, više gladan nego sit, ispisuje u đačkim sveskama prve stihove, maštajući da jednog dana i njega obasja bar deo slave Branka, Đure, Vojislava… Međutim, onog istinskog pesnika Dušana Vasiljeva neće izroditi mladalački sni već, kao i Crnjanskog, rat.

Osnovnu školu završava u rodnoj Kikindi. Godine 1911. Kosta Vasiljev preseljava brojnu porodicu u Temišvar. Posle prašnjave i blatne kikindske periferije, pred Dušanom je odjednom zablistao istinski grad. Tada u njemu boravi i sedam godina stariji Crnjanski, koji ga se seća ovako: „Temišvar je, u moje vreme (1896/192) bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima… Imao je nadimak Mali Beč… Nasred Temišvara, svake nedelje, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu, opkoljenom terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta… Ja sam u tom Temišvaru pisao pesme, od detinjstva”. Pesme je pisao i srednjoškolac Dušan Vasiljev.

Što bi dike ode u vojnike…

 

Njegova porodica i dalje živi teško, i on, praznog džepa, može samo da gleda kako gospoda uživa u čarima velegrada. Uteha su mu stihovi i učenje. Pohađa prvo takozvanu građansku, a zatim učiteljsku školu. U leto 1914. godine počinje Prvi svetski rat. Vasiljevi odmah osećaju svu bezdušnost austrougarske mobilizacije: u njene regimente stavljeni su i Srbi iz Temišvara, među njima i Kosta Vasiljev. I dok on na nekom bojištu strahuje da više nikada neće videti svoju maloletnu decu, Dušan je, sa samo četrnaest godina, prinuđen da pomajci, braći i sestrama obezbedi kakvo-takvo preživljavanje. Iako nejak i krhkog zdravlja, po ceo dan radi razne poslove, u vreme ratno, kad su beda i glad sve prisutniji. Za sitnu paru ili zavežljaj brašna, pomaže u mlinu, pere fijakere u hladnom Begeju, satima piše pisma zemljacima na frontu, dnevniči u poreskom odeljenju. Uči noću, uz sveću: tako sve do marta 1918. godine, kad polaže maturu. Onaj najteži, životni „ispit zrelosti” prirediće mu austrijski car i ugarski kralj Karlo (1887–1922), naslednik dugovekog Franje Josifa. U očajničkom pokušaju da spase monarhiju nepovratno zaglibljenu u sveopšti rat, on u svoju soldatesku mobiliše gotovo golobrade momke od Varšave do jadranskih ostrva, od Praga do Crnog mora. U tom mnoštvu nacija, jezika i vera naći će se, pre osamnaestog rođendana, i Dušan Vasiljev.

„Austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak 47 kg”, svedoči Crnjanski.

Od novembra 1917. godine na Pijavi se vode žestoki artiljerijski i rovovski okršaji između italijanske i austrougarske vojske. I upravo na tu 220 kilometara dugačku reku, koja se nedaleko od Venecije uliva u Jadransko more i koja mesecima nosi leševe ljudi i konja, doslovno crvena od krvi, u blatne rovove na njenim obalama upućen je Dušan Vasiljev. „Put nam je svima u bolu isti, / ma kako se mi zvali…”, zapisaće.

Sve do kraja oktobra 1918. godine, više od hiljadu kilometara daleko od Temišvara i najbližih, on će oko sebe danonoćno da gleda smrt, i samo smrt. Ako vojnika ne pogodi metak, šrapnel ili raznese granata, umire u najtežim mukama od tifusa, tuberkuloze, malarije, skorbuta, epilepsije, nezaustavljive dizenterije ili masovno raširenih bolesti koje narod naziva sramotnim. Posebno su užasavajući zaraženi trahomom. Gotovo slepi, puni stenica i vaški, oni tumaraju po smrdljivim rovovima iz kojih povremeno iskoči neki vojnik i u ludilu mirno izlazi na brisani prostor, na nišan protivniku, ili sam sebi prostreli lobanju. „Zar nije još užasnije / živeti dan-dva sa lobanjom puklom”, glasi jedan stih Dušana Vasiljeva. „Za doručak dobijaju neki prženi kukuruz, kao kafu, i neku zovu, kao čaj”, piše Crnjanski.

