Kako sam izdao komunizam [Tema: Sabato]

| July 25, 2018 | 0 Comments

Oko šesnaeste godine počeo sam da se povezujem sa grupama anarhista i komunista, jer nikada nisam podnosio društvenu nepravdu, kao i stoga što su neki studenti bili deca radnika, doseljenika socijalista, i sa njima sam vodio raspravu tokom noći, prilikom beskonačnih diskusija, ponekad žestokih a u nekim prilikama srdačnih, koje su obično trajale do sitnih sati u zoru.

Iz tog vremena se sećam prvomajskih demonstracija, protestnog skupa i istovremeno duboke tuge zbog stradalih u Čikagu. Večni pokoj za skromne heroje, radnike koji su se borili za osmočasovno radno vreme i potom bili osuđeni na smrt: Albert Parsons, Adolf Fišer, DŽordž Engel, Ogist Spajz i Luis Ling, dvadesettrogodišnjak koji se ubio tako što mu je cevčica-detonator od žive eksplodirala u ustima. Ostala četvorica osuđena su na smrt vešanjem. Naknadno, istraga je utvrdila da su bili nevini, da bomba koja je bačena na policiju nije bila njihovo delo. Ti radnici su izjavili da su i dalje ponosni na svoju borbu za društvenu pravdu i optužili sudije i sistem čiji su oni bili tipični predstavnici. Do poslednjeg trenutka se nisu odrekli svojih ubeđenja. Mnogo godina kasnije, guverner je priznao nevinost tih ljudi, i podigao im spomenik, Grob Stradalih.

Tada su takođe organizovani marševi za generala Sandina i za plemenite i srčane anarhiste Saka i Vancetija. Demonstracije su okupljale oko sto hiljada radnika i studenata, neke pod crvenom zastavom socijalista, i anarhiste pod crveno-crnim barjakom. U celom svetu su održavani protesti solidarnosti zbog dvojice stradalih u radničkom pokretu, osuđenih na smrt za zločin koji nisu počinili. Isto kao u slučaju radnika iz Čikaga, američki sud morao je da im prizna nevinost. Čak i u trenutku kada su ih grubo vezali za stolicu, izjavili su da su nevini. Umrli su hrabro i dostojanstveno.

Rasprave i borbe između anarhista i marksista bile su česte, ali i pored toga imao sam drugove na obe strane, i sve do danas – mi koji smo preživeli! – vodimo duge razgovore sećajući se onih herojskih godina.

Sa koliko emocija mi dolazi u sećanje ono vreme kada sam izmišljao – ili otkrivao u dnu svoje duše – nepismenog Karluća, jednog od onih beskrajno dobrodušnih anarhista što su pešačili od sela do sela, sve dok ne bi stigli do nekog poseda gde je bio običaj imati jedan poljski krevet za bića koja u noći, oko vatre, propovedaju lepotu anarhizma. A Karlućo, ta ljudina, što je zbog mučenja izgubio snagu, na kraju je imao jednu barakicu gde je dečačiću po imenu Naćo, poreklom iz aristokratske porodice, neukim rečima opisivao lepotu anarhizma. Pričao mu je kako su ljudi zatvarali velike i nevine nilske konje da bi služili deci za zabavu, daleko od svojih afričkih livada, prelepih svitanja i skoro zaboravljene slobode.

Ruska revolucija još uvek je imala romantični sjaj onog Oktobra, a drugovi komunisti na kraju su uspeli da me ubede, govorili su da su anarhisti utopisti i da nikad neće uspeti da osvoje vlast kao što su to oni učinili u vreme carske vladavine. Kako još ne beše počeo staljinizam i njegovi zločini, osetio sam, sa romantičarskim fanatizmom, da će revolucija proletarijata na kraju doneti ljudima čist svet kakav sam svojevremeno prepoznao u matematici.

Udaljio sam se od univerzitetskih krugova i pridružio se Komunističkoj omladini; zajedno sa njima, obišao sam velike hladnjače Armur i Svift, smeštene u Berisu, selu u predgrađu La Plate, gde su radnici živeli u najužasnijoj bedi, načičkani u montažnim limenim kućicama, među zelenim baruštinama koje su zaudarale, rizikujući sve u svojoj borbi za povećanjem od dvadeset sentava na sat. Čak i danas se sećam tog zajedništva radnika i studenata, i iznova duboko proživljavam to vreme.

Godine 1930. dogodio se prvi vojni udar, jeziv i krvožedan, kao posledica opasnosti koju su, za vojnike i kapitaliste, predstavljali društveni pokreti. Uriburuova diktatura biće preteča kasnijih državnih udara koje je pretrpela naša zemlja.

Taj prvi udarac bio je odlučujući u mom životu jer sam morao da odem u ilegalu, prvo zbog svoje vojne službe – oduvek sam prezirao salonske revolucionare – a potom zato što sam postao sekretar Komunističke omladine, i stalno su me proganjali. Zbog toga sam morao da pobegnem iz La Plate, prekinuo sam studije i napustio porodicu da bih se nastanio u Aveljanedi, najvažnijem radničkom centru. Zahvaljujući sreći koja me je uvek pratila, nisam pao u ruke Specijalnom odseku za borbu protiv komunizma, čuvenom po svojim mučenjima, koji mi je bio za petama. Morao sam prilično često da menjam pansion i ime; a jednom prilikom spasao sam se iskočivši kroz prozor.

