Džon Ašer – Muzej prepiske (lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima) [Knjiga dana]

| November 20, 2017 | 0 Comments

Piše: Nebojša Krivokuća

Evo hrestomatije koju vredi čitati, prelistavati i izučavati u trenucima kada sumnjate u vrednost iskrenosti, moć reči i smislenost borbe; kada vam je potreban podstrek za borbu, ili jednostavno smeh.

“Muzej prepiske” je projekat koji je Džon Ašer započeo na blogu “Letters of Note” >>na kojem je objavljivao dirljiva, šaljiva, nedolična, istorijski važna i nevažna – uvek izvrsno sročena pisma nepoznatih i poznatih ljudi namenenja ljubavnicima, potomcima, suprugama, američkim predsednicima, urednicima novina, kolegama, glumcima, Hitleru, obožavaocima.

Izbor od stotinu dvadeset i pet pisama praćenih skeniranim originalima objavio je 2013. kao knjigu, koju je kod nas objavila ‘Geopoetika’ (prevod Jelene Lazić) u velikom formatu, što je razlog više za posedovanje i često prelistavanje. U ovoj knjizi je lako izgubiti se, ali i pronaći blago.


(Ovde bih mogao ostaviti i pasus o tome da tekst postaje kandidatom za umetničko delo tek kada je pisan u životnoj nuždi, ali to bi me odvelo u ‘literarno prenemaganje i izvodijadu’.)

 

Knjigu “Muzej prepiske” vrednom ne čine samo pisma poznatih. Naravno da je zabavno čitati pismo u kojem Elizabeta II šalje Ajzenhaueru recept za palačinke; Džek Keroak nagovara Branda da glumi u ekranizaciji njegove knjige “Na putu”; odbijanje Nika Kejva nominacije za MTV nagradu; rođendansku čestitku Marka Tvena Voltu Vitmenu; Gandijevo pismo Hitleru ili pismo mladog Fidela Kastra koji u dvanaestoj godini na lošem engleskom traži Ruzveltu da mu pošalje ‘novčanicu od deset zeleni američkihdolari’, zato što je nikada nije video… Ali, vatromet postaje još zabavniji i šareniji kada se naiđe na pisma koja su poznati pisci, muzičari ili političari pisali (svojeručno, ne preko sekretara) ‘običnim ljudima’.
Zapanjujuća je dovitljivost Roalda Dala u odgovoru devojčici koja mu je poslala san u boci; ton pisma Igija Popa nepoznatoj devojci koja mu šalje jadikovku od dvadeset stranica; pismo urednika njujorškog lista ‘San’ devojčici koja se pita da li Deda Mraz postoji; saveti koje Džon Krikfaluzi deli sa anonimnim tinejdžerom na temu crtanja, stripa i animacije, docrtavajući Rena i Stimpija na marginama pisma… No, među najbolje napisanim i onima koja se najsporije čitaju su ona koja nama nepoznate osobe pišu deci, rođenoj i nerođenoj, supružnicima koje više neće videti, to su redovi koji ovu knjigu čine potpuno dragocenom. Pisma bivših robova nekadašnjim vlasnicima; pismo majke koje prepričava masektomiju koja je izvršena nad njom bez anestezije 1855. godine… čuda, čuda, čuda.

(Ovaj pasus je zgusnut i pomalo haotičan zato što nije lako izabrati jedna a ne pomenuti druga pisma, osećaj je sličan onome kada otvorite bombonjeru i ne znate šta prvo uzeti.)

Sol Levit piše Evi Hese

A možda ga još dragocenijim čini vreme.
Gotovo sva pisma okupljena u “Muzeju prepiske” nastala su na staromodan način – papir, olovka, ruka, mašina za kucanje, ponekad na memorandumu hotela ili avio-kompanije zato što su pisana tokom putovanja ili u brzini. Nastala u vreme kada su internet i elektronsko umnožavanje dokumenata bili van poimanja ili skora budućnost – ova pisma nas vraćaju u (kao da je juče bilo) vreme kada smo se obraćali jedni drugima pismom na pismo bez ideje da bi to i neko drugi mogao pročitati te samim tim verovatno i otvorenije i iskrenije nego što činimo danas; da je taj primerak koji upravo pišemo jedini, da ne postoji undo. U vreme kada su printeri postali ‘passe’, kao i elektronska pošta te se uglavom dopisujemo u formatima ograničenim prostorom ili brojem karaktera – ova pisma zaista postaju muzej jedne faze čovečanstva u kojoj smo komunicirali drugačije.

No, dosta teoretisanja, vreme za slatkiše.

*

Hvala ti za san
Roald Dal Ejmi Korkoran, 10. februara 1989.

(uvodna napomena autora, prim. N)
Jednog kišnog nedeljnog popodneva 1989. godine, sedmogodišnja devojčica, odlučila je da napiše pismo Roaldu Dalu, jednom od najuspešnijih pisaca za decu svih vremena i, što je bilo važnije za Ejmi, osobi koja je napisala njenu omiljenu knjigu, VDDŽ – predivnu, mahičnu priču o dobroćudnom džinu koji skuplja lepe snove pa ih onda dune kroz prozore usnule dece. S tim na umu, zajedno sa pismom mlađana Ejmi je Dalu poslala i jedan veoma prikladan i dragocen poklon: koristeći kombinaciju ulja, obojene vode i šljokica, napunila je bocu svojim snom. Sudeći po njegovom odgovoru, Dal je devojčicu sasvim razumeo. 
Džipsi Haus

Grejt Misenden

Bakingšemir

HP16N0BP

  1. februara 1989.

