Lekari pokrajinske bolnice u Salcburgu već su odustali od osamnaestogodišnjaka i premestili ga u sobu za umiranje. Požurili su da mu daju poslednje pomazanje. Ali svim predviđanjima u inat, trgovački šegrt Tomas Bernhard je preživeo. Poslat je u bolnicu za plućne bolesti, gde je iz svog kreveta mesecima gledao u isto brdo: „Čovek tada“ – rekao je mnogo godina kasnije – „ili poludi ili počne da piše.“2 Zapravo, on i nije mogao da bira, za mladog Tomasa Bernharda takav izbor i nije postojao. Jer njega je zadesilo i jedno i drugo: tada je postao pisac i, najkasnije tada, umakao je normalnosti – ili onome, što podrazumevamo pod normalnim. On je, kako piše u svojoj autobiografskoj knjizi Podrum, morao da pođe „suprotnim smerom“.
Njegova bolest je bila neizlečiva, jedino što je mogao jeste da živi sa njom ili protiv nje, dakle sa izvesnošću smrti i protiv smrti. Nije mogao da živi bez pisanja i nije želeo da piše ne buneći se protiv bede sopstvenog i našeg postojanja. Bernhardove romane, pripovetke i pozorišne komade odlikuje pre svega otresita i gorda nesavršenost. Sasvim je sigurno da je on ideju kako je njegov zadatak da stvori nešto savršeno, ili već samu težnju ka tome, smatrao apsurdnom i preteranom i čak kao drskost odbijao. Njegovi dramski tekstovi se sastoje od monologa, njegove priče su fragmenti romana, a romani duge pripovetke i svi zajedno čine delove jedne te iste, ne, ne ispovesti, već pobune.
U svemu što je objavio manifestuje se njegova samoodbrana. Povrh toga, ovi radovi ne nastoje da ostvare neku nameru, oni nemaju cilj i svrhu, ne potiču iz neke ideje i programa. Bernhard nije želeo nešto da promeni, on nije pripadao prosvetiteljima i borcima za bolji svet. U njegovom dramskom tekstu Trg heroja čitamo: „Gde sve smrdi na propast / i gde sve žudi za razaranjem / glas pojedinca postaje uzaludan.“ Mišljenje da je čoveka moguće vaspitati, smatrao je u najboljem slučaju smešnim. U svom poslednjem, tek posthumno objavljenom intervjuu rekao je sažeto i, kako se meni čini, bez i trunke koketiranja: „Ja ne verujem ni u šta.“3 Ovakva pobuna je bila sama sebi dovoljna, njegovo delo je gnevno, ali nikada angažovano.
Stara je istina da književnost, u osnovi, poznaje samo dve velike teme – ljubav i smrt. Pisca Tomasa Bernharda ljubav nikada nije uspela da zainteresuje, on nije želeo njome da se bavi. Izvesno je da je voleo svog dedu koji se o njemu brinuo i dobro ga odgojio; dugi niz godina je i na svoj ćudljiv način voleo jednu znatno stariju ženu, koju je nazivao „čovekom svog života” – posredi je opet bila osoba koja se o njemu brinula. On nije bio erotičar, seksualnost je pre bila odsutna nego prisutna u njegovom životu. U jednom televizijskom intervjuu, on je sam to nedvosmisleno protumačio kao posledicu teške bolesti od koje je još kao osamnaestogodišnjak gotovo umro.
Samim tim i nije bio – u ovom pogledu poput Kafke – pesnik ljubavi. Pa čak ni pesnik čežnje za ljubavlju, čežnje koja je Kafku, kako saznajemo iz njegovih pisama Feliciji i Mileni, celog života izjedala – Bernhardu je ona bila strana, ili se barem u njegovom delu ona nigde ne nazire niti spominje. U tom svetu žene imaju podređenu ulogu, one su, pogotovo u njegovim ranim knjigama, unakaženi i zlonamerni ljudi i upravo zbog toga odvratni i odbojni. „Meni se gadi od gostioničarke. To je ono isto gađenje koje me je kad sam bio dete, pred otvorenim vratima klanice, teralo na povraćanje“ – priznaje, autoru očigledno sličan, pripovedač romana Mraz. Ove gnusne osobe su uz to i napadne, one se nedvosmisleno nude muškarcima, koji ih naravno odbijaju – i to „uz trenutan osećaj gadosti.“
Kao i žene, u Bernhardovom svetu ogavno je i sve seksualno, ukoliko je uopšte prisutno i spomenuto. A pošto je on od samog početka bio neumoran provokator, ekstremni – primeniću njegov izraz – „napadač glavom“, još u Mrazu saopštava da je polnost „ono što ubija“, „bolest u čijoj je prirodi da razara“ i koja pre ili kasnije uništava svaku prisnost.