U tim vremenima siromaštva i progonstva došlo je do velike krize, koja je naposletku dovela do mog udaljavanja od tog pokreta zbog kojeg sam toliko rizikovao.

Članovi Partije koji su, naravno, motrili na svako „zastranjivanje“, primetili su kod mene izvesne sumnjive znake. U razgovorima sa bliskim drugovima tvrdio sam da je dijalektika primenjiva u duhovnim delima, ali ne i u onima iz prirode, i da je prema tome „dijalektički materijalizam“ sasvim protivrečan pojam. Neko ko nije podrobno upoznao mentalitet vojnog komunizma, mogao bi pomisliti da to nije ništa ozbiljno, ali je zapravo bilo veoma ozbiljno za čelnike partije, koji su razdvajanje teorije od prakse smatrali zločinom. Bilo bi mi potrebno mnogo vremena da objasnim na čemu se moj stav zasnivao; jedino što mogu da kažem jeste da se to dogodilo oko 1935, a da su mnogo godina kasnije, na jednom teorijskom sastanku održanom u centru Mutualite u Parizu, o tom problemu raspravljali veliki filozofi među kojima je bio i Sartr, i da su tvrdili isto što i ja.

Kako bilo, ona pretpostavka bila je nadasve opasna jer je marksizam-lenjinizam bio utvrđen čvrstim i nepobitnim zakonima. Partija – reč koja se uvek pisala velikim slovom – beše odlučila da me pošalje na dve godine u Lenjinističke škole u Moskvi, gde se čovek ili izleči ili završi u gulagu, ili u psihijatrijskoj bolnici. Bez sumnje bih završio u jednom od tih koncentracionih logora, s obzirom na duboko ubeđenje koje sam gajio po pitanju te filozofske besmislice.

Pre odlaska u Moskvu morao sam da prisustvujem Kongresu protiv fašizma i rata, kojim je u Briselu predsedavao Anri Barbis, u organizaciji Partije i pod njenom strogom kontrolom. Putovanje je počinjalo u Montevideu, i morao sam noću da pređem deltu reke La Plata, u krijumčarskom čamcu, da bih nastavio brodom, sa lažnim dokumentima, prvo do Antverpena, a potom konačno vozom do Brisela. Tamo sam imao priliku da slušam ljude iz Šucbunda, iz Austrije, i vojnike koji su dolazili iz Nemačke, gde je hitlerizam bio u usponu. Smestili su me u sobu jednog od takozvanih Auberges de la Jeunesse, hostela za mlade, zajedno sa drugarom koga sam tamo upoznao i čije ime tobože beše Pjer. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Francuske omladine, slepo odan teoriji, što me je nateralo da budem oprezan, jer se u Partiji nije činila takva vrsta grešaka; taj mladi vojnik kasnije je pao u ruke Gestapoa i preminuo je nakon zverskog mučenja.

Prilikom jednog u nizu dijaloga koje smo vodili pre spavanja, došlo je do diskusije, i načinio sam opasnu grešku ispoljivši svoje sumnje po pitanju onog filozofskog problema. Narednog jutra rekao sam svom drugaru da me boli stomak i da ću doći za njim čim bol popusti. Nakon sat ili više vremena, kada sam procenio da se neće vratiti, spakovao sam svoj koferčić i pobegao vozom u Pariz. Već behu počeli „procesi“ levičarske staljinističke imperije i ubrzo nakon onog razgovora sa Pjerom, shvatio sam da se, ako odem u Moskvu, nikada neću vratiti. Svi dijalozi, iskustva koja sam stekao preko boraca iz drugih zemalja, na kraju su nepovratno uzdrmali krhku konstrukciju koja se tresla u mojoj glavi.

Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i poniženja zbog moje „izdaje“ komunizma, a zapravo je bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju, sve dok u inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara s početka XX veka, koga su u Meksiku ubili staljinisti.

Usred celokupne krize civilizacije koja je počela na Zapadu zbog prevlasti tehnike i materijalnih dobara, hiljade momaka poput mene ponovo je uprlo pogled ka velikoj revoluciji koja je u Rusiji, kako nam se činilo, proglašavala slobodu čoveka. Nismo to učinili nakon podrobnog izučavanja Kapitala, ni da bismo se uverili u vrednost dijalektičkog materijalizma, niti zato što smo shvatili šta je višak vrednosti, nego, jednostavno ali moćno, stoga što smo u toj revoluciji konačno pronalazili opsežan i romantičarski pokret oslobođenja. Reč pravda obećala je da će zauzeti mesto koje joj u istoriji nikada nije dato. Borba za razbaštinjene, i izvanredna rečenica: „Bauk kruži svetom“, postavili su nas pravo pod okrilje njihove zastave.

