Piše: Momčilo Đorgović
Daleko od toga da slabosti nije bilo, ali Beograd i Srbija krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prošlog veka, u poređenju sa vremenima koja su bila pre, ali i sa onima koja su se survavala posle, sve do današnjeg dana, deluju kao Obećana zemlja. Bilo je to Zlatno doba, prisetiće se mnogi sa nostalgijom, izmučeni nesrećama koje će još dugo trajati.
Beograd je dobijao siluetu modernog grada. JAT i Putnik su ga povezivali sa kontinentima. Surčinski aerodrom je bio kapija sveta. Iz bezličnog partijsko-državnog kolektivizma izranjale su ličnosti, javnost se personalizovala i kosmopolitizovala. Veliku popularnost dobijaju režiseri, glumci, profesori univerziteta, inženjeri, postaju poznati direktori raznih preduzeća. U novinama izrastaju značajne novinarske individualnosti, obrazovani, dobrog stila. Nije bilo grada u Srbiji a da nije imao fabrike, negde i po tri-četiri, uzdizali su se kombinati, instituti, rudnici, spoljno-trgovinske firme, namenska industrija, u pogone se uvodila robotizacija, i svuda – domovi kulture, domovi zdravlja i biblioteke. Emituje se na Radio Beogradu Treći program (izdavao se i istoimeni časopis), bio je to eminentni generator umetničkog i intelektualnog sazrevanja, uz čiji će podsticaj, recimo, Radomir Konstantinović ispisati i Filozofiju palanke i Biće i jezik. Crni talas u kulturi postaje komplementaran socijalizmu sa ljudskim licem. Atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, ljudi su se osećali građanima sveta. U koka-kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova. U Americi, u dalekoj Silikonskoj dolini, aficionadosi kontrakulture utvrđivali su startnu poziciju za kompjutersku revoluciju koja će ubrzo izmeniti ljudski život.
U srpskoj privredi se, ali i u svim ostalim delatnostima, javlja novi sloj – menadžeri, stručnjaci, bez kojih je razvoj bio nemoguć, a “partizanski direktori” nisu imali sposobnosti i znanja za novu tehnološku stvarnost. Upravo će Marko Nikezić i njegov tim shvatiti zahteve dostignutog razvoja i ograničenja dotadašnje prakse. Glasno je progovorio o neravnomernoj razvijenosti republike, odnosno da postoje krajevi gde po milion i po ljudi živi u izrazitoj nerazvijenosti i zaostalosti. Teško se takvi možemo evropeizirati. Upravo se i dogodilo da nerazvijeni nadvladaju razvijene i “ubiju” Jugoslaviju. Bio je Nikezić, međutim, protiv dizanja “političkih fabrika”, podsticao je da se traže “inteligentne metode” za razvoj tih područja – one koje bi im pomogle dugoročno, osposobile ih za samostalan život bez intervencije države, a da u tim projektima ekonomski i finansijski faktori ne snose samo rizike već da učestvuju i u dobiti.
Biznis je biznis, govorio je Nikezić, on ima svoju logiku, i ako napravi posao – u redu, ako ne, opet u redu, idemo dalje. Pogubna je ona intervencija politike koja gradi Potemkinova sela, i koja zatvara privredu u nacionalne granice, jer se onda rađaju opasniji nacionalizmi, destruktivniji od “popovskih”, zasnovanih na prošlosti. Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali u novim uslovima je potrebno preko sto. i kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati poput klina što izbija klin, tako se moraju zaposliti mladi stručni ljudi spremni da odbace šablone. Otvarala su se vrta onima koji ne bi bili transporteri naredbi iz vrha komiteta, već bi stručnim znanjima razvijali metode da se, kako je Marko slikovito govorio, taj bik nerazvijenosti uhvati za rogove.
Egzistencijalni strah su pred ovim idejama morali osetiti konzervativni i stariji kadrovi. Metafora “klin se klinom izbija” donela im je nesanicu. Bili su navikli na nekontrolisane aplauze i ovacije što god da izjave, imalo ili nemalo smisla. Odjednom se pojavio čovek koji dok govori razmišlja, ne izbacuje niti parole, zakletve i pretnje, i traži da se oslobodi privreda i pretvori u biznis. Njihovom tutorisanju došao bi kraj. Uklonili su oni njega, ali zajedno sa njim i dvanaest hiljada direktora, rukovodilaca, stručnjaka, isprašili ih i demonizovali sa etiketama koje u civilizovanom svetu označavaju napredne ljude.
