Za ludilo ga optužuju samo zato što ga pogrešno shvataju [Tema: Melanholija]

| November 29, 2015 | 0 Comments

melancoly_3

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

Melanholija u bašti grčkog korena – III dio

Piše: Žan Starobinski

Izbrojali smo, dakle, tri različite vrste melanholije:

  1. melanholična slabost smeštena u mozgu;
  2. opšta slabost, pri čemu crna žuč prelazi u krv celog organizma, uključujući i mozak;
  3. melanholična slabost prvobitno smeštena u nivou stomaka i organa za varenje – hipohondrijuma – koja putem gasova i isparenja dopire do mozga.

Barton će, 1621. godine, još vrlo strogo slediti ovu podelu, dodajući ljubavnu melanholiju (za koju je i Galen znao) i religioznu melanholiju, moderniju bolest. A Barton je samo jedan od mnogih „znalaca”.

Iz ove podele lako se mogu izvući pravila lečenja. Nema potrebe lečiti stomak ako je sedište bolesti u glavi; a ako je napadnut ceo organizam, kako zanemariti puštanje krvi i kupke?

„Želim da navedem sledeći događaj kojem su moji prijatelji bili svedoci: uz pomoć brojnih kupki i ukusne i vlažne hrane, izlečio sam takvu melanholiju bez ikakvog drugog leka, zato što neugodnu lučevinu, pošto nije dugo boravila u telu, nije bilo teško odstraniti.”

Ali ako bolest već dugo traje, lečenje će biti veoma teško. Naravno, tada treba još strože poštovati dijetu koja zabranjuje crno meso (kozije, goveđe, ovčije, magareće, kamilje, zečije, meso divljeg vepra, lisice, psa, itd.); izbegavaće se kupus, sočivo, hleb od mekinja, teška crna vina, stari sirevi. Ovde pratimo, prema svim posledicama, kvalitativnu intuiciju koja ukazuje na štetne moći crnog i oporog. Tamna i „jaka“ hrana prethodi onom crnom isparenju koje pomračuje naš duh. Takva hrana, osim toga, puna je tuge i strepnje. Treba pribegavati veseloj, svetloj, žutoj, blagoj hrani bogatoj blagotvornom vlažnošću.

Kada bi melanholija poticala samo od „melanogene” hrane, lako bi bilo osloboditi je se ili se od nje zaštititi.

Ali, opasnost leži na još jednom mestu: patološka crna žuč je ostatak sagorevanja, neka vrsta gustog katrana, koji se i sam može upaliti. To je neka vrsta humoralnog ugla. Kakva je samo toksična moć, razorna agresivnost supstance kadre da se upali i ponovo sagori! Naime, sve telesne supstance mogu, posle prve upale, da se preobraze u „sagorele” lučevine: sagorela žuč, sagorela krv, koje ulaze u strašni metabolizam crne boje. Gusti katran koji sagoreva kako bi ostavio još crnji i gušći talog: to je teška materija koja pomračuje duh.

Intervencija filozofa

Medicinska učenja čiji smo pregled upravo izneli za melanholiju propisuju gotovo isključivo somatsko lečenje. Njima možemo pridružiti i autore koji su došli posle Galena: Aleksandra iz Traleisa, Orejbasija, Pavla Eginjanina, Aetija. Videli smo da njima nije nepoznata mogućnost da melanholija ima duševno poreklo; nije im nepoznata vrednost izvesnih psiholoških mera: provetrena mesta, ni previše svetla ni previse mračna; zanimanje, zabava, umerena aktivnost, uteha koju pružaju sitna zadovoljavanja taštine, udaljavanje predmeta ili osoba koje mogu izazvati bol. Ali, po samoj svojoj definiciji, melanholija podrazumeva fizičku slabost i traži lečenje koje pre svega deluje na poremećaje u telu. Kada bi bila postavljena takva dijagnoza, lekar bi se nesumnjivo našao pred prilično naglašenom opštom slabošću, i pacijent bi naizgled obavezno delovao kao težak bolesnik kome je hitno potrebno lečenje. Ipak, u sumnjivim slučajevima, lekar je ostavljao i mogućnost da se proglasi nenadležnim. Baš kao što internista, u naše vreme, neke svoje pacijente šalje psihologu ili svešteniku, drevni lekar mogao je pribeći, u slučaju onih koji su mu delovali previše ili premalo oboleli u telu, tome da ih pošalje Asklepiju ili filozofima.

