Mogu da učinim da se stvari dogode [Tema: Leonard Koen]

| July 20, 2016 | 0 Comments

koen most

Fenomen: Leonard Koen (2)

Piše: Dezmond Pejsi

Dezmod Pejsi je tekst napisao 1967. godine. Ovaj Pejsijev ogled ujedno predstavlja suštinu predavanja koje je iste godine autor održao na Univerzitetu Ser Džordž Vilijams u Montrealu.

 

Svi ovi anticipirajući elementi utkani u Koenovu ranu poeziju blede u relativnoj beznačajnosti ukoliko razmotrimo piščev prvi roman Omilјena igra (1963). On je nepobitno ispunjen aluzijama, slikama i tematsko-motivskim jedinicama u potpunosti razvijenim u narednom, drugom Koenovom romanu. Omilјena igra, koju bi na prvo čitanje pojedinac verovatno bio spreman da odbaci kao još jednu, unekoliko superiorniju verziju autobiografske priče o mladom umetniku koji polako stupa u doba zrelosti, zapravo postaje bogatiji, rezonantniji roman ukoliko mu se pristupi nakon čitanja Divnih gubitnika. Tvrdnja da je Martin Stark, „božanski idiot“ Omilјene igre, „bez nekog posebnog razloga, prstima zapušio uši, čkilјeći 4 Isto, str. 38–39. (Prim. prev.) 38 očima kao da očekuje da će svakoga časa da se razlegne gromoglasna eksplozija“,5 mogla bi se tokom prvog čitanja lako prevideti, označiti kao puki znak katastrofe. U svetlu diskusije o Telefonskom plesu u Divnim gubitnicima, međutim, ova tvrdnja postaje moćna simbolička aluzija na čovekove konstantne napore da uspostavi vezu sa kosmičkim ritmovima. Kada čitamo da se Vandino lice „pretopilo u lice male Lizice (…) koje se zatim rasplinulo u Bertino lice“, mislimo o toj transpoziciji ne samo u smislu nostalgije za Brivmanovim izgublјenim lјubavima, nego takođe u kontekstu večnog, ženskog principa koji se u Divnim gubitnicima zapaža u likovima Izide, Katarine Tekakvite, Edit, Meri Vulnd, Bogorodice, Merilin Monro i plavokose žene u automobilu – sve one apostrofiraju esencijalno Žensko, Veliku Majku. Naizgled usputna, beznačajna izjava da „svi mi želimo da budemo kineski mistici koji žive u trščanim kolibama, ali vodimo lјubav suviše često“, dobija na svojoj težini kada se čita u kontekstu motiva „kresnuti sveticu“ iz Divnih gubitnika, tog u ovom romanu detalјnije artikulisanog pojma o želјi za spajanjem spiritualne vizije i fizičke ekstaze. Motiv traganja, koji je skiciran u Koenovim ranim stihovima, potpunije je razvijen u Omilјenoj igri premda su i u tom romanu njegovi obrisi embrionski ukoliko se uporede sa znatno kompleksnijom verzijom u Divnim gubitnicima. Brivmanova molitvena invokacija Boga u njegovoj dnevničkoj zabelešci je zapravo prvi nacrt za naratorovu molitvu u drugom romanu, dok se Brivmanovo kolebanje između takve potrage i pohlepe, želјe za svetovnim bogatstvima i uspesima, opaža kao predosećaj frekventnog obrasca o raznim težnjama i pobunama kroz koje narator Divnih gubitnika prolazi. Brivman je takođe posedovao predstavu o krajnjem jedinstvu svih stvari kojom se anticipira naratorova vizija kosmičkog zajedništva u potonjem romanu:

Mocart je treštao sa razglasa, objedinjujući sve što je Brivman video oko sebe. Mocart je spajao, sjedinjavao dve figure nadnete nad pločama, sve što bi muzika dotakla, dete zaroblјeno na Londonskom mostu, planinski vrh koji se gubi u sumaglici, praznu lјulјašku koja se njiše poput klatna, poslagane crvene kanue koji se presijavaju, igrače što se tiskaju ispod koša i skaču za loptom kao na fotografiji na kojoj se kaplјica vode raspršila pod stroboskopom, sve što bi muzika dotakla ostalo bi zamrznuto kao slika na beskonačnoj tapiseriji. I on je bio na toj slici, jedna figura koja stoji uz ogradu.

