Pobednikov trijumf [Tema: Čehov]

| April 24, 2016 | 0 Comments

pobednik

(Priča penzionisanog koleškog registratora)

U petak o pokladama svi odoše na blinove kod Alekseja Ivaniča Kozuljina. Kozuljina vi ne znate; za vas je on možda niko i ništa, nula, a za mene, koji ne letim visoko pod oblake, veliki je, svemoguć, uzvišen. Odoše k njemu svi koji predstavljahu njegovu uzdanicu. Pođem i ja sa taticom.

Blinovi su bili tako divni da se ni opisati ne može, moj gospodine: sočni, mekani, rumenkasti. Uzmeš jedan, do đavola, umočiš ga u vreo buter, pojedeš — a drugi sam u usta uskače. Detalji, ornamenti i komentari bili su: pavlaka, sveži kavijar, losos, strugan kačkavalj. Vina i votke čitavo more. Posle blinova jeli smo čorbu od jesetre, a posle čorbe jarebice u sosu. Tako smo se nabokali da je moj tatica krišom raskopčao dugmad na stomaku i, da se ne bi primetno ovaj liberalizam, pokrio se servijetom. Aleksej Ivanič, kao naš šef, kome je sve dozvoljeno, otkopčao je pronik i košulju. Posle ručka, ne dižući se od stola, zapališe cigare, pošto šef dozvoli, i otpočeše da razgovaraju. Mi smo slušali, a njegovo prevashodstvo Aleksej Ivanič je pričao. Motivi su svi bili više-manje humorističkog karaktera, pokladni… Šef je pričao i, po svoj prilici, želeo da izgleda duhovit. Ne znam da li je rekao nešto smešno, ali pamtim samo da me je tata neprestano gurao u slabinu i govorio:

— Smej se!

Ja sam otvarao široko usta i smejao se. Jednom sam čak i vrisnuo od smeha, čime obratih na sebe opštu pažnju.

— Tako, tako! — prošaputa tatica. — Bravo! On gleda u tebe i smeška se … To je dobro; može te, zaista, postaviti za pomoćnika delovođe!

— Dabome! — reče između ostalog Kozuljin, šef naš, šmrkajući i teško dišući. — Sad mi blinove jedemo, najboljim kavijarom se služimo, ženu bele puti milujemo. A i moje kćeri su prave lepotice, da ne samo naša bratija krotka već i kneževi i grofovi pilje u njih i uzdišu. A kakav je samo stan? Oho . . . Prema tome, eto! Ne ropćite, ne jadikujte ni vi, dok kraj ne doživite? Sve se događa na ovome svetu pa se dešavaju i razni preokreti… Ti si sad, recimo, niko i ništa, nula, trunčica… makovo zrnce … a ko zna? Možda ćeš vremenem … i sudbinu ljudsku uzeti u ruke! Sve se događa!

Aleksej Ivanič poćuta, klimnu glavom i nastavi:

— A nekada, šta je nekada bilo? A? Bože moj! Da ti pamet stane. Bez cipela, u pocepanim pantalonama, sa strahom i užasom … Za rublju, nekad, radiš po dve nedelje. Pa ti i tu rublju ne dadu, ne, već je zgužvaju i bace ti u lice: eto ti pa žderi! I svaki te može gaziti, ubosti, sekirom mlatnuti… Svaki te može zbuniti… Ideš na referat, nad tamo, a kraj vrata psetance stoji. Priёeš tom kučencetu, pa za šapicu, za šapicu. Izvinite, kažeš, što sam pored vas prošao. Dobro jutro želim! A psetance na tebe: rrrr … A vratar će te laktom… tup! a ti njemu: sitnine nemam, Ivane Potapiču, izvinite, molim lepo! A najviše sam se namučio i uvreda raznih nagutao od, evo, ovog ovde, raka kuvanog, od ovog evo . . . krokodila! Eto od ovog istog smirenog čoveka, od Kuricina!

