“Književnost
je uglavnom korisna laž“ – razgovor vodila J. Zanić Nardini,
„Vjesnik“, Zagreb, 1. 6. 1989.
J.
Zanić Nardini: „Atlantida“
je jedan iz trilogije vaših romana, koja se bavi sudbinom ljudskog
roda. Odakle nadahnuće za nju, a isto tako i za „Besnilo“ i
„1999“? Drugima riječima, odakle zanimanje za antropološke
teme?
B.Pekić:
Književnost
nije moj pretežan interes. Ona to u toj meri nije da nisam pročitao
nijednu teorijsku knjigu na njene teme. Neznalica sam u tumačenju
književnog dela, pa i sopstvenog. Uzmite stoga ova moja rasmatranja
s rezervom. U međuvremenu, uživao sam mučeći se s filosofijom,
istorijom, antropologijom.
Iz
tog interesovanja je nastalo „Zlatno runo“, jedina moja knjiga
koja nije mogla biti nešto drugo nego što jeste. Svaka druga možda
je mogla. Da drukčija bude možda, bolja svakako. Kako sam stario
vraćao sam se korenima, svojim i opštim.
U
antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za
njegovu suštinu, a iznaf svega osećanje da živim u tuđem,
naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s
autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska
ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više,
zbog svojih „uspeha“.
Ulovila
me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u
našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj
atlantskoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim
umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno
protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna
socioekonomskog smera, i realizovan od njihovih egzekutiva – put u
neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog
života.
Najpre
sam se plašio nuklearnog, mikrobiološkog, ekološkog i
odgovarajućih apokaliptičnih finala i tome strahu posvetio
„Besnilo“. Onda sam prestao da se plašim kraja civilizacije;
užasnuo sam se od njenog trajanja, njenog trijumfa. Njen mi se spori
život činio gorim od brze smrti.
(Sve
ovo uzeti valja s nešto soli – kao literarnu radikalizaciju
pogleda koji na duhovnom planu nisu ni jasni, ni odlučni, ni
definisani i koje do konzistentnog kraja dovode jedino stroge
normative izabranog književnog žanra.)
Verujem
da je „1999“ moj poslednji roman na tu temu. I stoga je
dihotoman: optimističan jer vreme shvata kao večno ponavljanje
arhetipskih sadržaja; pesimističan jer su ti sadržaji mahom isti i
neizvesni u pogledu vrednosti. Za veći optimizam trenutno nisam
sposoban. Zato tri „antropološke“ knjige, mada nastale drugim
redom, valja čitati kao jednu: od „Besnila“, preko „Atlantide“
do „1999“.
J.
Zanić Nardini: Nalazite
li da „Atlantida“ i još neka vaša djela imaju dodirnih tačaka
s antiutopijskim promjenama poput Zamjatinova „Mi“, Hakslijeva
„Vrlog novog svijeta“ ili Orvelove „1984“? Da li je koji od
tih pisaca ikada za vas bio inspiracija ili bar rado čitana
lektira?
B.Pekić:
Nadam
se da ih ima. Bilo bi nelogično da ih nema. Kao što sam se učio na
Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxley-ju
i Orwellu, Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon, i Nietzsche,
i Spengler, i Berdjajev, i antropolozi predvođeni Elijadom.
Učili
su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i
moji neprijatelji. Učio sam na tuđim saznanjima, veštinama,
glupostima (i vlastitim), tuđoj patnji i sreći. Profesori su mi
bili tuđi životi, a među njima i moj.
Knjiga
„1999“ je, na primer, posvećen uspomeni na Orwella, a epizode u
njoj Bradburyju, Solženjicinu, Simaku, Asimovu, Huxleyju. Koliko
imena mojih književnih poverilaca iz mojih posveta nedostaje!
Ostaje, nadam se, saznanje koje se trudim da ne zloupotrebim.
J.
Zanić Nardini: Ima
li filozofa i mislilaca koje posebno volite i cijenite? Jesu li možda
neke od njihovih ideja našle put i do stranica vaših
romana?
B.Pekić:
Ne
znam u kom obliku i u kojoj meri je uticaj evropskih mislilaca osetan
u “Atlantidi”. (On je u “1999” i “Zlatnom runu”, naročito
u shvatanju vremena, transparentan.) Ovde ga mislim ima tek
posredno.
Ali
ako na strani 114. II toma “Atlantide”, popuštajući ličnim
preferencijama, u ljude, među misliocima, smestim Platona, Plotina,
Berkeleyja, Schopenhauera, Nietzschea, a robotima ostavim grčke
materijaliste, engleske racionaliste, francuske pozitiviste, Hegela i
Marxa, stvar je dosta jasna.
Verovatno
nisam u pravu. Ali ko, posle brojnih zloupotreba ljudske misli, sme
tvrditi da jeste?
