Pismo mom sinu [Tema: Umberto Eko]

| October 1, 2016 | 0 Comments

children

Dragi Stefano,

Približava se Božić i ubrzo će radnje u centru ispuniti vidno uzbuđeni očevi da bi odigrali komediju godišnje velikodušnosti – licemerno se radujući čekali su momenat kada će moći sebi da kupe, švercujući ih za svoju decu, omiljene voziće, marionetska pozorišta, metu sa strelicama i kućni ping-pong. Ja ću i ove godine samo da posmatram jer još nije red na mene; suviše si mali, a Montezori igračke me ne zabavljaju naročito, možda zato što mi ne predstavlja zadovoljstvo da ih stavim u usta iako mi uputstvo za korišćenje garantuje da ih neću progutati. Ne, moram da čekam: dve, tri, možda i četiri godine. Onda će doći red na mene, proći će materinska faza odgoja, nestaće vreme medvedića i biće to trenutak kada ću početi da oblikujem tvoju građansku svest, nežno ali s neprikosnovenim pravom svoje „patria potestas” A tada, Stefano…

Tada ću ti pokloniti puške. Dvocevke. Repetirke. Šmajsere. Topove. Bazuku.

Sablje. Armije malih vojnika u punoj ratnoj opremi. Zamkove s pokretnim mostovima. Male tvrđave za osvajanje. Kazamate, barutane, oklopna vozila, reaktore. Mitraljeze, bodeže, revolvere. Koltove, vinčesterke, devedesetjedinicu, haubice, lukove, praćke, katapultove, džilite, granate, mačeve, koplja, harpune, helebarde i kuke za privlačenje brodova… Pištolje male i pljosnate, za frak, za potrebe lopova džentlmena ili preteške „lugere” koji deformišu džepove čim se nose pod pazuhom kao Majkl Šejn. I još pušaka. Puške kakve su imali Ringo ili Divlji Bil Hikok. Oružje, jednom rečju, sine moj, mnogo oružja, samo oružje. To će ti doneti tvoji Božići.

Čudi me gospodine – reći će neko – da tako govorite vi koji ste aktivni u komitetu za atomsko razoružanje, flertujete s mirovnim pokretima i predvodite proteste. Kontradiktoran sam? Pa dobro, kontradiktoran sam. (Volt Vitmen).

Ušao sam jednog jutra u veliku robnu kuću u Frankfurtu, obećao sam poklon sinu svog prijatelja i zatražio jedan lep revolver. Gledali su me užasnuti. Ne proizvodimo ratne igračke, gospodine. Da se čovek sledi. Izašao sam postiđen i na ulici naleteo na dvojicu iz Bundesvera. Vratio sam se u stvarnost. Neće me više prevariti! Od tada se oslanjam samo na lično iskustvo i ne verujem više pedagozima.

Moje detinjstvo je bilo izrazito, isključivo ratno: gađao sam kroz šiblje iz duvaljki napravljenih u poslednjem trenutku, skrivao se iza retkih parkiranih automobila pucajući iz svoje repetirke, pozivao na juriš s hladnim oružjem, nestajao u krvavim borbama. U kući sam imao male vojnike: čitave armije su učestvovale u iscrpljujućim strategijama, operacijama koje su trajale nedeljama i u kojima sam mobilisao ostarele medvede od pliša i lutke svoje sestre. Organizovao sam grupe avanturista, a nekolicina najvernijih sledbenika zvali su me „strah i trepet pjace Đenova” (danas pjaca Mateoti); raspustio sam formaciju „Crnih lavova” da bih prišao jednoj drugoj, jačoj grupi u čijem sam jezgru organizovao puč s katastrofalnim ishodom; evakuisan u Monteferato, silom sam regrutovan u „Radničku družinu” i bio podvrgnut ceremoniji inicijacije koja se sastojala od sto udaraca po zadnjici i tročasovnog zatvora u kokošinjcu; borili smo se protiv bande Rio Nica, bili su crni, prljavi i strašni; prvi put sam se uplašio i pobegao, drugi put sam zaradio kamenicu po usni, i dan danas imam jedan čvorić koji s unutrašnje strane mogu da napipam jezikom. (Zatim je došao pravi rat, partizani su nam pozajmljivali svoje šmajsere na trenutak, videli smo neke svoje drugare mrtve s rupom na čelu; ali već smo odrastali, upadali u prve mistične krize i odlazili na obale reke Belbo da iznenadimo osamnaestogodišnjake koji su vodili ljubav.)

