Iz duše umetnika i pisaca (3) – Narod zapravo ne traži ništa više od tragedije do da bude dirnut kako bi jednom mogao da se isplače [Tema: Niče]

| June 30, 2015 | 0 Comments

friedrich_nietzsche_image_1

Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)

Priređivač: Novica Milić

163.

Ozbiljnost zanata. – Ne govorite samo o darovitosti, o urođenim talentima! Mogu se imenovati veliki muževi svih vrsta koji su bili malo obdareni. Ali oni su zadobili veličinu, postali „geniji“ (kako se kaže) pomoću osobina o čijem nedostatku ne govori rado niko ko ga je svestan: svi oni su imali onu valjanu ozbiljnost zanatlije koji prvo uči da savršeno oblikuje delove, dok se ne odvaži da načini jednu veliku celinu; oni su sebi davali vremena za to, pošto su imali više zadovoljstva u popravljanju malog, uzgrednog, nego u efektu zasenjujuće celine. Lako je dati, na primer, recept kako neko može da postane dobar novelist, ali izvođenje pretpostavlja sposobnosti od kojih nastojimo da odvratimo oči kada kažemo „nemam dovoljno talenta“. Načinimo samo stotinu i više skica za novele, nijednu dužu od dve strane, a ipak tako jasne da je svaka reč u njima nužna; ispisujmo svakoga dana anegdote, sve dok ne naučimo da pronađemo njihovu najpregnantniju, najdelotvorniju formu, budimo neumorni u sakupljanju i slikanju ljudskih tipova i karaktera, pričajmo pred svima koliko god je moguće često, i slušajmo kako se pripoveda, oka i uha izoštrenog za delovanje na druge prisutne, putujmo kao pejsažista ili crtač kostima, pravimo iz pojedinih nauka izvode o svemu onome što čini umetničko dejstvo ako je dobro predstavljeno, konačno razmišljajmo o motivima ljudskih delovanja, ne prezirimo nijedan putokaz učenja, i budimo i danju i noću sakupljači takvih stvari. Pustimo da nam u tom mnogostrukom vežbanju prođe otprilike deset godina: ali ono što je stvoreno u radionici ne sme da izađe na svetlo ulice.
– Ali, kako većina radi? Oni ne počinju sa delom, nego sa celinom. Oni možda jednom čine jedan dobar potez, pobuđuju pažnju, pa od tada čine sve lošije poteze, iz dobrih, prirodnih razloga.
– Katkad, ako nedostaju um i karakter da bi se oblikovao jedan takav umetnički životni plan, sudbina i nužda zauzimaju njihova mesta i vode budućeg majstora korak po korak kroz sve uslove njegovog zanata.

164.

Opasnost i dobit u kultu genija. – Vera u velike, nadmoćne, plodne duhove nije nužna, ali veoma često je još povezana sa onim sasvim ili napola religioznim praznoverjem da ti duhovi imaju nadljudski izvor i da poseduju izvesne čudesne moći posredstvom kojih svoje saznanje vode sasvim drugačijim putevima nego ostali ljudi. Pripisuje im se neposredan pogled u suštinu sveta, takoreći kroz rupu u omotaču pojave, i veruje se da bi, bez muke i strogosti nauke, taj čudesni pogled vidovnjaka mogao da saopšti nešto konačno i odlučujuće o čoveku i svetu. Toliko već dugo čudo u oblasti saznanja nalazi svoje vernike, da pri tom – možda može da se doda – proizlazi i neka korist za same vernike, ukoliko ovi svojim bezuslovnim potčinjavanjem velikim duhovima stvaraju za vreme razvoja najbolju disciplinu i školu svom sopstvenom duhu. Nasuprot tome, u najmanju ruku je pod znakom pitanja da li je praznoverje o geniju, o njegovim povlasticama i posebnim moćima korisno za samog genija ako uhvati korena u njemu. U svakom slučaju je opasno znamenje kada čoveka obuzimaju trnci pred samim sobom, bili to oni poznati cezarovski trnci ili ovi koje ovde posmatramo, trnci genija; kada žrtvena para, koja se na pravi način daje samo jednom bogu, udari u glavu geniju tako da počinje da se zanosi i da se smatra nečim nadljudskim. Dalje posledice su: osećanje neodgovornosti, prava na izuzetak, verovanje da treba da smo počastvovani već samom vezom sa njim, ludi bes pri pokušaju da ga uporedimo sa drugima ili da ga procenjujemo nižim i osvetljavamo nedostatke njegovog dela.