Život bez erotike? To čak nijedan bog nije mogao niti hteo da prihvati. Iz Jupiterovih usta čujemo pritužbu: „Ah Alkmena! I Olimp je pust bez ljubavi.“ Bernhard, samotni i nesrećni, koga je život izneverio i toliko mu uskratio, nije bio pesnik samilosti, već pre pesnik nemira i razora, pada i raspada, propadanja i brisanja. Čak i on, nemilosrdni i neumoljivi, koji je poput autora Hermanove bitke i Pentesileje bez okrutnosti bio izgubljen i koji je u okrutnosti tražio zaklon od sveta – čak se i Bernhard, što je bivao stariji, sve više oslanjao na srdačnost, na naklonost.
U njegovim poznim delima, mnogi likovi su prikazani u blagom i prijateljskom svetlu. Doduše, u tim knjigama, to su skoro uvek muškarci koje on s nežnošću promatra i s ljubavlju prikazuje, po pravilu umetnici i intelektualci, koji, kao i on, pripadaju prokletima i istovremeno izabranima. U njima Bernhard pronalazi braću, stilizuje ih u svoje tajne dvojnike – to važi za junaka pripovetke Vitgenštajnov sinovac, sklonog estetici i filozofiji, kao i za pijanistu Verthajmera u romanu Gubitnik, koji rezignirano propada uvidevši da savršenstvo umetničkog ostvarenja prevazilazi njegove sposobnosti.
A žene? Da li su one u poslednjim Bernhardovim knjigama podjednako proste i odbojne? Ne mora da znači. One su samo lišene čulnosti, to su bespolna bića – nalik samo u obrisima vidljivoj, sanjarski zanesenoj plesačici i glumici Joani u romanu Drvarenje, koja tako malo postiže, jer toliko mnogo želi. I Marija iz romana Brisanje nije od ovog sveta: reč je o portretu Ingeborg Bahman, u kome Bernhard s ushićenjem veliča veliku pesnikinju, pri čemu ne izostavlja njene slabosti, na primer, sklonost ka komedijaštvu.
Ovaj portret opet pokazuje da su za Bernharda žene bile ili odvratne ili bajkolike, da je prema njima mogao da oseća ili gnušanje ili divljenje. Bio je pobornik „fanatizma preterivanja“, iz koga proizilazi njegova „umetnost preterivanja“ u kojoj je – na tome je sam insistirao – otišao dalje od bilo koga pre njega.4 Karakteri njegovih likova, bilo ženskih ili muških, svoje polazište takođe nalaze u mučeničkom i izazivačkom fanatizmu, u neuspesima i uvredama od kojih vrvi u Bernhardovim tekstovima.
Vređao je Direra smatrajući ga pretečom nacionalsocijalista, Mocartu je zamerao kičaste motive, dok je kod Betovena neprestano čuo samo ritmove marša, prezirao je Štiftera, Bruknera i Malera, za njega je nemačka književnost dvadesetog veka bila malograđanska i činovnička, što je, mislio je, tipično za bednu literaturu čiji su poznati stvaraoci Robert Muzil i Tomas Man, nemački jezik mu je zvučao ružno, bez imalo melodičnosti i sposobnosti da izrazi istinitost, grad Beč je „najobičnija maloumna ništica“, a cela Austrija je „od svih evropskih država najopasnija“ i „kloaka lišena duha i kulture“.
Olako bi bilo zadovoljiti se time da je Bernhard takve uvrede najčešće stavljao u usta svojih naratora. To jeste istina, međutim ove žestoke i besne osude zapravo malo govore o predmetima ovih napada, već daleko više o onome kome su one bile potrebne da bi se, uprkos neprijateljski doživljenom svetu, održao – dakle, o Tomasu Bernhardu. Šta bi bilo da je on, koji je i rođen u jednom holandskom mestu, tamo i odrastao? Da li ga je moguće zamisliti kao holandskog pisca? Naravno, s jedinom razlikom što bi tada za njega, u to sam siguran, Holandija bila najobičnija „kloaka lišena duha i kulture“, te bi Holanđani, recimo Rembrant, morali da istrpe sav njegov gnev. Ukratko: holandskom autoru Tomasu Bernhardu ne bi, naravno, Austrija poslužila kao metafora za besmislenost našeg bivstvovanja, već Holandija.
Ne zaboravimo da je on raspolagao s dovoljno novca da se skrasi gde god da mu odgovara. Najviše mu je prijala klima Španije. Ali kad god bi bio u Španiji nije dozvoljavao da ga zemlja, u kojoj je više patio nego bilo gde drugde na svetu, dugo čeka: nije samo on bio potreban Austriji, nego je i Austrija bila potrebna njemu. Kao što se u Bernhardovom delu ne mogu prevideti sadistički akcenti, tako se i kod njega samog uočavaju mazohističke sklonosti. Brojne ljute izjave istovremeno imaju izrazito retoričku funkciju: one su sastavni delovi njegovih beskrajnih kaskada reči, njegovih grandioznih jezičkih slapova. Bernhard je iz elokvencije bespomoćnosti izvukao do sada neslućene tonove, on je jezičku bujicu očaja doveo do skoro nepodnošljivog.