Ideja da su mnogi vidovi popularne kulture, naročito hit-melodije džuboksova i radiostanica, patetične, ali ne i prezrenja vredne varijante pomenute čežnje za jedinstvom, potrage za harmonijom, takođe je ocrtana u Omilјenoj igri, a potom podrobnije tretirana u delovima Divnih gubitnika kao što je opis izvođenja šlager pesme Gevina Gejta i benda Godesis. Još veća sličnost između ova dva romana tiče se njihovog zajedničkog bavlјenja magijom i čudima, ali i njihovog prihvatanja filma kao savremenog modusa ispolјavanja magičnosti. Najrasprostranjenija tematsko-motivska jedinica Omilјene igre je Brivmanovo shvatanje uloge sopstvenog bića kao svojevrsnog maga, čudotvorca ili hipnotizera. Nakon što je Berta, Brivmanova lјubav iz detinjstva, pala sa drveta, junak je rekao:

 „Kranc, ima nečeg posebnog u mom glasu.“
„Ne, nema.“
„Ima, bogami. Mogu da učinim da se stvari dogode.“

Nakon očeve smrti, Brivman je izveo magijski obred: „Dan nakon sahrane Brivman je rasparao jednu od očevih leptir-mašni i u nju ušio poruku. Zakopao ju je u bašti, pod snegom, pored ograde gde se u leto prelivaju cvetovi komšijinog đurđevka.“ Junak je podjednako izjavio da ga je „očeva smrt ogrnula tankim velom misterije, omogućila mu da bude u dodiru s nepoznatim. Mogao je da govori s posebnim autoritetom o pitanjima Boga i pakla“. Proučavao je sve što mu je palo pod ruku o hipnozi i u jednoj od najkomičnijih romanesknih scena uspeo je da, uspavavši majčinu kućnu pomoćnicu, postigne telesno sjedinjenje sa njom. Kada Brivman saopštava svojoj devojci Tamari da „želi da dotakne lјude kao mag, da ih promeni ili povredi, ostavi na njima svoj trag, učini ih lepim“, njegove reči tada u priličnoj meri liče na F.-ove iz Divnih gubitnika. Još jednom nas podse- ćajući na F.-a, a možda još više na naratora Divnih gubitnika, Brivman ispolјava žudnju za sopstvenim čudesnim preobraženjem:

U svojoj sobi u Domu studenata sveta, Brivman se nalaktio na prozorsku dasku i posmatrao kako voda Hadsona plamti pod zracima sunca. To više nije reka otpada i đubreta, slivnik koji nosi kondome, govna, industrijske otrove, ruta po kojoj se nižu nezgrapne barže. Da li nešto može to da učini i sa njegovim telom? Mora da je nešto zapisano na toj plamenoj vodenoj površini. Otisak božjeg prsta. Precizna natalna karta. Mesto gde živi njegova savršena žena. Poruka koja mu objavlјuje da je pozvan za slavu ili za mučeništvo.