Time što prestaje da primenjuje kritiku na samog sebe, na kraju jedna za drugim ispadaju pera iz njegovih krila: to praznoverje potkopava korene njegove snage i pravi od njega možda čak licemera, jer mu je snaga uzmakla. Čak i za velike duhove je, dakle, verovatno korisnije ako dođu do uvida o svojoj snazi i njenom poreklu, ako, dakle, shvate koje su se čisto ljudske osobine u njima stekle, koja su se srećna stanja desila: dakle, prvo stalna energija, odlučno okretanje pojedinačnim ciljevima, veća lična odvažnost, zatim sreća zbog vaspitanja koje je u rano doba ponudilo najbolje učitelje, uzore, metode. Svakako, ako je njihov cilj da postignu što je moguće veći uticaj, onda nejasnoća o sebi samima i onaj dodatak polovičnog ludila uvek čine mnogo; jer u svim vremenima se kod njih divimo i zavidimo upravo onim snagama na osnovu kojih ljude čine bezvoljnim i odvlače u zabludu da pred njima stupaju natprirodni vođi. Da, ljude uzdiže i oduševljava da veruju da neko poseduje natprirodne moći: utoliko je ludilo, kako Platon kaže, donelo ljudima najveći blagoslov.

U retkim pojedinačnim slučajevima taj komad ludila može da bude i sredstvo kojim bi neka takva priroda koja se širi na sve strane bila čvrsto držana na okupu: i u životu pojedinaca predstave ludila često imaju vrednost lekovitih sredstava koja su po sebi otrov; ipak, otrov se na kraju pokazuje, kod svakog „genija“ koji veruje u svoju božanstvenost, u stepenu u kojem „genije” stari: mogli bismo, na primer, da se setimo Napoleona, čija je suština sigurno upravo zahvaljujući njegovoj veri u sebe i svoju zvezdu i preziru prema ljudima koji je izvirao iz njega izrasla do moćnog jedinstva koje ga izdvaja među svim modernim ljudima, sve dok konačno sama ta vera nije prešla u jedan skoro bezumni fatalizam, lišila ga njegove hitre pronicljivosti i postala uzrok njegove propasti.

165.

Genije i ništavno. – Upravo originalne glave među umetnicima, koje iz sebe stvaraju, mogu pod određenim okolnostima da proizvedu praznu ljušturu, dok zavisnije prirode, takozvani talenti, ostaju pune sećanja na svo moguće dobro, i čak i u stanju slabosti produkuju nešto što može da se podnese. Ali, ako se originalni oslanjaju na sebe same, sećanje im ne pruža nikakvu pomoć: oni bivaju prazni.

166.

Publika. – Narod zapravo ne traži ništa više od tragedije do da bude dirnut kako bi jednom mogao da se isplače; nasuprot tome, umetnik koji posmatra novu tragediju nalazi radost u duhovitim tehničkim otkrićima i majstorijama, u upotrebi i raspodeli građe, novom obratu starih motiva, starih misli. Njegov stav je estetski stav prema umetničkom delu, stav stvaraoca; prvoopisani, sa isključivim osvrtom na građu, stav je naroda.

O čoveku između toga nema se šta reći, on nije ni narod ni umetnik i ne zna šta hoće: tako je i njegova radost nejasna i neznatna.