Ta seča progresivnih kadrova izgleda da je trajno obezglavila Srbiju, inače siromašnom u stručnjacima i bez dobrih zanatskih navika. Danas je ovde najteže naći profesionalne i etične menadžere. I ondašnja seča i uništavanje jedne civilizacijske koncepcije razvoja produžila je život državnom socijalizmu, naravno izvitoperenom. Može se on prema samohvalisavom deklarisanju narodnjačkih lidera nazvati i patriotskim ili nacionalnim, ali to samozadovoljstvo uopšte ne dovodi u pitanje njegov očigledno antinacionalni i antipatriotski karakter. Suzbijeni su slobodno tržište i privatnici. Razvijena je klijentelistička privreda. Političari arbitriraju. Protekcionizmom, državnim fondovima, kreditima i monopolima stvorili su tajkune. S druge strane, zazivaju “spas sa neba” – strane investitore sa kojima će se oni dogovoriti, dati im privilegovani status koji domaći nemaju, i tako kupiti siromašni socijalni mir. I tajkuni i strani investitori novac iznose i drže van naše zemlje. Marko Nikezić je imao plemenitije, ozbiljnije i patriotskije ideje.
O Nikeziću i liberalima ima, bar koliko sam našao i prelistao, nekoliko knjiga: Srpska krhka vertikala i Zatvaranje kruga Latinke Perović, Liberalizam od Đilasa do danas Dragana Markovića i Save Kržavca, Slom srpskih liberala Slavoljuba Đukića, Mirko Tepavac – sećanja i komentari Aleksandra Nenadovića, Moj drugi svetski rat i mir Mirka Tepavca, Uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine od grupe autora.
Ovaj živi eksperiment u već petrifikovanom tkivu jednog sistema temeljno je situirala Latinka Perović u političke i istorijske koordinate Srbije. Dugi, neuspešni put do građanske svesti, batrganje između mistifikacija i stvarnosti, kako ona primećuje, kidao je kontinuitet razvoja, pa je posle svakog obračuna nasilno instaliran novi početak. Međusobno posvađane epohe uvek su svaka za sebe kretale od nule. Naravno, svaka je prethodno temeljno opljačkana. Stvaralačka dijalektika se kod nas zakočila, blokirala se na drugom stepenu tog menjača – negaciji negacije.
Najtajanstvenija ličnost na tim grupnim portretima bio mi je sam lider – Marko Nikezić. Za sobom nije ostavio dnevnike, nije napisao memoare, niti ikakvu drugu studiju. Za njim su ostala lepa sećanja savremenika, puna poštovanja i njegove neme skulpture. Shvatio sam da su zapravo one Nikezićeve reči u kamenu. Potražiću u njima njegovu poruku ovom svetu. Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila njegove govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle. U knjizi Slavoljuba Đukića postoji skraćeni intervjuu – i to je sve. Đukić je bio na pragu da stvori najznačajniju svoju knjigu, a srpskom društvu ostavi dragoceno svedočanstvo, jer je dobio priliku da sa Nikezićem razgovara satima, danima, sedmicama o najraznoraznijim temama, ali je on te mnogobrojne trake, po sopstvenom priznanju negde zaturio, pa izgubio. Zaljubljenik u anegdote je samog sebe faulirao i izbacio iz naporne, ali kapitalne maratonske trke.
Dok sam gledao fotografije Marka Nikezića, čitao njegove govore, taj učesnik u masovnom pokretu, rukovodilac u partiji, govornik po trgovima i aktivima – delovao mi je distancirano, osamljeno. Prihvatio je sve običaje, ali, činilo mi se, da je bio privržen dubinama svojih introspekcija gde je mogao biti samo svoj, predan meditacijama. Neuobičajeni srpski političar: nenametljiv, bez bahatog egomanijaštva, apsolutno je davao prednost sagovornicima, ni traga recimo od “narodski” vragolaste raspištoljenosti Draže Markovića. Jednom prilikom kada je obilazio partijske aktive po Srbiji, posle završenog sastanka Marko je želeo da se povuče u hotel na uobičajeni čaj ili kakao. Aktivisti su bili uporni u insistiranju da sa njima ide u kafanu na roštilj i muziku. Kada su prevršili meru u navalama, strogo ih je upitao:”Da li očekujete od mene da vam budem i peškir da obrišete ruke?”