Naravno, lekar bi nastavio da određuje dijetu, da propisuje dnevni program kupki i vežbi: samo, ukoliko mu se činilo da nije u pitanju organski poremećaj, ublažavanje tuge i brige više nije bilo u njegovoj nadležnosti. Preko koje granice zaista postoji melanholički poremećaj, to jest ludilo? Počev od kojih simptoma je neophodno pribeći kukureku?

Drevni lekar nije zanemarivao to pitanje koje se tiče same definicije stanja bolesti. Dobar lekar, naoružan-naukom, ima moć da donese odluku: on pravi razliku između toga šta jeste a šta nije bolest, i čineći to, ponekad će se sukobiti sa opštim mišljenjem. On čoveka koga javnost smatra za bolesnika može proglasiti zdravim u duhu. I obratno.

Nema ničega poučnijeg u tom pogledu od Pisama koja se pripisuju Hipokratu.

Ti tekstovi su, svakako, apokrifni i iz kasnijeg doba, ali njihova neautentičnost nimalo im ne oduzima vrednost otkrovenja… Abderićani su pozvali velikog lekara da leči jednog od njihovih najglasovitijih građana, filozofa Demokrita, koji je poludeo. Hipokrat je došao, pošto je prethodno obavio sve pripreme za lečenje kukurekom. Ali, kao dobar kliničar, najpre je zatražio da porazgovara sa pacijentom. Demokrita zatiče u vrtu, utonulog u proučavanje anatomije.

Započinju razgovor o najuzvišenijim pitanjima fizike i filozofije. Nije potrebno ništa više kako bi se Hipokrat ubedio da je njegov sagovornik savršeno mentalno zdrav. Za ludilo ga optužuju samo zato što ga pogrešno shvataju. Ako ludila ima, onda je ono pre zahvatilo Abderićane. Dolazak lekara sve je vratio na svoje mesto: njegova odluka, njegovo viđenje preokrenulo je situaciju. Narod je u Demokritu video bolesnika; ali u stvari, to jest prema lekarskom sudu, koji u toj oblasti ima snagu zakona, navodni ludak je jedini potpuno razuman čovek. Narod je taj koji treba da se leči – pod uslovom da kukureka ima dovoljno, i da narod prizna da je skrenuo. Robert Barton naširoko komentariše_ tu anegdotu; Lafonten će je uzeti za siže jedne od svojih basni (Demokrit i Abderićani). Čim bi imao sredstava, Rimljanin iz vremena carstva koristio je usluge lekara, koga je svakodnevno konsultovao.

U tome vidimo, modernim jezikom rečeno, hipohondrijsku sklonost ništa manje naglašenu od ove usled koje savremena civilizacija pogoduje njenom izvanrednom razvijanju. Ali, u izvesnim slučajevima depresije i anksioznosti, drevni čovek se obraćao drugima, a ne lekaru.

Ponekad bi to bio mistagog, a ponekad filozof.

Ako je u antici postojala psihoterapija za depresivna stanja, naći ćemo je u filozofskim spisima, u obliku moralnih pouka ili „uteha”. Šta je drugo većina Senekinih pisama i rasprava o moralu ako ne psihološke konsultacije koje su bile odgovor na veoma prisne zahteve uznemirenog prijatelja? Naravno, Senekina „klijentela” ne pokazuje izrazite znake psihoze: on svoje savete deli „pomalo anksioznima”, neurotičarima, nestabilnima, to jest, onima koji bi danas pomoć zatražili od psihoanapize. On nudi „psihoterapiju podrške” ljudima koji žive pod Neronovim opasnim pogledom…

 

Taedium vitae i nausea, na koje se Kvint Seren žali Seneki, odaje, u modernim očima, mnogo pre depresiju neurotičnog tipa nego endogenu melanholiju: on traži savete kako da prekine one uznemirujuće duševne promene od kojih ne uspeva da se otrgne. I Seneka odgovara lepom analizom dosade (De tranguilitate animi) koje će se setiti Bodler: „Bol koji nas muči ne nalazi se na mestima na kojima smo, on je u nama; nemamo snage da podnesemo bilo šta, nismo kadri da istrpimo bol, nemoćni smo da uživamo u zadovoljstvu, nestrpljivi smo u svemu.