Iz ovih orgija ratnih igara izrastao je čovek koji je uspeo da provede osamnaest meseci u vojsci a da ne dodirne oružje, posvećujući duge sate u kasarni disciplinovanom proučavanju srednjevekovne filozofije. Čovek obeležen mnogim manama, koji je ostao izvan tog žalosnog zločina koji se sastoji u ljubavi prema oružju i verovanju u svetost i svrsishodnost ratničke hrabrosti. Čovek koji hrabrost jedne vojske razume samo dok je gleda kako trči kroz blato Vajonta da ponovo pronađe svoju mirnu i plemenitu građansku vokaciju. Čovek koji ne veruje u pravedne ratove i poštuje samo građanske ratove u kojima ljudi učestvuju protiv svoje volje, zato što su ih povukli za kosu, zato što je to pitanje časti i što se mora.

Svesni su rizika i opasnosti i nadaju se da neće dugo trajati. Verujem da ovu duboku, doslednu i dokazanu odbojnost prema ratu dugujem platonski krvavim, zdravim i nevinim pražnjenjima koja su mi dopuštala u detinjstvu, kao što posle jednog vesterna (posle svečanog rusvaja kada se ruše zidovi saloon-a, lome stolovi i velika ogledala, puca u pijanistu i puca staklarija) izlazimo čistiji, bolji, opušteni i spremni da se osmehnemo prolazniku koji nas gura ramenom, da pružimo pomoć vrapčetu ispalom iz gnezda. Aristotel je to dobro znao i zato je od tragedije zahtevao da pred našim pogledom maše krvavom tkaninom da bi nas pročistio do kraja, s božanskom gorkom soli završne katarze.

Zamišljam da je sasvim drugačije izgledalo Ajhmanovo detinjstvo: nadnesen nad neku zagonetku-mozgalicu, pogledom knjigovođe smrti prati uputstva iz priručnika, nestrpljiv da otvori šarenu kutiju malog hemičara, sadističan u rukovanju svojim alatom radosnog stolara – strugom širokim jedan pedalj i testerom od dvadeset santimetara na šperploči. Čuvajte se klinaca koji konstruišu male dizalice. U njihovim hladnim i uvrnutim mozgovima malih matematičara kriju se teški kompleksi koji će se aktivirati u zrelom dobu. U svakom malom monstrumu koji pokreće skretnice svoje minijaturne železnice, vidim budućeg upravnika logora smrti.

Oprez i kad vole kolekcije malih automobila koje strašna industrija igračaka nudi u savršenom faksimilu, s prtljažnicima koji se podižu i prozorima koji se spuštaju. Zastrašujuće! Zastrašujuća igra za buduće narednike elektronske vojske, koji će ravnodušno pritisnuti crveno dugme jednog atomskog rata!

Možete već sada da ih prepoznate: krupni građevinski preduzetnici, organizatori masovnog iseljavanja usred zime, oni koji su svoju ličnost formirali na sramnom „Monopolu”, privikavajući se na ideju prodaje i kupovine nekretnina i hladnokrvno ustupanje akcionarskih paketa.

To su današnji papa Grands koji su osetili ukus akumulacije i pobede na berzi s listićima za tombolu. Birokrate smrti vaspitavani kao mali konstruktori. Birokrate na samrti koji su označili početak svog duhovnog umiranja na listićima i pečatima igrajući se male pošte.

A sutra? Šta će doneti jedno detinjstvo kome industrijski Božić poklanja američke lutke koje pričaju, pevaju i same koračaju; japanski roboti koji skaču i igraju a da se baterija ne istroši; teledirigovani automobili čiji mehanizam nikada nećemo shvatiti… Stefano, sine moj, pokloniću ti puške. Jer jedna puška nije igra.