I Aleksej Ivanič pokaza u malog, pogrbljenog starca, koji je sedeo do moga tatice. Starčić je treptao umornim očicama i sa gađenjem pušio cigaru.

On obično nikad ne puši, ali kad mu pretpostavljeni ponudi cigaru, onda smatra za nepristojnost da je odbije. Kad ugleda upravljeni pret u njega strašno se zbuni i uzvrpolji na stolici.

— Mnogo sam izdržao po milosti ovog smirenog čoveka! — nastavi Kozulin. — Ja sam bio njemu prvo potčinjen. Dovedoše me kod njega, tog smirenog, natuštenog, beznačajnog čoveka i posadiše za njegov sto. I poče me jesti … Svaka mu je reč … oštar nož, svaki mu pogled — strela u srce. Sad on kao crvić izgleda, kao ubog, a nekad šta beše! Neptun! Nebesa je parao! Dugo me je mučio! I prepisivao sam mu, i trčao mu po piroške, i pera sam mu popravljao, i vodio mu taštu staru u pozorište. I sve sam mu ugađao. Naučno sam i burmut da šmrčem! Dabome … A sve zbog njega .. Šta mogu, mislim, potrebno je, pa sam i tabakeru stalno nosio uza se, za svaki slučaj, ako zatraži. Kuricine, sećaš li se? Dođe kod njega jednom moja pokojna majka i poče moliti ovog starkelju da sinčića, to jest mene, na dva dana pusti kod tetke, nasledstvo da delimo. Kad je suknuo na na nju, kad je izbuljio beonjače, kad je dreknuo: „Ama, on ti je, kaže, takva lenčuga, on ti je takva neradničina, šta je, veli, šta gledaš, ludo jedna!… On će, kaže, i pod sud otići!” Ode starica kući pa prosto se skljoka, razbole se od straha i zamalo tada ne umre.

Aleksej Ivanič izbrisa oči maramicom i naiskap popi čašu vina.

— Hteo je i da me oženi rođakom, ali ja se u to vreme … na sreću razboleh od vrućice i pola godine sam ležao u bolnici. Eto, kako je nekad bilo! Eto, kako se živelo! A sad? Pih! A sad sam ja… ja iznad njega… On moju taštu u pozorište vodi, on mi tabakeru nudi i, evo, cigaru puši. Ooh… Zabiberio sam mu u životu… zabiberio! Kuricine!.

— Šta želite, molim lepo? — upita Kuricin ustajući i stade mirno.

— Izvedi tragičnu ulogu!

— Razumem!

Kuricin se proteže, namršti, diže uvis ruku, zgrči lice i otpeva promuklim, drhtavim glasom:

— Umri, nevernice! Krrrvi sam žedan!! Valjali smo se od smeha.

— Kuricine! Pojedi sad ovo parče hleba sa biberom!

Siti Kuricin dohvati veliku krišku hleba od raži posu je biberom i žvakao je uz opšti smeh.

— Raznorazne promene se dogaёaju — nastavi Kozuljin. — Sedi, Kuricine! Kad ustanemo, otpevaćeš nešto … Nekad ti, a sad ja … Dabome … Pa i umre tako starica… Dabome…Kozuljin ustade i zaljulja se…

— A ja — nastavi šef — ni da pisnem, zato što sam mali, neugledan … Tirani jedni!… Varvari… A sad sam zato ja… Oho … A sad, de, ti tamo! Ti! Tebi govorim, ćoso!

I Kozuljin upre prstom u taticu.

— Trči oko stola i kukuriči!

Tatica se moj osmehnu, ljubazno pocrvene i zatutnja oko stola. A ja za njim.

— Kukureku! — povikasmo obojica i potrčasmo još brže.

Ja sam trčao i razmišljao:

„Postaćeš pomoćnik delovođe!”

 

Anton Pavlovič Čehov

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pobednikov trijumf [Tema: Čehov]

by admin time to read: 5 min
0