J.
Zanić Nardini: Kada
ste pisali “Zlatno runo”, koje kritičari smatraju vašim
životnim djelom, pisali ste, da tako kažemo, za povjest
književnosti i za vječnost. S trilerom “Besnilo” ste se,
međutim, prvi put prihvatili žanrovske literature. Koji su vas
motivi na to potakli i kakvi problemi proistječu iz bavljenja tom
vrstom književne djelatnosti?
B.Pekić:
Tu
je slučaj ponešto složen, da upotrebim izraz koji pokriva stvari
koje su bile prilično proste pre nego što su ih naše zablude,
doktrinarnosti, brzopletosti i proizvoljnosti načinile zamršenim.
Žanrovska literatura je danas sinonim za trivijalnu, iako je svaka
literatura u osnovi žanrovska.
Svaka
se dobra knjiga drži i opštih pravila književne igre, primenjenih
na izabrani sadržaj, i onih koji, lični i osobeni, od pravila
odstupajući, upravo u njima, najkreativnije učestvuju, jer šire,
dube, rekombinuju zadato polje te “igre”. A to polje, premda u
dodiru treće vrste sa stvarnošću, nije stvarnost – to je
stvarnost umetnosti.
Vrsta
dobronamerne laži koja se od drugih razlikuje samo po tome što je
korisnija. U svakom slučaju, ređe je štetna.
Po
mom mišljenju “Starac i more” je antropološki roman, “1984”
remek-delo istorijskog, ne utopijskog romana. To su i “Zli dusi”.
Dobar deo klasičnih romana XIX veka porodični su, čak i kada se
bave individualnim junacima, odnosno recipročnim terorom porodice i
njenog člana.
“Odiseja”
je jedan od najbolje spevanih avanturističkih romana književnosti.
To je takođe i priča o povratku – domu, poreklu, sudbini.
“Homeridska Ilijada” shvata rat kao sukob inherentnih strasti,
zabluda, grehova – nipošto svetlog alata za ubijanje.
To
nije roman ratu, nego ljudima u situaciji koju zovemo ratnom samo
zato što se Ahajci i Trojanci u predasima stvarnih tema eposa, iz
sve herojske snage mlate. Ali da se ne upuštam u pitanja za koja sam
nekompetentan. Kao ljubitelj dobre “trivijalne” literature,
nalazim u njenim uspelim uzorcima teme koje će jednom postati
školske.
Kada
će to biti, zavisi od toga gde živimo, na kome smo horizontu
napretka nazadne civilizacije.
J.
Zanić Nardini: Pretpostavljam
da dobro poznajete tzv. trivijalnu anglosaksonsku književnost. Da li
biste je mogli usporediti s djelima sličnog tipa, napisanim na našem
jeziku?
B.Pekić:
U
Engleskoj istorijske romane pišu domaćice kojima su lokalne
biblioteke komforno smeštene između kuće i shopping-centra. Ti su
romani, iako na faktima postavljeni, neubedljivi, kao, uostalom, i
tekuća engleska proza kojoj priznanja donose daroviti stranci, još
uvek Irci, a sada i došljaci iz bivših kolonija i
dominiona.
Englezi
su obuzeti istorijom (na nešto pragmatičniji način od nas, ali im
je i povest bila pragmatičnija), mada imaju sjajne pisce romana
budućnosti. Ali ti romani nisu naročito čitani. Oni imaju prirodan
teren u SAD. I ako se tamo ponekad i ponegde živi i unatrag, misli
se mahom unapred.
U
dobrim knjigama naučne fantastike raspravlja se o zamkama napretka
koje nas ne samo čekaju nego nam se već i događaju. Kod nas je to
nemoguće prosto zato što se ne bavimo slanjem ljudi na Mesec nego
pokušajem da preživimo na Zemlji.
I
još na Balkanu gde smo, posle tri gigantske civilizacije (helenske,
vizantijske i osmanske), postali nesposobni da preživimo vlastitu –
slovensku i da je vratimo Evropi, njenoj prirodnoj materici, iz koje
se zabludno i svojevoljno izuzela.
Pokušaj
preživljavanja je legitiman, mada nešto kasni, ali on onemogućava
da se kao ozbiljna knjiga primi „Luciferov ključ“, koja
raspravlja o aktuelnoj zloupotrebi kompjutera u modernom društvu.
Kako sad mi to da shvatimo, kad i na diluvijalne račune plaćamo
carinu od koje vas prođe volja za svakim napretkom, čak i ako ga
obožavate.
Književnost
je, htela to ili ne, uvek i ekspresija ukupnog
kulturno-civilizacionog atandarda zemlje, njenog kolektivnog stanja,
koje uključuje i kliničko, ako se do njega dospe. Naše vraćanje
prošlosti je, damome, i zadocnelo vraćanje duga koji vraćen mora
biti. Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti.
