Zenovsko “Ja” je smjerno, nenametljivo i puno poniznosti [Tema: Zen]

| September 1, 2015 | 0 Comments

rock-garden-zen-buddhism-dirk-ercken

Zen budizam i psihoanaliza – XII dio

Piše: D.T. Suzuki

V. PET STUPNJEVA (GO-I)

1.

Postavljen mi je izvestan broj pitanja u vezi sa ranijim sastancima ovog simpozijuma; pregledajući ih, otkrio sam da većini, izgleda, izmiče središna ili osovinska tačka oko koje se okreće zen. To me je navelo na odluku da danas nešto više kažem o zenovskom životu i učenju.

Moglo bi se reći da je zen čudna tema o kojoj možemo pisati ili govoriti bez kraja i konca, a da je ne iscrpemo. S druge strane, ako zaželimo, možemo ga demonstrirati podizanjem prsta ili kašljanjem, namigivanjem ili izgovaranjem nekog besmislenog zvuka.

Tako je rečeno da čak i kad bi se svi okeani na zemlji pretvorili u mastilo, sve planine u kičicu, a ceo svet u listove hartije, pa da od nas zatraže da pišemo o zenu, zen ipak ne bi bio do kraja izražen. Nije čudo što moj kratki jezik, toliko različit od Budinog, nije bio kadar da kroz četiri predavanja pomogne ljudima da shvate zen.

Naše razumevanje zena olakšaće sledeći tabelarni prikaz pet stupnjeva zenovske obuke, koji su poznati kao go-i. U izrazu go-i, go znači pet, a i — situacija, prečaga, lestvica ili stepenik. Tih pet »stepenika« mogu se podeliti na dve grupe: saznajne i afektivne (ili voljne).

Prva tri su neotička, a zadnja dva afektivna ili konativna.

Srednji, treći stepenik je prelazni stupanj na kome saznajno postaje voljno, a znanje se pretvara u život. Tu saznajno poimanje zenovskog života postaje dinamično. »Reč« se otelotvoruje; apstraktna ideja preobražava se u živo biće koje oseća, izražava svoju volju, nada se, pati i u stanju je da obnovi svaki posao.

Na pretposlednjem stepeniku, sledbenik zena pokušava da što može više ostvari ono što je sagledao. Na poslednjem, on stiže na svoje odredište koje zapravo i nije odredište.

Na japanskom go-i ovako glase:

1. Sho chu. hen, »hen u sho«.

2. Hen chu sho, »sho u hen«.

3. Sho chu. rai, »dolazak iz sho«.

4. Ken chu. shi, »prispeće u ken«.

5. Ken chu to, »smeštaj u ken«.

Sho i hen sačinjavaju dvojstvo kao yin i yang u kineskoj filosofiji. Sho doslovno znači: ispravno, pravo, pravedno, ravno; a hen: pristrasno, jednostrano, neuravnoteženo, nakrivljeno. Ovo bi, otprilike, bili njihovi ekvivalenti:

Sho

Apsolutno
beskonačnost
jedan
bog
tama (nerazlučenost)
istovetnost
praznina (Sunyata)
mudrost (prajna)
Ri (li) »opšte«

Hen

Relativno
konačnost
mnoštvo
svet
svetlost (razlučenost)
razlika
oblik i materija (namarupa)
ljubav (karuna)
Ji (shih) »posebno«

(Neka A zamenjuje sho a B hen)

(1) Sho ehu hen, »Hen u sho«, znači da je jedan u mnoštvu, bog u svetu, beskonačno u konačnom itd. Kad mislimo, sho i hen su suprotstavljeni i nepomirljivi.

Ali, u stvari, sho ne može biti sho, ni hen — hen ako stoje svako za sebe. Ono što mnoštvo (hen) čini mnoštvom jeste jedan koji je njime obuhvaćen. Ako nema jednoga, ne može se govoriti ni o mnoštvu.