Dok je uživao u lјubavi sa Šel i pisao lјubavnu poeziju (koja je prethodno štampana u Koenovoj zbirci Kutija sa začinima zemlјe), Brivman oseća da uzrok njegove kreativnosti leži u činjenici da je „povezan sa magijom“. U dečačkom kampu on čezne da bude „smiren i magičan“, „nežni heroj koga će narod voleti, čovek koji priča sa životinjama, Bal Šem Tov koji decu nosi na krkače“. Međutim, najsilovitija približnost Omilјene igre velikom tematskom pasažu o magiji iz Divnih gubitnika vidlјiva je u sceni Brivmanovog posmatranja svica i njegovoj pomisli da životinja umire: Usredsredio se na svičeve muke. Vremenski razmaci između kratkih svetlosnih treptaja bivali su sve duži. Kao Zvončica. Svako mora da veruje u čaroliju. Niko ne veruje u čaroliju. On ne veruje u čaroliju. Čarolija ne veruje u čaroliju. Molim te, nemoj da umreš. I nije. Svetlucao je još dugo pošto je Vanda otišla. Svetlucao je i kada je Kranc došao da pozajmi Edov primerak Tajma. Svetlucao je i kada je hteo da zaspi. Svetlucao je dok je u mraku zapisivao nešto u dnevnik. Svitac je ovde očigledno simbol konačne svetlosti, pulsirajući signal večnog ritma, a njegov nastavlјeni život, dok vreme (Time) sve odnosi, nagoveštava postojanost, istrajavanje Svetla.

Ovaj simbolizmu blizak način pisanja, koji se samo povremeno pomalјa nad povlašćenim literarnim manirom Omilјene igre, postaje stalni postupak u Divnim gubitnicima, koji se od početka do kraja opažaju kao roman impregniran izrazitim simbolizmom. Specifična varijanta teme magije odnosi se na važnost koju Koen dodelјuje filmu kao vrhunskom savremenom izrazu magijskog delovanja. Iako se reference na film javlјaju na 40 gotovo svakoj stranici Divnih gubitnika, ovo naglašavanje najpre postaje očigledno u Omilјenoj igri. Na samom početku Koenovog prvog romana, Brivman posmatra film svoje porodice tokom kojeg „baštovan stidlјivo i zahvalno odlazi u smeru sunčeve svetlosti, gde će zauvek ostati sa onima kojima služi“. Magijski kvaliteti filmova ovde su očito oličeni u njihovom kapacitetu da podare naročitu vrstu besmrtnosti. Kasnije u romanu, Brivman zamišlјa kako bi devojka Norma i on izgledali u oku kamere:

Kamera se na njih spušta izdaleka, potom ide kroz šumu, hvata odblesak u očima rakuna, prilazi do vode, trske, skloplјenih vodenih cvetova, upliće se u izmaglicu i kamenje. „Lezi pored mene“, Normin glas, možda Brivmanov. Odjednom zumira na njeno telo, deo po deo, zadržavajući se na pregibima njenih bedara, koja deluju ogromna, obavijena senkom, plavi džins prilјublјen uz telo. Lepezasti nabori između njenih bedara. Kamera prelazi preko jakne prateći liniju njenih grudi. Izvlači paklu cigareta. Ova radnja se prati veoma pažlјivo. Nјeni prsti se mrdaju kao pipci. Cigaretom barata vešto i provokativno. Prsti su joj spori, nasilni, spremni da uhvate bilo šta.

Ono što u navedenom odlomku najviše fascinira Koena, kao što će to ponovo biti na snazi u Divnim gubitnicima, jeste magični potencijal kamere da transformiše stvarnost, intenzivira iskustvo i sugeriše simbolična značenja posredstvom ispitivanja detalјa činjeničnog sveta. Još jedan izvor Brivmanove magične koncepcije počiva na tome što se „slow-motion film“ uvek „odvija negde u njegovom umu“.

Ovo zauzvrat apostrofira još jedan način na koji Omilјena igra obasjava jednu od tema Divnih gubitnika. U drugom romanu F. govori naratoru (s obzirom na to da je veći deo pripovednog toka predočen u prvom licu, upotreblјavaćemo nadalјe reč „ja“ za naratora) kako „moramo naučiti da hrabro ostanemo na površini. Moramo naučiti da volimo pojavnosti“.

U drugoj prilici on poručuje „ja“ da nikada ne previdi očiglednosti, da „usmeri sebe na zvonku sadašnjost“, opominjući ga – „ništa ne povezuj… Stvari ređaj jednu do druge na svome plastičnom stolu, ako već moraš, ali ne povezuj ništa“. U odelјku koji bi van konteksta bio prilično opskuran, on zatim kaže:

Od svih zakona što nas vezuju za prošlost, najneumitniji su nazivi stvari (…) Nazivi čuvaju dostojanstvo Pojavnosti (…) Nauka počinje grubim imenovanjem stvari, spremnošću da se prenebregne posebnost oblika i sudbine pojedinačnih crvenih života da bi se svi zbirno nazvali Ružom. Oku koje ima manje milosti i više prodornosti sve cveće izgleda slično, poput crnaca i Kineza.

