Nema konsenzusa oko razloga za izbijanje Velikog rata [Tema: Veliki rat]

| April 5, 2014 | 0 Comments

RAZGOVOR – Anika Mombauer, za Danas

Autor: Anđelka Cvijić

Na stogodišnjicu Prvog svetskog rata preplavljeni smo knjigama koje govore o ovom događaju. I one naučne, zasnovane na dokumentima, razlikuju se u zaključcima što pokazuje da ni posle jednog veka ne postoji konačni stav stručnjaka o Velikom ratu.

Knjiga Anike Mombauer Uzroci Prvog svetskog rata. Sporenja i saglasnosti koju je krajem 2013. objavio Clio (prevela Ksenija Todorović) čitaocu nudi iscrpni višedecenijski pregled mišljenja svetskih istoričara oko uzroka ovog rata. Autorka se, kako sama kaže, manje bavi istraživanjem događaja koji su doveli do rata (atentat na Franca Ferdinanda samo spominje a Gavrila Principa nema ni u indeksu), a mnogo više okolnostima koje su podsticale, i još podstiču ovu dugotrajnu raspravu.

Anika Mombauer od 1998. predaje na Odeljenju za modernu istoriju Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji, članica je Uređivačkog odbora projekta 1914-1918. Online (Internacionalna enciklopedija Prvog svetskog rata).

U godinama uoči rata u Evropi je izbilo nekoliko kriza. Kako to da je baš Balkanska kriza bila okidač?

– Istoričari su često razmatrali uzroke Prvog svetskog rata „na duge staze“ i ukazivali na više predratnih kriza, uključujući onu oko aneksije Bosne, dve Marokanske krize, Balkanske ratove 1912-1913. Neki su mišljenja da je Prvi svetski rat bio samo neizbežni Treći balkanski rat. Ali ta je ideja nedavno osporena. Sve te krize ipak nisu završene ratom. Rešene su pregovorima, za konferencijskim stolom. Poslednja kriza, čiji je okidač bilo ubistvo Franca Ferdinanda, takođe je mogla da bude rešena diplomatijom, ali tada Beč više nije želeo da Srbiju pobedi na tom polju. Vlada u Beču osećala je da je Srbija – koja je tokom Balkanskih ratova gotovo duplirala veličinu svoje teritorije i povećala stanovništvo sa tri na pet miliona – ugrožava. Njen jasni cilj bio je da druge Srbe ujedini u Veliku Srbiju – a veliki deo njih živeo je u Austrougarskoj, uključujući i tek anektiranu provinciju Bosnu i Hercegovinu. Vlada u Beču smatrala je neophodnim da Austrougarska zapreti Srbiji jer se verovalo da srpski zvaničnici stoje iza ubistva Franca Ferdinanda. Austrijske vođe već su izvesno vreme htele rat sa Srbijom, i ovo je bila povoljna prilika. Možda je najveća tragedija u tome što se Franc Ferdinand uvek protivio ratu sa Srbijom, a preuzimanjem vlasti zauzeo bi se i za veća prava nacionalnih manjina u Austrougarskoj. Što je, naravno, bila velika pretnja ideji o Velikoj Srbiji.

Smatrate li da je Nemačka glavni krivac za Prvi svetski rat?

– Gledajući sada na Julsku krizu, mislim da su prve odluke o ratu donesene u Beču i Berlinu. Beč se činom ubistva osetio izazvanim i oslabljenim, ali ne bi tako oštro reagovao da ga Berlin nije energično podsticao da iskoristi šansu i „svede račune“ sa Srbijom. Planirajući ultimatum, dva su saveznika kovala zaveru iza scene, namerno držeći druge u mraku, uključujući i svoju saveznicu Italiju. On je namerno bio oštar kako ga Srbija ne bi prihvatila, a njegovo tempiranje pažljivo isplanirano kako bi silama Antante što više otežalo usaglašavanje odgovora.

Kad je 23. jula ultimatum uručen, kriza se izmenila i tada su odluke drugih vlada takođe postale važne. Složila bih se sa novim interpretacijama koje ističu da su odluke donete u Sankt Peterburgu i Parizu bile štetne po ishod krize, baš kao i stav srpske vlade. Ali te sudbonosne odluke mogle su biti donesene tek kad je kriza već stvorena – a za to su odgovorni Beč i Berlin. Zato Julsku krizu posmatram iz dva dela – u prvom, krizu su namerno stvorile Nemačka i Austrougarska očekujući da rezultira ili ratom ili poniženjem Antante. One su bile voljne da reskiraju rat. U drugom su delu i druge sile reagovale na fait accompli ultimatuma, a Rusija i Francuska htele su da jedna drugu podrže u ratu ako on bude neizbežan. Srbija nije htela da prihvati sve uslove, i u toj odluci podržavala ju je Rusija. Čini mi se da jedino Britanija nije imala interes da uđe u rat na kontinentu, i samo je ser Edvard Grej ponudio neke iskrene predloge za posredovanje. To što od njih nije ništa bilo velikim se delom duguje činjenici da je u Beču i Berlinu već odlučeno da bi diplomatska pobeda nad Srbijom bila beznačajna.

A da je Srbija prihvatila sve tačke ultimatuma Austrougarske?