„Đonovi im propuštaju vodu. Za ručak imaju repu… Neverovatno – svaki dan”. „Siti smo svega: boga, i slave, i simbola!”, pevaće, uskoro, očajni Dušan Vasiljev. „Čovek se u meni stidi, stidi…”

Braća u dušmanskim odorama

Na izmaku oktobra 1918. godine italijanske snage prelaze u snažnu ofanzivu i brzo probijaju front austrougarskih snaga koje u potpunom rasulu napuštaju borbu. Austrougarska je u Prvom svetskom ratu mobilizovala 7.800.000 vojnika. Ubijeno je, zarobljeno, nestalo, umrlo ili ranjeno čak 7.020.000. Preživelo je, sa raznim posledicama, svega 780.000 ljudi. Među tim „srećnicima” je i Dušan Vasiljev. U novembru te godine car Karlo ostavlja presto i beži u Švajcarsku, ratu je kraj, dvoglavi orao bečko-peštanske imperije zauvek pada… „Povratak iz rata je najtužniji doživljaj čoveka”, kaže Crnjanski i opisuje scene iz tadašnjeg Beča: „Rulje vojnika koji se vraćaju iz Italije i gomile zarobljenika posele su sve pruge, vozove, vagone, lokomotive. Vise, kao grozdovi, sa krovova i stepenica železnica. Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine. Vozovi idu bez reda… Ostavljam Beč u slici potpune mizerije”. U ili na jednom od tih vozova bio je, verovatno, i Dušan Vasiljev, koji će ispisati i stih: „Domovina – to su svi naši snovi”.

Repa i čokolada

Dok je Dušan Vasiljev u austrougarskom rovu jeo kuvanu repu, italijanskim vojnicima ukopanim na suprotnoj strani fronta čokolade je delio devetnaestogodišnji američki dobrovoljac Ernest Miler Hemingvej, vozač bolničkih kola. U tim trenucima je, navodno, i izranavljen sitnim gelerima rasprsnute granate. Svoje iskustvo ratnog užasa opisaće u romanu „Zbogom oružje” , objavljenom 1929. godine. Tri godine kasnije i osam godina posle pesnikove smrti, 1932, pojavljuju se u izdanju Srpske književne zadruge u Beogradu „Izabrane pesme” Dušana Vasiljeva.

U iznošenom šinjelu bivše vojske bivše carevine, u groznici od malarije i tuberkuloze, slomljen i odjednom vidno stariji, Dušan se vraća u Temišvar gde zatiče „neprijateljsku”, srpsku vojsku. „Brata sam zvao dušmanom kletim…”, prisetiće se sa gorčinom u stihu. I život se nastavio, sa poratnom bedom i gladi, sa bivšim ratnicima i sadašnjim udovicama, siročadi i usedelicama, ali i sa bestidnim sticanjem, prevarama i orgijama. „Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati na zgarištima?”, pita se glavni junak „Dnevnika o Čarnojeviću”. Vasiljev sarađuje u „Slogi”, temišvarskom listu na srpskom jeziku. Osniva „Kolo mladih Srba”. Mada bolestan i iznuren, pisar je, tumač i delovođa u komandi mesta, za crkavicu. Uskoro srpska vojska napušta Temišvar koji od 1920. godine pripada Rumuniji. Dušan odlazi u Beograd, glavni grad nove države, jedne od više njih izniklih na ruševinama monarhije za koju je i on uzalud vojevao. U skromnom prtljagu nosi rukopise novela, drama i pesama, u grudima zloslutni bacil tuberkuloze, u mislima želju da studira i nadu da će se dokazati kao pesnik.

Međutim, prestonica na čijim ulicama u ritama prose obogaljeni solunci, a po novostečenim vilama se toči šampanjac i ori ženski smeh, nije baš gostoljubiva prema tamo nekom mlađanom poeti iz „preka”.

I himna i tužbalica

U autobiografskoj noveli „Izmirenje” on se jada:

„Ovaj hladan div, ovaj kameni kolos ne uzima na znanje moj dolazak. A ja dolazim sa vatrom u očima. I donosim svoj talenat. I dolazim čist, mlad, i hoću da se žrtvujem. A nikome ne treba moja žrtva. Kolos tuguje, peva, pije, i čelo mu kite venci belih svetiljaka. A ja? Kuda ću ja? Na koju stranu? Ja dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim prve noći…”.