U želji da ime Marko Nikezić ispunim svojstvima ličnosti koja ga je nosila, da ne nestane u ponoru vremena bez traga, posetio sam njegov stan u Knjeginje Zorke, a zatim sam na Senjaku razgovarao i sa njegovim sinom Zoranom, arhitektom, koga se novinari nisu decenijama setili. I tako tragajući za ličnošću Marka, neočekivano sam iza njega pronašao još jednu nadasve zanimljivu osobu – njegovog oca Petra (1890-1967). Ali, iznenađenje je bila i priča o njegovoj majci Suzan Depre (1895-1977).
Poznato je da je Nikezićeva majka Francuskinja, ali sasvim drugi kontekst sam dobio kada sam saznao da je rođena u najstrožem centru Pariza na čuvenom ostrvu na Seni – Ile de Saint Louis (Ostrvo svetog Luja), pored same katedrale Notrdam. Pariz je bio centar tadašnjeg sveta, i ona je odrastala u centru centra sveta. Kao devojčica se verovatno igrala u parku pored katedrale, a veličanstveni vitraži i gotske skulpture sa fasada uticali su na njeno formiranje. Ostrvo je opervaženo sa dva keja na kojima su drvoredi i predivne rezidencijalne zgrade iz 17. veka u kojima su živeli bogati umetnici, doktori i velike glumice. Pored zajednice boemskih umetnika iz Poljske, te pesnika Adama Mickijeviča, tu je živeo sa porodicom i poljsko-ruski princ Adam Čartorijski, inicijator Garašaninovog Načertanija. Već se tu oblikuje visoka i rafinirana kultura Suzan Depre, a nastavlja školovanjem kod časnih sestara, mada ih je napustila pošto nije bila religiozna.
Kada je upoznala Petra Nikezića radila je u banci u Antverpenu. Bila je visoka i na prvi pogled već privukao joj je pažnju kršni Srbin iz Crne Gore. Iz vreve evropskih gradova u kojima se razvijao uz miris benzina i škripu automobilskih guma novi džezirani stil modernog života – roaring twenties (urlajuće dvadesete), sve uz ludi ritam fokstrota i čarlstona, doselili su se 1921. godine na ušće Save u Dunav, jer je Petar želeo da mu sin Marko dođe na svet baš u Beogradu. Za Suzan je nova sredina bila kulturni šok. Teško se navikavala na lokalne običaje. Bila je očajna što mora da živi zajedno sa svekrvom, i uopšte sa celim tim crnogorskim rođačkim kolektivitetom. Bila je naviknuta na bogato raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, i očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nađe samo piliće i prasiće. Njena majka je takođe došla u Beograd i brzo je otišla, bio je to svet koji joj se nije dopadao. Suzan je često sedela na prozoru i plakala. Da nije bilo dece, govorila je, nikada ne bi ostala ovde da živi. Utehu je našla u čitanju francuskih knjiga i u druženju sa Francuskinjama koje su u Beograd došle kao supruge srpskih studenata poslatih na francuske univerzitete za vreme Velikog rata.
Zoran Nikezić, Suzanin unuk, i danas je impresioniran “njenim poštovanjem i negovanjem izvanrednog jezika”, zadivljeno se priseća: “Fantastično se izražavala”. I Marka je vaspitavala u preciznom jezičkom oblikovanju misli. Naročito je insistirala na francuskoj formuli “mon chien et moi” (moj pas i ja), odnosno pravilu da se poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo. Uobičajeno naše “ja pa ja” smatrala je skandaloznim primitivizmom. Marko je tokom života bio okružen raznim rečnicima, naročito etimološkim, stalno ih je prelistavao i izoštravao lični vokabular, cizelirao svoju moć izražavanja.
Ako je Marko Nikezić bio tako otmeno vaspitavan, šta ga je onda, pitam njegovog sina, opredelilo za “radničke”, odnosno levičarske ideje?
- Marko mi je jednom pričao da je prvi put počeo da razmišlja o levim idejama posle gledanja nemačkog filma o životu u Africi. Režiser je nekom crncu dao ili novac ili poklon da trči kroz žbunje u blizini lavova. Oni su jurnuli za njim i rastrgli ga. Sve je to namerno bilo učinjeno da bi se napravila scena za kamere, da bi se napravio film o divljoj Africi koji će uzbuditi “civilizovani” svet. Za režiserov uspeh u Evropi, život crnca je bio bezvredan. U Marku se tada probudila empatija za siromašne i odbačene, za proklete na svetu. Odlučio je da se angažuje u borbi za uspostavljanje društvene pravde.
Nastaviće se
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/marko_nikezic_2_nije_hteo_da_budemo_afrika.26.html?news_id=279694