Pošto je za svoj način življenja vrlo rano uspeo da pronađe posebno intenzivan, odgovarajući jezički izraz, ovde je time onom književnosti uvek mrskom, ako ne fatalnom pitanju o odnosu između forme i sadržine izvučeno tlo pod nogama: bilo da su njegovi romani i pripovetke od veće ili manje važnosti – ovo se ne odnosi na dramske tekstove – u njima je stil već sadržina. Otuda i bliskost ove epike sa lirikom: Bernhard ne argumentuje, već sugeriše, njegov posao nije bila analiza, već evokacija. Na vrhuncima njegovih romana i drama uočava se retorički talent. Doduše, Bernhard je bio veoma neobičan retoričar. Nerado i retko je držao govore, koji bi uz to i vrlo kratko trajali.
Osnovni elementi njegove proze su litija i naricanje. On je, ako se tako može reći, izmislio komičnu litiju, veselu naricaljku. U kući, u kojoj je živeo u gornjeaustrijskom Olsdorfu, zidovi su bili blistavo beli, a prozori i vrata uokvireni ugljenocrnom bojom. Ovaj oštar kontrast može se pronaći i u njegovim knjigama. One žive od polarizovane napetosti, pogotovu one između potištenosti i humora. Bernhard je bio nasmejani melanholik i, poput neke Šekspirove lude, plašljivi šaljivdžija. Njegovo delo nosi obeležje manične depresije. Da li i njega pogađa Geteova definicija iz čuvenog stiha „Beskrajna sreća i beskrajni bol“?
Zapravo: njegova proza je turobna i gorka, dok je on u društvu bio, svakako ne „beskrajno srećan“, ali vedar i opušten, pre sklon šali nego jadanju. Ipak, uteha koju je Gete preporučivao – „Srećna je samo duša koja voli“ – Bernhardu nije mogla da ublaži bol. Međutim, čak je i on poznavao jednu utehu, mogućnost da svoju doživotnu krizu barem vremenski prekrati i prevari kobnu bolest: srećan je bio samo dok je pisao.
Junaci njegovih romana, pripovedaka i komada otelovljavaju neprestanu pobunu – oni se bune protiv bolesti i smrti, protiv same ljudske egzistencije. To je pobuna koja od samog početka nema nikakvih izgleda, kojoj nije dat ni najmanji tračak nade. Za Bernharda ne postoji pojam „utopija“, on ga čak ne udostojava ni podsmeha, kao ni ideja o izbavljenju.
U njegovom delu, pak, prisutna je jedna ideja o izbavljenju koju, oklevajući i sumnjajući, nije potisnuo: za neki vid opravdanja, postojanje može možda da zahvali samo umetnosti. I to što je on, katolički otpadnik, koji nikada nije prestao da prezire crkvu, onu osobu, koja u njegovim očima upravo predstavlja savršenstvo pesništva, nazvao Marija, sigurno nije slučajnost. Mnogo govori i to da je jedan drugi lik romana Brisanje, u koga se pripovedač zaljubljuje i koga veliča kao „genija umetnosti govora i ćutanja”, živopisan katolički duhovnik i diplomata, nadbiskup Spadolini.
U Gubitniku Bernhard priča o onima koji uvek moraju da biraju između dva – bezizlazna – puta. Rođeni kao gubitnici, ovi ljudi su, „upravo iz razloga što su tako slabo razvijeni i oblikovani“, imali snage da izuzetno snažno deluju na svoju okolinu. Ova tvrdnja mi zvuči donekle riskantno. Bernhardovi „bezizlazni ljudi“ su žrtve ili čak problematična deca života, koja propadaju, ne ostavljajući za sobom neki trag ili uspeh. Njegovo delo ne poznaje pobednike, sve pobune su potpuno beskorisne, prikazani su isključivo porazi.
Pa opet, u tom svetu, među onima koji su propali i predali se, stoji jedan, čija pobuna nije bila uzaludna, čija je herojska borba, uzimajući sve u obzir, ravna istinskom trijumfu. Ali taj koji je uvek išao „u suprotnom smeru“, koji se pobunio i pobedio, nije tvorevina autora, već je to on sâm, on, Tomas Bernhard.
Marsel Rajh Ranicki
(Sa nemačkog prevela Ana Kiš)
1 Govor sa manifestacije „U čast Tomasu Bernhardu“ održane u Frankfurtskom dramskom pozorištu 11. februara 1990. godine povodom prve godišnjice njegove smrti. Prvi put odštampano u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 24. februar 1990. (Prim. prev.)
2 Die Zeit, 11. novembar 1988.
3 Der Spiegel, 29. januar 1990.
4 Bernhardovo priznanje o „umetnosti preterivanja“ nalazi se u njegovom romanu Auslöschung. Ein Zerfall, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/M, 1986, str. 6.