 

Draga Ejmi,

Moram da napišem posebno pismo da ti zahvalim za san u boci. 

Ti si prva osoba na svetu koja mi je poslala san, i vrlo si me zainteresovala.

A i san mi se veoma dopao. Večeras ću sići do sela i dunuti ga kroz prozor nekog usnulog deteta da vidim kako radi.

 

S ljubavlju od,

Roalda Dala

*

Ja volim reči
Robert Piroš različitim primaocima
1934.

Godine 1934. njujorški kopirajter Robert Piroš dao je otkaz na svom dobro plaćenom poslu i uputio se u Holivud, odlučivši da započne karijeru scenariste o kojoj je sanjao. Kada je tamo stigao, prikupio je imena i adrese svih režisera, producenata i direktora studija koje je uspeo da pronađe i poslao im, zasigurno, jedno od najboljih i najupečatljivijih propratnih pisana koje je ikada napisano; pismo koje mu je obezbedilo tri razgovora za posao, posle kojih je jedan i dobio – kao pisac-saradnik za studio MGM. Petnaest godina kasnije Robert Piroš dobio je Nagradu Akademije za najbolji originalni scenario za rad na ratnom filmu Battleground. Nekoliko meseci nakon toga osvojio je i Zlatni globus.
Poštovani: 

 

Ja volim reči. Volim masne puteraste reči, kao što su glib, podlost, lepljivost, čankoliz. Volim uštogljene, koščate, škripave reči, kao što su uskogrud, mrzovoljan, dobrodržeći, oproštajni. Volim lažljive, crno-je-belo reči, kao što su mrtvozornik, likvidirati, berberski, opajdara. Volim uglađene reči sa slovom ‘v’ u sebi, kao npr varalica, vitkost, valjanost, živost. Volim hrskave, krhke, praskave reči kao rascepkati, priklještiti, ćuškati, krastav. Volim mrzvoljne, razdražljive, čangrizave reči, kao što su zabušavati, mrki, odrpan, neotesan. Volim nebesa-mi, o-milostivi reči kao što su nakinđuren, iznuren, udešen, rutav. Volim elegantne, cvetne reči kao što su letovati, putešestvovati, jelisejski, vedar. Volim crvolike, vijugave, sipkave reči kao što su gmizati, jecati, cvileti, kapljati. Volim reči koje se kikoću i smejulje, kao što su čuperak, grgoljiti, žuboriti, podrignuti. 

 

 

Volim reč scenarista više od reči kopirajter, pa sam odlučio da dam otkaz na poslu u jednoj marketinškoj agenciji u Njujorku i oprobam sreću u Holivudu, ali pre nego što sam odlučuo, otišao sam u Evropu i godinu dana studirao, razmišljao i glupirao se. 

 

Upravo sam se vratio i još uvek volim reči.

 

Da li bih mogao sa vama da razmenim nekoliko?

 

Robert Piroš, Avenija Medison 385, soba 610, Njujork.

*

Navijte sat

E.B.VAJT G. NADOU
30. marta 1973.

E.B. Vajt je s razlogom bio višestruko nagrađivan pisac. Jedan od najboljih esejista generacije, Vajt se rodio 1899. godine i za života je objavio bezbroj uticajnih radova za Njujorker Harpers. Marta 1973. napisao je ovaj savršeno sročen odgovor izvesnom gospodinu Nadou, koji je Vajta pitao šta misli o budućnosti ljudske vrste koja se njemu samom činila sumornom.
Severni Bruklin, Mejn.

  1. marta 1973.

 

Dragi g. Nado:

 

Sve dok postoji ijedan ispravan čovek, sve dok postoji ijedna saosećajna žena, ima nade da se ta infekcija proširi, i da prizor pred nama ne bude pustoš. U teškim vremenima, nada je jedino što nam preostaje. U nedelju ujutro ću ustati i naviti sat, i to će biti moj doprinos redu i postojanosti.

 

 

Mornari imaju jedan izraz za vreme, kažu: vreme ume odlično da blefira. Prepostavljam da to važi i za ljudsko društvo – možda izgleda kao da se smrklo, ali onda, odjednom, pojavi se vedro nebo između oblaka, i sve se promeni, ponekad sasvim iznenada. Očigledno je da je ljudska vrsta napravila neobičnu zbrku od života na ovoj planeti. Ali kao narod verovatno u sebi imamo i seme dobrote koje već poduže čeka da proklija, čim to uslovi dozvole. Radoznalost, upornost i genijalnost uvalile su čoveka u veliku nevolju. Možemo se samo nadati da će mu te iste osobine pomoći da se iz nje iščupa. 

Držite se. Nadajte se. I navijte sat, jer sutra je novi dan

 

Iskreno Vaš ,

E.B.Vajt

 

Džek Keruak piše Marlonu Brandu

http://preslicavanje.blogspot.pt/2017/08/muzej-prepiske-licna-pisma-koja-bi.html

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Džon Ašer – Muzej prepiske (lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima) [Knjiga dana]

by admin time to read: 6 min
0