(2) Hen ehu. sho, »sho u hen«, dopunjuje. Ako je jedan sadržan u mnoštvu, mnoštvo mora biti sadržano u jednom. Mnoštvo omogućuje jednog. Bog je  svet, a svet bog. Bog i svet su odvojeni i nisu identični ako se pod tim podrazumeva da bog ne može postojati van sveta i da se ne razlikuju jedan od drugog. Oni su jedno, a ipak svaki zadržava svoju individualnost: bog se beskonačno partikularizuje, a svet sačinjen od pojedinih delića smešten je u naručju božjem.

(3) Sada dolazimo do trećeg stupnja u životu sledbenika zena. On je najodlučniji jer se tu saznajno svojstvo prethodna dva stupnja preobražava u voljno, pa čovek postaje biće koje živi, oseća i izražava svoju volju. Dotle je bio glava, intelekt (ovo možete shvatiti kako vam drago); sad je dobio trup, sa čitavom utrobom, a takođe i sve udove, posebno ruke, čiji broj može narasti do hiljade (simbol beskonačnosti) kao u bodisatve Kvanona (Kwannon). U svom unutarnjem životu on se oseća kao detešce Buda, koje je, izašavši iz majčine utrobe, izreklo sledeće: »Gore nebo, zemlja dole, jedino meni pripada najveća čast.«

Uzgred budi rečeno, čim navedem ovu Budinu izreku naučno nastrojeni ljudi se osmehnu i kažu:

»Kakva besmislica! Otkud dete, koje tek što je izašlo iz utrobe svoje majke može izreći takvu duboko filosofsku maksimu? Sasvim neverovatno!« Mislim da su u pravu. Ali moramo se spomenuti da smo mi, racionalna bića, istovremeno, nadam se, i najracionalniji živi stvorovi, skloni svakovrsnim besmislicama, nazvanim čudesima. Zar nije Hristos ustao iz mrtvih i uzneo se na nebo, mada ne znamo kakvo je bilo to nebo? Zar nije njegova majka, devica Marija, još za života izvela to isto čudo? Razum nam govori jedno, ali u svakom od nas postoji još nešto pored razuma, te spremno prihvatamo čuda. U stvari, mi, najobičniji smrtnici, u svakom trenutku naših života takođe izvodimo čuda, bez obzira na sve religiozne razlike.

Luter je rekao: »Ovde stojim i druge mi nema.«

Upitan šta je najčudesnije, Hjakudžo (Hyakujo) odgovori:

»Sedim sam na vrhu planine Daju (Daiyu)«. Kineski izvornik ne pominje ko sedi, već jedino: »Sedeti sam planina Daju.« Onaj koji sedi ne razlučuje se od planine. Uprkos svom obitavanju u svetu mnoštva, sledbenik zena je zadivno usamljen.

Rinzajev »pravi čovek bez čina« nije niko drugi do onaj što u, ovom času, pred svakim od nas, sasvim izvesno sluša moj glas dok govorim ili moju reč dok pišem. Zar to nije najčudesnija činjenica koju svi iskustveno doživljavamo? Otuda potiče filosofsko čuvstvo »tajne postojanja«, ako je odista osetio.

Obično pominjemo ja, ali ja je puka zamenica, a ne sama stvarnost, često mi dođe da upitam: »Šta ja zamenjuje?« Sve dok je ja zamenica, kakve su ti, on, ona ili ono, šta stoji iza njega. Možete li to uzeti i reći mi: Ovo je to? Psiholog nas izveštava da ja ne postoji, da je to samo pojam koji označava strukturu ili integraciju odnosa. Ali čudnovato je da kad se ja razljuti, ono želi da uništi čitav svet, zajedno sa onom strukturom čiji je simbol. Odakle bi puki pojam crpao svoju dinamiku? Šta ja navodi da sebe proglasi jedinom stvarnom stvari koja postoji? Ja ne može biti samo aluzija ili obmana, ono mora biti nešto stvarnije i materijalnije.

I ono je odista stvarno i materijalno, jer predstavlja »mesto« u kojem se sho i hen objedinjuju u živi identitet protivrečnosti. Sva moć čovekovog ja proističe iz ovog identiteta. Po Majstoru Ekhartu (Maister Eckhart) buva u Bogu stvarnija je od anđela samog. Neslvarnom ja nikad ne može pripasti »najveća čast«.