Ona je samo polazna tačka, ti moraš sam da osmisliš situaciju i odnose, jednu dijalektiku događaja. Mopaćeš sam da kažeš „bum” i otkrićeš da igra vredi zbog sadržaja koji ti uneseš, a ne zbog lepo pakovanih igračaka. Zamišljaćeš kako uništavaš neprijatelje, zadovoljićeš jedan atavistički impuls i nijedan autoritet to neće moći da ti oduzme, a da od tebe ne napravi neurotičara spremnog za interni ispit u firmi u organizaciji Roršah kompanije. Ali uverićeš se da je uništenje neprijatelja jedna ludistička konvencija, igra nad igrama, naučićeš da igra nema mnogo veze s realnošću i da samo igrajući se spoznaješ njene granice. Pročistićeš se od besa i pritisaka i bićeš spreman da primiš drugačije poruke u kojima nema ni smrti ni destrukcije; veoma je važno da ti smrt i destrukcija izgledaju uvek kao elementi fantazije, kao vuk iz Crvenkape koga je svako od nas mrzeo, a da iz toga nije proistekla nerazumna mržnja prema vučjacima.

Ali možda to nije i neće biti sve. Neću ti dozvoliti da iz tvojih koltova pucaš u ime oslobađanja od napetosti i ludističkog pročišćenja od prvobitnih instikata, odlažući za kasnije pars construens, učenje o osnovnim vrednostima. Trudiću se da neke predstave o tome stekneš dok pucaš skriven iza fotelje.

Pre svega neću te učiti da pucaš u Indijance. Učiću te da pucaš u trgovce oružjem i alkoholom koji uništavaju indijanske rezervate. I u južnjačke robovlasnike, što znači da ćeš pucati kao Linkolnov vojnik. Neću te učiti ni da nišaniš na ljudoždere iz Konga, već na trgovce slonovačom, a u trenutku slabosti možda ću te naučiti da skuvaš u loncu doktora Livingstona, I suppose. Borićemo se na strani Arapa protiv Lorensa koji mi nikada nije delovao kao uzor vrline dobroj deci, a ako se budemo igrali Rimljana, bićemo na strani Gala koji su bili Kelti kao i mi Pijemonćani, i čistiji od onog Julija Cezara; odmah ćeš naučiti da u njega ne treba da imaš poverenja zato što se ne oduzima sloboda jednoj demokratskoj zajednici ostavljajući joj za uzvrat, posle smrti, samo vrtove kojima može da šeta. Bićemo na strani Bika koji sedi protiv one odvratne individue kakva je bio general Kaster. Na strani Fantomasa pre nego na strani Živea, suviše odanog dužnosti da bi odbio, ako zatreba, da prebije jednog Alžirca. Sad se šalim: naučiću te, naravno,, da je Fantomas bio loš, ali ti neću pričati da je Primula Roza bio heroj. Bio je prljavi Vandejac koji je dosađivao dobrom Dantonu i nevinom Robespjeru, i ako se toga budemo igrali ti ćeš osvajati Bastilju.

Biće to fantastične igre, pomisli samo, igraćemo se zajedno! Aha, hteo si da jedemo brioš? Napred, gospodine Santer, neka se čuju doboši! Danas se igramo odrubljivanja glave Mariji Antoaneti! Perverzna pedagogija? Ko to kaže? Vi gospodine koji snimate film o junaku Fra Đavolu, razbojniku koga su plaćali velikoposednici i Burboni. Da li ste ikada učili svog sina da se igra Karla Pizakane ili ste dopustili nastavnicima i onom stihoklepcu Merkantiniju da ga našoj deci predstave kao plavokosog idiota koji se uči napamet? Vi gospodine koji ste antifašista, može se reći od rođenja, da li ste se ikada igrali partizana sa svojim sinom? Da li ste se ikada pritajili iza kreveta, vičući pazi, s desna ti dolazi Crna brigada, u strelce, u strelce, pucaj, raspali po nacistima? Vi poklanjate svom sinu drvene kocke i šaljete ga s kućnom pomoćnicom da gleda rasističke filmove koji zagovaraju uništenje indijanskog naroda.

Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani, u kojima, ako je neophodno, treba opet organizovati osmi septembar. Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. Kad odrasteš poverovaćeš da je sve to bila bajka, Crvenkapa, Pepeljuga, puške i topovi, čovek protiv čoveka, veštica protiv sedam patuljaka, vojske protiv vojski. Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.

Umbeto Eko

(1964.)

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pismo mom sinu [Tema: Umberto Eko]

by admin time to read: 8 min
0