Ono što slow-motion kamera čini jeste otkrivanje individualnosti stvari, čulne naročitosti bića. Koenovo uverenje podrazumeva da se istinska magična vizura ne postiže posmatranjem sveta kroz izmaglicu opštosti niti kroz ukočene ramove naučnih kategorija, nego što je moguće bližim, neposrednijim ispitivanjem specifičnih žilica na pojedinačnoj lali. Po ovome stavu Koen podseća na Vilijama Vordsvorta, koji je zahtevao pažlјivo razmatranje poznatog kako bi se u njemu otkrili elementi nepoznatog i čudesnog (ukoliko jukstapozicija Koena i Vordsvorta izgleda pomalo neobična, bilo bi korisno podsetiti na to da se makar jedanput u Divnim gubitnicima nedvosmisleno zapaža eho Vordsvortove „Tinternske opatije“). Otuda se u Omilјenoj igri srećemo sa pasažima poput narednog, pasažima u kojima se traganje za osetnom tačnošću razvija u lepu umetnost:

Koliko listova je potrebno sakupiti da bi se zabeležilo šuštanje vetra? Pokušavao je da ustanovi razliku između zvuka bagremovog i javorovog lišća. „Šel, ako ih [ptice – prim. D. P.] snimiš kako ćurliču, pa onda to usporiš, čućeš najneverovatnije stvari. Ono što se golim uhom čuje kao jedan ton često su zapravo dva ili tri tona otpevana istovremeno. Ptica može da otpeva tri tona istovremeno!“

Postoji još jedan način na koji upotreba filma u Omilјenoj igri predskazuje Divne gubitnike. Brivman, naime, govori svom prijatelјu Krancu kako „su zakoračili u evropski film“ i nastavlјa da zamišlјa sebe kao starog oficira u tom filmu. Ovim se ilustruje druga magična moć filmskog formata: njegova sposobnost da uveća naše iskustvo, da nam obezbedi posredne oblike živlјenja. Upravo na ovakav stav F. aludira u Divnim gubitnicima dok piše pismo romanesknom „ja“: „Ti znaš kako bol izgleda, ta vrsta bola, bio si u dokumentarcu o Belzenu.“

Blisko povezan sa magijom, služeći istovremeno kao dalјa spona između Omilјene igre i Divnih gubitnika, jeste motiv igre istaknut u oba romana. Igra se doživlјava kao vrsta rituala koji pretpostavlјa red i zadovolјstvo trivijalnostima svakodnevnog života, postajući tako svojevrsni mikromit ili polusveti obred. U Divnim gubitnicima F. tvrdi: „Igra je najlepše stvaralačko delo prirode. Sve životinje se igraju, a istinski mesijanska vizija sveopšteg bratstva živih bića mora u svom temelјu imati ideju igre.“ Kada F. kupuje fabriku, on je ne koristi za potrebe komercijalnog uspeha, već je pretvara u igralište. Igre poseduju veoma veliku ulogu u Omilјenoj igri, što je sugerisano samim naslovom romana: Brivman se igra sa Bertom što se okončava njenim padom sa jabukovog drveta, igra se Vojnika i Kurve sa Lisom i rve se sa njom u snegu, vizuelizuje Kranca kao „prvu figuru igre ’prati vođu’ kroz šumu“, posmatra bejzbol utakmicu u dečačkom kampu u kojem radi preko leta i na samom kraju romana priseća se „omilјene igre“ svog detinjstva:

Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omilјena igra. Kad bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali bismo nepomično u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavlјajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stablјikama u obliku otisaka naših stopa.

