— Imamo da se dogovorimo o važnom zadatku, drugovi — počeo je sekretar ćelije Moma.
Oči su uprte u njega i čekaju. A on govori polako i reči mu nekako polako dolaze. I nekako se ne slažu, kao da beže jedna od druge. Mrki ožiljak na levom obrazu čas mu se širi čas steže, a pod njim podrhtava, treperi, izbija iz tanke sjajne kože uzan ribić koji otkriva njegovo uzbuđenje. Znamo — on je takav uvek kad ima nešto naročito važno da kaže, da postavi, kad nešto krupno traži od nas.
— Partija traži tri druga za važan zadatak.
Čudno govori! Zašto tako počinje: »Partija traži?«
Zar je mogućno da je tako teško, da je tako ozbiljno ono što se traži? Zar nije mogao reći obično: »Dobili smo naređenje štaba…« Zatreperi nešto pod srcem. Nešto što unosi i toplinu i zebnju, što krije u sebi i smisao i pojam, neku praiskon- sku i nadljudsku snagu i meku ruku koja vodi i pokazuje tegobne ali jedino mogućne puteve. Zar je zbilja bilo nužno da ona stane ispred nas, na početku našeg sastanka, i da nešto »traži« kroz škrte reči ovog tvrdog lica pred nama, izbrazdanog ožiljcima rana koje je izneo iz prvih redova naših prethodnica?
Misli rade. Munjevitom brzinom se smenjuju pitanja i odgovori. A Moma nastavlja. U napetoj tišini između njegovih kratkih rečenica čuje se samo jasni, zvonki jek udaraca detlića o stablo iznad nas i to samo dopunjuje rečenice. Kucaji detlića slažu se kao glasne i recite oznake interpunkcije, kao da detlić udara tačku iza svake izrečene misli.
— U obruču smo višestrukom — nastavlja Moma — na vrlo teškom terenu, tek izišli iz jedne ofanžive, a već nam je na vratu druga, nova. Nemaca ima mnogo i navaljuju odasvud. Našem štabu su potrebni tačni podaci o snagama neprijatelja na pet pravaca. Mi treba da damo drugove koji će ići jednim od tih pravaca. Zadatak je vrlo važan. Na osnovu podataka koje će patrole doneti ići ćemo u proboj na najpogodnijem pravcu. Dakle, treba proći kroz obruč, izvideti neprijatelja i vratiti se. Zadatak je dobila naša ćelija. Ona treba da dâ ova tari druga — to treba da budu komunisti. Zadatak se mora izvršiti. Nije u pitanju neustrašivost. Ne radi se o tome — poginuti. Pogineš a nema od toga koristi. Nisi doneo izveštaj, to je bitno. Drugovima nisi pomogao da nađu izlaza. Ne radi se o tome da izlaza nema. Ima ga, ali treba naći izlaz sa što manje gubitaka i zadajući što snažniji udarac neprijatelju. Stvar je u tome da ne pogineš a da zadatak izvršiš.
Sekretar je zaćutao. Brzim pogledom preleteo je preko očiju koje su ga upijale u sebe, pa onda napisao u svoju beležnicu, malo ukoso, retkim slovima i svako slovo za sebe: »Partijska ćelija 1. čete, dana 4. juna 1943. godine. Dnevni red: Izbor izviđačke patrole«. Kad je to završio diže brzo glavu, pogleda komandira Slavka i nastavi:
— Treba da budu dobrovoljci.
Kad je pogledao komandira, ovaj je shvatio da misli na njega i odmah uze reč:
— Ja se javljam!
— Ne, nećeš ti. Ti komanduješ četom.
— Ja sam pogodniji za ovaj zadatak, — upade Radić.
— Pogodniji — a po čemu? Zar svaki od vas ne može da primi komandu nad četom? I dokle ću ja da ispuštam najlepše zadatke samo zato što sam komandir? — uzjoguni se Slavko.
— Ne, ne komandire, za tebe se ni ja ne slažem. Ja ličino nisam ni za Radića. Gde će on ovako dugačak kao bandera da se provlači između logora, straže i patrola? Ta njega će videti iz durbina već na 5 kilometara i pucače na njega iz topa. Nego — ja se primam zadatka.
Bio je to Gavra, zamenik komandira. Omalen, čvrsto građen, radnik iz fabrike vagona.
— Ja sam odavde rodom, nastavi Gavra. Do moga sela nema više od 2 sata- Dogonio sam goveda i ovce na pašu u ove planine i nisu mi nepoznati ovi krajevi i putevi. Niko od mene nije pogodniji. Ja ću u pravcu moga sela i vrapce pobrojati a ne samo Nemce, a proći ću, sigurno ću proći i izvršiti zadatak. Nemcu su dani izbrojani i — smrt fašizmu.
On je uvek tako siguran u sebe. Dok govori, na licu — pečenom od sunca i vetra — poigrava osmejak koji se kreće od oka dubokom borom pored usta i silazi negde niz bradu.
— Ja se slažem za Gavru, reče sekretar.
— Njegovi razlozi su ubedljivi. Sve ovo što je rekao tačno je. Slažete li se, drugovi?
Kada se mi složismo, on zapisa u svoju belež- nicu broj jedan i ime Pantić Gavra, pa nastavi:
— E, sad ja mislim da Gavra bira između nas još dva druga. Mislim da je nepotrebno da istaknem da će svaki od nas komunista primiti zadatak Partije i da će Gavra sam najbolje predložiti drugove koji su mu najpogodniji.
Gavra je uzeo dvojicu koji su poreklom seljaci i obrazložio da je on siguran u sve svoje drugove ali, ipak, bolje će se snaći oni koji su izrasli u zemlji, u šumi, na polju, u borbi sa svim nedaćama škrte bosanske prirode koja mnogo muke traži, a malo roda daje.
— Da se pozdravimo, drugovi, — predloži Gavra. — Ko zna… nasmeja se nekako tužno, ne završi misao i poče da se grli sa sekretarom.
— Navrati u kuhinju i uzmi za sebe i drugove po dva obroka mesa. Valjda je kuvano, reče mu komesar.
Izgrlili smo se s njima i oni odoše.
— Zdravo, drugovi!
Stajali smo pod bukvom i gledali kako odmiču iza stabala. U grlu — neko klupko koje raste i guši i ne da ti da dišeš. A plakao bih, kako bi plakao!
Odoše. U skoro sigurnu smrt! Patrole, gusti, mnogostruki obruč, logori, psi, minimalni izgledi na uspeh — a ipak oni odoše dobrovoljno. Zama- koše u gustu šumu. Sekretar ostade zamišljen:
— Sta sam to zaboravio? Nešto sam propustio. .. a važno je… Pa da… — Nisam zaključio sastanak.
To je bio prvi slučaj da on ne zaključi sastanak partijske ćelije.
Blagoje Bogavac