Ili kao simbol shó chü rai možemo usvojiti kineski simbol za njihovu yin i yang filosofiju

Ral u izrazu sho cchu. rai veoma je važno. Tu je naznačeno kretanje, zajedno sa shi u četvrtom stupnju, ken chu shi. Rai znači izaći, a shi: u procesu približavanja odredištu ili kretati se ka cilju. Logička apstrakcija, logos sad izlazi iz svog kaveza i inkarnira se, personalizuje i kao »zlatogrivi lav« ulazi pravo u svet složenosti.

Taj »zlatogrivi lav« je ja: u isti mah konačno i beskonačno, prolazno i večno, ograničeno i slobodno, apsolutno i relativno. Taj živi lik podseća me na slavnog Mikelanđelovog (Michelangelo) Hrista na Strašnom sudu, sa freske u Sikstinskoj kapeli. Međutim, po svojim spoljnim manifestacijama zenovsko ja uopšte ne liči na Hrista, tako energičnog, moćnog i uzvišenog.

Ono je smerno, nenametljivo i puno poniznosti. Neki filosofi i teolozi istočnjačku »ćutnju« suprotstavljaju zapadnjačkoj »Reči« što postaje telo. Oni, međutim, ne shvataju šta Istok podrazumeva pod »ćutnjom «, jer ova nije suprotnost »reči«, već »reč« sama, to je »gromovita tišina«, a ne ona tišina što tone u dubine ništavila ili je apsorbuje večna ravnodušnost smrti. Istočnjačka ćutnja liči na »oko« uragana: to je središte razbesnele bure bez kojeg nema kretanja. Izdvojiti ovo središte nepomičnosti iz njegove okoline, znači konceptualizovati ga i uništiti njegovo značenje.

»Oko« omogućuje uragan. Sjedinjeni, »oko« i uragan sačinjavaju celinu. Patka koja mirno plovi po površini jezera ne može se odvojiti od svojih nogu, što, iako nevidljive, marljivo veslaju pod vodom. Dualisti obično gube iz vida celinu u njenoj povezanoj, konkretnoj ukupnosti.

Oni koji misle dualistički, skloni su da jednostrano naglase pokretljivi ili vidljivo telesni aspekt stvarnosti i da mu, zanemarujući sve ostalo, pripišu najveću važnost.

Balet je, na primer, karakteristično zapadni proizvod.

Ritmičko kretanje tela i udova odvija se čilo u svim svojim harmoničnim složenostima. Uporedite ih sa japanskim no plesom. Kakva suprotnost! Balet je skoro sav u kretanju, noge jedva dotiču tlo. Kretanje se odvija u vazduhu, stabilnost je primetno odsutna. U nou pozornica pruža sasvim drukčiju sliku. Stameno, svečano, kao pri nekom religioznom obredu, čvrsto gazeći i sa težištem u trbušnom delu tela, glumac izlazi iz hanamichija pred oči gledalaca ispunjene očekivanjem.

On se kreće kao da se ne kreće. On ilustruje laoceovsku doktrinu delanja kao nedelanja.

Na sličan način sledbenik zena nikad nije nametljiv, već uvek sebe zatomljuje i sasvim je skroman. Mada se proglašava za onog kome »pripada najveća čast«, njegova spoljašnost ničim ne ispoljava njegov unutarnji život. On je nepokrenuti pokretač. Tu se zaista javlja pravo ja, ne ono što ga svaki od nas obično iskazuje, već ja koje sebe otkriva sub specie eternitatis, usred beskonačnosti. Ovo ja najbezbednije je uporište koje svi možemo naći u sebi i na kome svi možemo stojati bez straha, bez osećanja nelagodnosti i mučnih trenutaka neodlučnosti. Ovo ja zanemarivo je skoro do nepostojanja, jer ne precenjuje sebe i nikad se bahato ne ističe kako bi bilo zapaženo i uvažavano. Dualisti ovo ne vide: oni uzdižu igrača baleta, a no-glumac im je dosadan.

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Zenovsko “Ja” je smjerno, nenametljivo i puno poniznosti [Tema: Zen]

by admin time to read: 7 min
0