Na omotu Omilјene igre istaknuto je da je „sama omilјena igra zapravo lјubav“. Ovakvo viđenje čini mi se kao ozbilјna omaška u tumačenju. Ako uzmemo u obzir moje razumevanje, a naročito finalni romaneskni pasus, pod omilјenom igra podrazumeva se želјa za ostavlјanjem otiska u snegu. Nјen cilј je da iza učesnika ostane interesantna šara, što se potom, na osnovu dalјe analogije koja uklјučuje i sam roman, može shvatati kao piščev otisak, Koenov dizajn sopstvenog ranog perioda života. Ukoliko produžimo ovakav tumačenjski pravac, onda u obzir dolaze načelno sva umetnička ostvarenja. Igra je za Koena prelepa jer je bliska nevinosti detinjstva, jer predstavlјa uspešno nastojanje lјudske imaginacije da nametne poredak realnom svetu. Dve F.-ove ideje u Divnim gubitnicima su u ovom stupnju sagledavanja teme naročito relevantne. U jednom momentu on naglašava: „Molitva jeste prevođenje. Čovek sebe prevodi u dete i sve mora da traži na jeziku kojim je slabo ovladao.“ U jednoj drugoj prilici, saznajemo da je F.-ova „vernost idejama u tome što on nije vezan za svet onakav kakav je on dat, što može da pobegne od bolnog rasporeda stvari kakve one jesu“. Eskapizam, taj toliko omalovažavan termin u dvadesetovekovnim literarnim krugovima, za Koena predstavlјa poželјnu stvar: filmovi, igre, radijski hitovi, umetnost i molitva dobrodošle su pojave jer nas smeštaju iznad običnosti, besmislenosti rutine i krhotina vremena.

Postoje i drugi činioci na osnovu kojih se Omilјena igra može razumevati kao anticipacija Divnih gubitnika – uzgredni komentari o Kanadi, Montrealu, jevrejskoj svakodnevici i vrednostima; humorni nanosi; smene nežnosti i nasilnosti; kolebanje između autoglorifikacije i sumnje u sebe; neprijatelјski intonirane aluzije na naučna dostignuća; mnogobrojne ambivalentne refleksije o svetu mašina; naglasak na seksualnoj ekstazi, osobito na njenim oralnim modulacijama i samozadovoljavanju; prezir prema konvencionalnom buržoaskom ponašanju i stavu; repetitivne slike koje romanu daju poetičan ton; isticanje usamlјenosti i nostalgije. Radije nego da sve pobrojano dalјe razvijam, osećam da je potrebnije istaći način na koji se prvi Koenov roman razlikuje od svog naslednika. On je, naime, mnogo subjektivniji i skloniji prikazima uživanja. Dok Divni gubitnici kazuju o grupi likova od kojih nijedan ne sadrži naročitu sličnost sa samim Koenom ili članovima njegove porodice, Omilјena igra prilično očigledno apostrofira autobiografsku ravan. Poput Džojsovog Portreta umetnika u mladosti, to je roman lirskog štimunga, za razliku od Divnih gubitnika koji su bliži dramatičnom pripovedanju Fineganovog bdenja. Priličan deo Omilјene igre zauzima porodična istorija – smrt Brivmanovog oca, neurotična posesivnost i krajnja psihoza njegove majke, kao i patetično uvažavanje njegovih ujaka. Ove scene, ali i one koje tematizuju sama piščeva sećanja na mladost, najsnažniji su delovi knjige: autor je u njima još uvek više u stanju beleženja nego što je okupiran porivima preovladavanja i transformisanja stvarnosnog sveta. Kada, tokom Šel-Gordon pripovednog intermeca, on pokuša da uđe u um mlade novoengleske žene i njenog muža, veliki deo prikazanog života i njegovih svojstvenosti bledi, zastareva.

Nastaviće se

Izvornik: Desmond Pacey, “The Phenomenon of Leonard Cohen”, u: Canadian Literature, 34, 1967, str. 5–23.

(S engleskog prevela Violeta Mitrović)

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Mogu da učinim da se stvari dogode [Tema: Leonard Koen]

by admin time to read: 12 min
0