Ali
ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se
u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo
da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je
nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje
razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas
radimo.
Ukratko,
vrhunci tzv. trivijalne literature nisu baš toliko trivijalni koliko
izgledaju klasičnoj kritici, našim neumerenim predrasudama ili
našem usmerenom neznanju.
J.
Zanić Nardini: Nakon
nekoliko vaših žanrovskih romana, kakva su vaša književna
iskustva na tom polju?
B.Pekić:
Iskustvo
je bilo još jedna od mojih racionalističkih zabluda. Talože se
spoznaje, stiče se, ponekad i opasna, rutina, dobija se veštačko
samopouzdanje, kome pomaže javnost jer obožava takmičenje, opšte
guranje i uspeh (voli ga i pisac, po mogućstvu bez takmičenja u
kome vrlo često morate trčati na začelju, s fenjerom o repu);
nagrade privid uspeha pojačavaju, ali – kad se sva tuđa svetla
pogase, kad ostanete sami sa sobom, praznim listom papira, krupnim
idejama a skromnim mogućnostima da ih izrazite, kad shvatite koliko
vam je dar ograničen i zavisi više od tuđeg mišljenja o njemu
nego od vaših sposobnosti, kad vas stanu mučiti upravo ona pitanja
za koja ste verovali da ste ih rešili još u gimnaziji, gde ste iz
maternjeg jezika trećinu razreda snabdevali, u zamenu za nedostižna
matematička rešenja, nabusitim pojetskim praznoslovljem, kad
najednom više ništa ne znate, onda shvatate da je knjiga koju sada
pišete, svaka vaša knjiga, dakle, jednovremeno i prva i poslednja,
da je, zapravo – jedina. A tu iskustva nema. Ima ga, u stvari, ali
vama ne pomaže.
Svaka
knjiga je nov ispit, svaka ima osobene i nepoznate zahteve. Razumeti
ih znači obaviti trećinu posla. Napisati je znači dovršiti i
drugu trećinu. Treća vam je ionako izvan domašaja. U svakom ste
slučaju, bar pred sobom, na ispitu pali.
J.
Zanić Nardini: Što
sada radite i kakvi su vam literarni planovi?
B.Pekić:
U
junu izlazi drugi tom „Godina koje su pojeli skakavci“. Predao
sam gospodinu Crnkoviću drugih 50 „Pisama iz tuđine“ Radim na
trećem, poslednjem tomu „Skakavaca“ Ako mi bude dano, napisaću
„Srebrnu ruku“ („žanrovski“ istorijski roman o vizantijskoj
duhovnoj revoluciji u VIII veku) i dva nastavka „Runa“ –
„Crveni i beli“ (1941-1944) i „Graditelji“ (1945- do
danas).
J.
Zanić Nardini: Već
dugo živite u Britaniji. Kakav je za vas doživljaj
tuđine?
B.Pekić:
Ne
zamerite mi što odgovaram citatom. Ne mogu na vaše pitanje
odgovoriti iskrenije nego što sam učinio u jednoj emisiji
BBC-ja.
„U
prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti, postoje zone u kojima
se ona dobrovoljno pooštrava. Tuđinci, voljom ljudske sudbine,
postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost
iskusi.Govorićemo samo o jednoj koju su migracije, ekonomske, kao i
političke, istorijske kao i životne poslednjih vekova učinile
opštom pojavom.
Govoriću
o osećanju tuđinstva, proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili
razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima
njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima koje je
krvlju, gresima, zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila
njegova istorija.
Svako
ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini, zna šta to znači
i koliko – čak i ako je dobar – život gubi kad se ne živi na
pravome mestu. A, pravo je mesto uvek ono na kojem smo porasli, jer
od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak
ona sopstvena.
Odlaskom
iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju saporeklom,
rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze
odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, ali su oni lažni i
veštački. Oni nas site, ali ne hrane. U međuvremenu staro korenje
trune.
Možemo
se mi fizički vratiti u svoju zemlju, još dugo živeti pa i umreti,
ali ništa više neće biti kao pre.Staro korenje ne može se
obnoviti, novo se ne može pustiti. Nesporazum nije u tome što
zemlja nije spremna da nas prihvati, nego što mi više nismo
sposobni da nju prihvatimo.
Odbaciti
nešto zašta znate da mu pripadate, teže je nego biti odbačen od
nečega čemu se ne pripada i nikada se nije pripadalo.
Nije
najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli
drugi, najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami
stvorili. Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih
za koje vam je presudno da ih razumete, nikada dugo nemojte
razdvajati. Zateći ćete druge ljude.“
http://www.borislavpekic.com/2008/05/vreme-rei-xvic-deo.html
