Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći [Tema: Sabato]

| July 29, 2016 | 0 Comments

sabato-writer-argentina-house-mural-buenos-aires-el-tunel-buenosairesstreetart.com_

Piše: Milan R. Simić

U tunelu… tu smo. U tunelu od ljudskih tela. Neko je ukazao, u razgovoru sa Sabatom (Borhes?), da “grob znači izvrnutu matericu, a i neku vrstu tunela”. Tunel – to je Sabatova poetična i nenadmašna priča u kojoj strast ima biblijsku otmenost, a svaka rečenica raskošnu i duboku lepotu. Sve vreme, dok se čita Sabatova proza (1911-2011), a reč je o romanima Tunel, O junacima i grobovima, Abadon, anđeo uništenja, izranja čitav jedan svet, svet koji čitalac ne želi da vidi, ili nije kadar da vidi. Knjige zato i postoje, a Sabatove knjige jesu one koje se čitaju do zore. Zapravo, to su romani kojima je bilo suđeno da steknu mnogo čitalaca.

Sabatov svet je u sunovratu, tamo gde pojedinci (na primer lik Huana Pabla Kastela, slikara-ubice) sve vreme teže za apsolutom, a doživljavaju samoću, ali… Nešto je još bitnije u Sabatovim romanima – tema slepih. Ona je uvećana, ogromna, dominantna… Aljende, muž Marije Iribarne – slep… Sluškinja koju iskorišćava slepi makro. Tu je i Luise, slepa žena, u početku, poštena prema svom, takođe slepom mužu Gastonu. Ali, ljubomora u njima – i ona njihova ubeđenja da je drugom lepše i da bolje vidi – budi želju za osvetom i uzajamnim nasiljem, sve dok On nije završio u kolicima, a Ona kao prostitutka. Sabato uverava čitaoca da svetom, ni manje ni više, vlada sekta slepih. Sekta slepih, naravno, osnova je pakla. Jer, sektaši su bogovi Tmine, Zločina, Melanholije i Bluda, silni bogovi Sna i Smrti. Oni su rušioci i graditelji preko kojih će se jedinka “rascepljena u paru još više rascepiti i vratiti u sebe samu”.

Šta preostaje? Čuvati se otvorenih očiju onih slepih, ne bilo kojih, već onih, koji pripadaju sekti koja vlada svetom. Može li im se doskočiti ako se zna da je apsolutna samoća najčešće cena slobode? Jedinke smo u tunelu, a svako ponaosob zna u kakvom…

Čitajući Sabatove romane, shvatite: Nešto je važnije od tek proste podele na realiste i postmoderniste, i kakve sve ne žanrovske pisce, a istina je da nad svima njima dominiraju pisci koji pišu prozu između eseja i pripovedanja. Tako u Srbiji piše, recimo, Jovica Aćin. Uzmite bilo koju njegovu knjigu i niste načisto: da li čitate zbirku priča ili zbirku eseja? Pisali su tako (delimično) i Danilo Kiš i Borislav Pekić, jedan od takvih je danas i Svetislav Basara. U svetu, pre svih, Borhes, Sabato, Peter Esterhazi, Umbero Eko…