U vreme čuvenog „buma“ hispanoameričke književnosti ostao sam izvan njegovih literarnih vrednosti jer su me mnogi pisci optužili za izdaju komunizma, praveći se da ne znaju da sam doživeo njegovu predaju, ali i razočaranje kada sam uvideo da je staljinizam izopačio principe koje je taj pokret veličao. Neki od tih salonskih komunista, koje su Francuzi zvali la gauche caviar, izbegli su opasnost i pokazali koliko su niski, kukavički ostavši da sede u zaklonu svojih pisaćih stolova, u udobnim evropskim kancelarijama. A drugi, pošto su se prošetali kroz komunizam, naposletku su se pretvorili u književne preduzetnike.

Međutim, ćutali su pred grozotama koje je počinio sovjetski režim, mučenjima i ubistvima koja su, kako to obično biva, sprovođena u ime velikih reči u čast čovečanstva. Kami je bio u pravu kada je rekao da „za nedostatak vrednosti uvek postoji neka filozofija“. Oni su uporno ćutali kada su mogli i morali da kažu neke stvari bez straha od neslaganja, što je opravdano na sastancima ali neprihvatljivo u delima koja se čine u čast i zarad ideala zbog kojih su mnogi, na stravičan i nemilosrdan način, izgubili život. Ne postoje dobre i loše diktature, sve su podjednako odurne, kao što ne postoji ni nesnosna i dobronamerna mučenja. A borba protiv kapitalizma ne bi smela da zahteva odbacivanje postupaka uperenih protiv dostojanstva ljudskog bića, kakav god bio naziv ideologije koja nastoji da ih opravda.

Možda sam, zbog svog anarhističkog obrazovanja, uvek bio svojevrstan usamljeni borac, odnosno pripadao sam onoj vrsti pisaca na koju je ukazao Kami: „Čovek ne može da se stavi na stranu onih što stvaraju istoriju, već u službu onih što zbog nje trpe.“ Pisac mora biti nepotkupljivi svedok svog vremena, dovoljno hrabar da kaže istinu i da ustane protiv zvaničnika koji, zaslepljeni svojim interesima, gube iz vida svetlost ljudske ličnosti. Mora se pripremiti da prihvati ono na šta etimologija reči „svedok“ ukazuje: mučeništvo. Težak je put koji ga čeka: moćnici će ga nazvati komunistom jer zahteva pravdu za bespomoćne i izgladnele; komunisti će ga proglasiti za reakcionara jer iziskuje slobodu i poštovanje ličnosti. U ovoj stravičnoj dualnosti živeće raspolućen i povređen, a moraće da se brani i rukama i nogama.

Da ne bi bilo tako, istorija potonjih vremena imaće puno pravo da ga optuži jer je izdao najveću dragocenost ljudskog roda.

Raspad Jugoslavije i sveta

Pre izvesnog vremena gledao sam izvanredan film Emira Kusturice o nestajanju Jugoslavije. Impresionirala me je smelost kojom reditelj pokazuje surovost tog uništenja. I dok sam gledao ta bića u njihovom zagađenom podzemlju, kako svojom boli podnose život prezrenih i grešnih, osetio sam da je velika metafora ovog vremena počiva u tome da deo čovekove ljudskosti nestaje.

Sličan osećaj ponovo me je obuzeo jednog popodneva, dok sam putovao vozom. U kupe je ušla neka mršava žena, tamnog tena, koja je na rasklimatanoj harmonici svirala vrlo tužne tonove. Na grudima joj je visio natpis sa objašnjenjem da je morala da pobegne iz Rumunije. Slušao sam njenu melodiju, i zaustavio se da posmatram tu ženu bez otadžbine i doma, ne mareći za to da li je poticala iz Rumunije, Bosne ili bivše Jugoslavije. Bila je obično grešno biće, poput hiljada izbeglica u svetu, bezemljaša iz Brazila, ili onih koji očajnički pokušavaju da pobegnu iz bespomoćne Albanije. Ona je jedna od milion osoba za čiju nedaću smo i mi odgovorni. To su ljudi koji ne znaju za ideologije i sociološke statistike, ali kojima je dobro poznato da ne pripadaju istoriji. Kada se već udaljavala prema sledećem vagonu, sreo sam se sa tužnim pogledom devojčice koju je podizala na svoja leđa. Taj događaj me je naveo da uvidim šta nam se dešava: svet kao da korača ka sopstvenom raspadanju, dok nas život posmatra, otvorenih očiju, gladnih od tolike čovečnosti.

U vrlo poznim godinama (1998. godine kada je imao 87 godina) veliki argentinski pisac i intelektualac Ernesto Sabato napisao je testamentarnu knjigu Pre kraja. U konciznoj autobiografskoj formi, Sabato, zapravo, daje sliku burnog i dramatičnog 20. veka kroz koji je i sam prošao aktivno učestvujući u mnogim presudnim događajima. Knjigu je na srpskom jeziku ovih dana objavila Akademska knjiga iz Novog Sada. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak o Sabatovom učešću u revolucionarnim levičarskim pokretima. Izbor i oprema teksta redakcijski.

Kako sam izdao komunizam

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako sam izdao komunizam [Tema: Sabato]

by admin time to read: 10 min
0