– Da je srpska vlada prihvatila sve tačke ultimatuma, rata ne bi bilo u leto 1914. Sa naknadnom pameću, i znajući užasnu cenu koju je Srbija platila u žrtvama i u gubicima, čovek bi poželeo da je progutala ponos i prihvatila ultimatum. U Beču bi bili razočarani i potrudili bi se da iz svoje diplomatske pobede izvuku maksimum teritorija. Dvojna alijansa postigla bi svoj cilj da oslabi Antantu, što je i ovako i onako želela. I za Nemačku koja je krizu smatrala varkom Antante – slabljenje Antante postignuto bez rata bio bi dobar ishod. Da je Beograd prihvatio sve uslove, Nemačka sigurno ne bi podržala Austrougarsku u ratu protiv Srbije. Štaviše, kad je odgovor sačinjen car Vilhelm II mislio je da su uklonjeni svi razlozi za rat. Dakle, prihvatanjem svih uslova Beč bi bio pobeđen vlastitim argumentima, a međunarodno posredovanje omogućeno.

Vaša knjiga briljantno razotkriva i manipulacije svih velikih zemalja kojima je čas potrebno razotkrivanje istine o Velikom ratu, a čas nije?

– Svi su imali interes da dokazuju kako njihove vlade nisu započele rat – sama pomisao na užasan broj žrtava i neverovatnu patnju koju je rat uzrokovao objašnjava zašto niko nije želeo da ga smatraju odgovornim. A, naravno, u leto 1914. svi su mislili da vode odbrambeni rat – čak i Nemci koji su rat započeli invazijom na neutralne zemlje. Dakle, bila je stvar ponosa i časti da se dokaže kako taj-i-taj nije počeo taj strašni rat, i vlade (svih strana) htele su da neka dokumenta zabrane a pažnju usmere na druga, koja bi snažnije podupirala taj cilj. Tema je uvek bila od ogromne političke važnosti, a i danas je. Iz onoga što sam, na primer, uspela da prikupim o raspravi u Srbiji, događaji koji su doveli do Prvog svetskog rata važniji su od toga ko je počeo rat 1914. godine – to govori o tome kako Srbi vide svoju nacionalnu istoriju kroz 20. vek. Neprijateljska reakcija na knjigu Kristofera Klarka u Srbiji pokazuje koliko ova tema pogađa u osetljivo mesto. Klark smatra da Srbija nije žrtva već krivac – a moj je zaključak da je zvanična srpska verzija događaja poslednjih 100 godina pričala sasvim drugačiju priču.

Koliko se uopšte istoričari slažu kad je reč o uzrocima Prvog svetskog rata?

– Danas postoji saglasnost da je rat mogao da bude izbegnut, da nije bio neizbežni rezultat savezničke politike i da nacionalizam, militarizam, imperijalizam – svi „izmi“ koji su bili tako često prozivani – nisu bili uzrok rata. Istoričari se u najnovijim istraživanjima pitaju da li uopšte treba nekog da okrivljujemo, i da li je čak ispravno govoriti o krivici. Nekoliko decenija posle takozvane Fišer-kontroverze u Nemačkoj, vladao je konsenzus da Nemačka snosi najveći deo krivice – o tome da je uzrokovala rat nije bilo zbora. Proučavajući odluke vođa Austrougarske istoričari su otkrili da su 1914. oni hteli rat sa Srbijom. Nedavna istraživanja usmerila su se na delovanje Francuske i Rusije, i u najnovijim raspravama zaključeno je da su sve Velike sile, i Srbija, odgovorne za izbijanje rata. Fokus nije više tako čvrsto na Nemačkoj kao što je nekada bio – došao je kraj paradigmi o ratnoj krivici Nemačke. Ali nijedan od tih argumenata nije nov i sigurna sam da kraj te duge debate još nismo čuli. Ne postoji konsenzus zašto je rat izbio, i nikad neće ni postojati. Koliko god knjiga da objavljujemo o toj temi, nikada nećemo pronaći rešenje zagonetke o 1914. koje će zadovoljiti svakoga.

Prvi svetski rat je jedna od najemotivnijih tema moderne istorije?

– Nebrojeno ljudi izgubilo je živote u Prvom svetskom ratu koji je najavio vek nasilja u Evropi. Nemoguće je ne biti potresen patnjama, ostati ravnodušan. Srbija je, naravno, u procentu populacije, izgubila mnogo više ljudi od drugih učesnica u ratu. U celome svetu gubitak je bio užasavajući, procenjuje se da je poginulo oko deset miliona vojnika i možda isto toliko civila. Teško je ne reagovati emotivno na tu činjenicu. A smrt nije i jedina nesreća, rat je osakatio i oštetio bezbroj ljudi koji su decenijama kasnije osećali njegove posledice. Milioni nevinih je najgroznije propatilo – razumevanje zašto je izbio ovaj rat i objašnjenje njegovog povoda za mene je suštinsko za spoznaju i te patnje. I baš zato razmišljam kako mi se preobraćanje Gavrila Principa u heroja u vreme stogodišnjice i podizanje njegovog spomenika čini bezosećajnim – jer kakav god bio njegov motiv, bez tog ubistva u leto 1914. ne bi bilo ni rata. Možda bi mogao da izbije kasnije, a možda i ne bi – ali da on nije 28. juna 1914. povukao oroz milioni ljudi ne bi za Francom Ferdinandom i njegovom suprugom završili u grobovima.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/nema_konsenzusa_oko_razloga_za_izbijanje_velikog_rata.54.html?news_id=279244

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nema konsenzusa oko razloga za izbijanje Velikog rata [Tema: Veliki rat]

by admin time to read: 7 min
0