Da pojasnimo. Ako prvo čitate Sabatov roman Tunel, nailazite na jednu običnu ljubavnu priču sa tragičnim krajem. Činjenicu da je Aljende, muž Marije Iribarne, Hunterove i Kastelove ljubavnice slep, doživljavate tek kao izbor romanopisaca. Onda uzimate u ruke drugi Sabatov roman, O junacima i grobovima, i to je ponovo proza na realnim osnovama, ali se već nazire uvod u glavno Sabatovo prozno delo, roman Abadon, anđeo uništenja, koji je reprezentativan primer knjiga esejističkog narativnog diskursa. U njemu su junaci Sabatovih prethodnih romana, u njemu je poglavlje Izveštaj o slepima, u njemu se saznaje da svetom upravlja sekta slepih, u njemu se razume da je Aljendeovo slepilo metafora sektinih moći, u njemu se shvata da su Huan Pablo Kastel i Marija Iribarne tek žrtve nametnute životne igre… Jednostavno, to je roman koji je u vavilonskoj biblioteci na samom vrhu police rezervisane za najznačajnije svetske prozne rukopise. Posle toga roman Tunel ne gleda se više tek kao ljubavna priča sa tragičnim ishodom… Ne. To je onda onaj tunel od ljudskih tela… Tunel od žive ljudske prošlosti, pune krvi, obrisa revolucija, zamaha dželata, snage gladi, moći epidemija, ishoda građanskih ratova. Tunel na čijim zidovima se zatiču, kao da su grafiti, Sabatova razmišljanja kako slepi od rođenja najviše mrze pridošlice, odnosno, oslepele za života, sve zavideći im jer mnogo više životnog “nose u očima”. Veća mržnja od takve ne postoji… Tunel senki sanjanih kurvi i svetlosti crvenih fenjera, razvrata i bludi, polnih boleština, ludila… Tunel od zavisti, koja kao da je “jedina nauka” dokonih rekla-kazala promašenih i nenađenih, Tunel koga ste – posle čitanja romana – vi projektovali. Ne zaboravite: “Snovi su korisni jer su slobodni”, tvrdi Sabato.

Uostalom, Čitaoci od poverenja prema pročitanom se odnose kao glumci prema svojim ulogama. Pamte! I to upamćeno često koriste, bilo u razgovoru, bilo pišući. Ponekad se citiranoj misli pridodaje i nešto od svoje mudrosti, tek da se ukrupnja. Trudeći se da misao nikako ne izgubi od svoje izvornosti, naprotiv! Treba biti ravan dragom piscu. Pročitana i upamćena misao, znači, dala je svoj plod. Još ako se tačno zna gde i kako upotrebiti, i citirati… pisac bi oprostio, čak bi mu bilo drago.

“Život nije ono što je čovek proživeo, već ono čega se čovek seća i kako se seća da bi ga ispričao”, veli u knjizi memoara Gabrijel Garsija Markes. Da, o sećanju se govori, odnosno pamćenju. Pomenuto je pamćenje. U svom eseju o erotici (Pamćenje tela), Jan Kot, u samoj završnici teksta, oslanja se na tuđu misao: “Kada duša napušta telo, njen krik se razleže od jednog kraja sveta do drugog, ali ga niko ne čuje” (Rabi Eliezer, zapis iz VII veka). Tu smo, dakle, kada duša napušta telo… Jer, ovih par rečenica o tuđim mislima koje se pamte i nose da bi se koristile zbirka je ogleda Ernesta Sabata Otpor, tačnije, završne rečenice njenog epiloga Odlučnost i smrt: “…/…/… Pozaboravljao sam velike delove svoga života dok, naprotiv, još na mom dlanu pulsiraju susreti, trenuci opasnosti i imena ljudi koji su umeli da me izvuku iz depresije i onih koji su mi blažili gorčinu. Među njima su i imena vas koji verujete u mene, koji ste pročitali moje knjige, i koji ćete mi pomoći da umrem”.

O verovanju i imenima ljudi sada i ovde se govori. O ljudima (i esejima) koji blaže ljudsku gorčinu. I o Sabatu se neprestano govori. O njegovim iščitanim knjigama, njegovim poučnim tekstovima, i svi (čitaoci) žele da mu kažemo: Ne, nismo ti “dovoljno pomogli da umreš”! Verujući u Tebe, pomažemo Ti (mnogo više) da se snađeš u besmrtnosti koja te zatekla. Kako ti pomažemo? U svojoj uspomeni, čuvamo krik tvoje duše. Baš takav krik koji se razleže od jednog kraja sveta do drugog. Čuli smo ga, mi – čitaoci tvojih knjiga. A tvoje su reči da “Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći”. I mi, sledbenici, pevamo u nesreći. Pevamo, da nam niko ništa ne može…

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/svet_ne_moze_nista_coveku_koji_peva_u_nesreci.54.html?news_id=303531

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći [Tema: Sabato]

by admin time to read: 5 min
0