Koliko samo ljudi priziva smrt pošto su se, pokušavši svaku vrstu promene, vratili istim osećajima, ne mogavši da iskuse ništa novo, i u samom okrilju blaženstva uzvikuju: Šta! Opet ista stvar!”

Kako se osloboditi tog gađenja i teskobe? Da li će biti potrebno da se podvrgnemo strogim i nepokolebljivim zahtevima vrline? Da pripremimo volju na junačku borbu? Seneka ne traži toliko. On ne govori mudracu, koji je srećan i sposoban za velike stvari. On želi da ga razume i sledi običan čovek, čiju kolebljivost i slabost unapred poznaje.

Saveti koje pruža nadohvat su svakome: treba znati kako smenjivati napor i opuštanje, samoću i razgovor; ne treba se stalno okretati istom predmetu; treba ostaviti nekoliko sati za igru i zabavu; ne treba zaboraviti da telo ima potrebu za snom, pa mu treba davati dovoljne porcije, bez preterivanja i bez škrtarenja. Treba unositi promene u život šetnjama i putovanjima. I vino, pod uslovom da se ne pređe preko granice veselog pijanstva, ponekad može imati oslobađajući učinak. (Ovde vidimo da filozof dozvoljava uživanja koja lekar najčešće zabranjuje.)
Nesrećnom kolebanju uznemirene duše, koja se nigde ne oseća dobro, Seneka suprotstavlja ideal raznovrsnog života u pokretu, u kojem čovek sebi daje parvo da prema svojoj volji određuje ritam smenjivanja zadovoljstava i obaveza, poštujući pri tom temeljne ritmove prirode. Ono što bi na prvi pogled moglo da začudi jeste to što jedan stoik zagovara opuštanje: ali stoički sistem ne odobrava napetost koja prevazilazi zahteve prirodnog zakona. Zato Kvint Seren ne treba da se vezuje previše visokim zahtevima savršenstva. Tom sagovorniku koga proganja ideal nikada dovoljno čiste ni dovoljno aktivne građanske svesti, Seneka odgovara tako što predstavlja lakšu i blažu sliku njegove stvarne dužnosti.

Pokušava da olakša jade prijatelju koga muči teskoba tako što će ublažiti previše stroge zahteve moralne svesti (ili zahteve onoga „nad-ja”) koji ga muče. Spokojstvo duše nije nepromenljiva, okamenjena mudrost; to je „slobodno, lagodno kretanje bez sudaranja i bez plahovitosti“.

Pouku koju daje Seneka daće i Gete. Razmišljajući, u Istini i poeziji, o kulturnim prilikama i klimi koji bi pogodovali stvaranju Vertera, on analizira „zgađenost nad životom” i definiše je kao nedovoljno učestvovanje u ritmovima prirode: „Svako zadovoljstvo u životu zasnovano je na vraćanju stvari iz spoljašnjeg sveta. Smenjivanje dana i noći, godišnjih doba, cvetova i plodova, i svega onoga što nam dolazi u tačno utvrđenim periodima, u čemu možemo i moramo uživati, eto to su istinske snage života na zemlji. Što smo otvoreniji za ta uživanja, to se srećniji osećamo: ali ako se raznolikost tih pojava smenjuje pred našim očima a da mi u tome ne učestvujemo, ako nemamo sluha za ta slatka iskušenja, tada dolazi do najveće nedaće, do najteže bolesti: gledamo na život kao na odvratan teret.”

A za one koji imaju dar poezije, spasenje se nalazi u pesništvu.

Kraj

Prevela sa francuskog
Aleksandra Mančić

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Za ludilo ga optužuju samo zato što ga pogrešno shvataju [Tema: Melanholija]

by admin time to read: 7 min
0