167.

Artističko vaspitanje publike. – Ako različiti majstori nisu stotinama puta obradili isti motiv, publika neće naučiti da izađe iznad zanimanja za građu; ali na kraju će ona shvatiti i uživati u nijansama, tananim, novim otkrićima u obradi tog motiva – kada, dakle, motiv bude dugo poznavala iz brojnih obrada i pri tom ne bude više osećala draž novosti, napetosti.

168.

Umetnik i njegova pratnja moraju držati korak. – Napredovanje od jednog stupnja stila ka drugima mora biti tako lagano da ne samo umetnik, nego i njegovi slušaoci i posmatrači mogu da učestvuju u tom napretku i da tačno znaju šta nastupa. Inače, najednom nastaje ona velika raselina između umetnika koji stvara svoje delo na udaljenoj visini i publike koja ne može više da dosegne onu visinu i konačno opet mrzovoljno silazi dublje.

Jer ako umetnik više ne uzdiže svoju publiku ona brzo tone dole i survava se, utoliko dublje i opasnije, ukoliko ju je više podigao neki genije koji se može uporediti sa orlom iz čijih kandži kornjača podignuta u oblake pada u svoju propast.

169.

Poreklo komičnog. – Ako razmislimo o tome da je čovek mnogo stotina hiljada godina bio životinja u najvećem stepenu izložena strahu i da ga je za borbu pripremalo sve iznenadno i neočekivano – možda to znači pripremalo za smrt – a da je čak i kasnije, u socijalnim odnosima, sva sigurnost u očekivanom i uobičajenom počivala na mišljenju i delatnosti, onda se ne treba čuditi što pri svem iznenadnom, neočekivanom u reči i delu, ako to nastupa bez opasnosti i štete, čovek ispoljava suprotnost strahu: biće koje drhti i uvija se od straha, hita nagore, široko se razvija – čovek se smeje. Taj prelazak iz trenutnog straha u kratkotrajnu obest nazivamo komičnim.

Nasuprot tome, u fenomenu tragičnog čovek brzo prelazi iz velike, trajne obesti u veliki strah; ali pošto je među smrtnicima velika obest mnogo ređa nego povod za strah, to na svetu postoji mnogo više komičnog nego tragičnog; mnogo češće se smejemo nego što smo potreseni.

170.

Umetničko častoljublje. – Grčki umetnici, na primer tragičari, pevali su da pobede; čitava njihova umetnost se ne može zamisliti bez takmičenja: Hesiodova dobra Erinija, častoljublje, davala je krila njegovom geniju. Sad, to častoljublje je pre svega zahtevalo da njihovo delo održi najvišu izvrsnost pred njihovim sopstvenim očima, onako, dakle, kako su oni shvatali izvrsnost, bez osvrtanja na neki vladajući ukus i opšte mišljenje o izvrsnom u nekom umetničkom delu; i tako su Eshil i Euripid dugo ostali bez rezultata, dok konačno nisu sebi proizveli sudije koje su procenjivale njihovo delo prema merilima koja su oni sami skovali. Time su se oni postarali za pobedu nad suparnicima po svojoj sopstvenoj proceni, pred sopstvenim sudom, oni su hteli da budu zaista izvrsni; zatim su zahtevali spoljašnju saglasnost sa tom sopstvenom procenom, potvrđivanje svog suda. Starati se za čast ovde znači „učiniti se nadmoćnim i želeti da se tako ukaže i sa stanovišta javnosti”. Ukoliko prvo izostaje a uprkos tome se traži drugo, onda govorimo o taštini. Ukoliko poslednje izostaje a ne žali se za tim, govorimo o ponosu.

Fridrih Niče

Nastaviće se

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Iz duše umetnika i pisaca (3) – Narod zapravo ne traži ništa više od tragedije do da bude dirnut kako bi jednom mogao da se isplače [Tema: Niče]

by admin time to read: 7 min
0