Zlopati se, bolan, po vlažnim, podstanarskim sobicama, nakratko i vanredno studira na Filozofskom fakultetu, uspeva da završi pedagoški kurs, ispomaže kao pisar u advokatskoj kancelariji… Usamljen i razočaran, skrajnut od uticajnih literarnih krugova, obilazi redakcije, čita najnovije časopise i pesnike. Kao da tek u velikom gradu jasno vidi naličje pobede i pravo lice poraza, grozničavo piše buntovne pesme koje će da ga nadžive i ostanu za buduća pokoljenja.

Objavljuje ih, pored ostalih, i u uglednim časopisima „Srpski književni glasnik”, „Književni jug” i „Misao”. U ovom poslednjem, pod uredništvom pesnika Sime Pandurovića (1883–1960), pojavljuje se 1920. godine pesma „Čovek peva posle rata”, od tada neizostavna u gotovo svim antologijama jugoslovenske, odnosno srpske poezije. To je svojevrsna himna, ali i tužbalica jedne „mladosti bez mladosti”, bolno iskustvo desetkovanog naraštaja kojeg je zauvek unesrećio rat.

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, –
i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!

Istina, ova pesma, kao i nekoliko drugih, pre svih potresna „Plač Matere Čovekove”, donose Vasiljevu pohvale i kritičara i čitalaca, ali ne i bolji život. Grudobolja, kašalj, temperatura, slabost i – večita oskudica… Ubrzo napušta Beograd. Lekari u Kikindi mu savetuju da spas potraži u miru sela i tišini zelenila. Te iste, 1920. godine, postavljen je za učitelja u Čeneju, na samoj granici prema Rumuniji. U tom ušorenom banatskom selu sreća će bar nakratko da obasja i Dušana Vasiljeva. Zavolela su ga i deca, i meštani i – Milojka Maletić, najlepša čenejska devojka. Obostrana ljubav, sinula u doba kad voćke cvatu i dolaze laste, na leto je okrunjena venčanjem. Mladenci se useljavaju u školski stan. Ređaju knjige u maloj biblioteci. Seoski uča sa omladinom uvežbava pozorišne komade. Piše: „Naša je ljubav: ružičaste nade, / blage i nežne, bez bunovnih noći…”.
Ali, bunovne noći mu opet slede. On je vojni obveznik: 1921. godine ponovo uniforma i puška i gudure kod dalekog Kratova, u Makedoniji. I dirljiva pisma razdvojenih supružnika. Dušanova već načeta pluća ne mogu da izdrže sve vojničke napore. Otpušten, vraća se u Čenej. I tek što se donekle zalečio i ojačao, opet vojni poziv, sad na vežbu u Pančevu. Stara boljka se vraća, napreduje i ubrzava povratak kući. Tu ga čeka Milojka, od ljubavi bolna i – grudobolna… „Naša je ljubav tiho umiranje”, ispisuje stih Dušan Vasiljev. Međutim, istovetna bolest nije njihova jedina nedaća: Čenej pripajaju Rumuniji, Milojka ostaje u njemu, a Dušan odlazi, nakratko, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Uskoro je, još bolesniji, opet u Kikindi. Između nje i Čeneja državna granica. Razdvojeni supružnici su bez pasoša.
U jesen 1923. godine Dušan Vasiljev traži leka kod doktora u Zagrebu. Preporučuju mu da dođe na proleće. Do njega je duga, mučna i neizvesna zima. Provodi je u Kikindi, kašljući sve jače u noćima bez kraja i mislima bez utehe. „Često kad sam sam”, jada se dalekoj i voljenoj Milojki „dođe mi da ustanem i da peške dođem k tebi. Meni se sve čini da sam ja tebe zauvek izgubio…”. I stihovi koje tada piše slute odlazak: „Jutros je prvi padao sneg, / tiho i tužno, k’o samrtna kola / kad ponesu nekog na poslednji put. / I moja duša, prazna, gola, / drhtaše k’o prut…”.
Opet su cvetale višnje nad prašnjavim sokakom, i čule su se gugutke, kad je 27. marta 1924. godine Kosta Vasiljev u Čenej poslao telegram: „ Dušan umro jutros. Pogreb petak u tri sata. Tata”. Bez pasoša, Milojka nije mogla ni cvet da stavi na njegov grob. Do poslednjeg dana, u dubokoj starosti, čuvala je neusahli spomen na muža.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/u-bolu-%D1%98e

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Dušan Vasiljev, pesnik rata – zbornik radova [Knjiga dana]

by admin time to read: 12 min
0