Anatomija Fenomena

1984 (11) – Nijedna istorijska promena nije nikad značila išta više do promene imena gospodara [Tema: Orvel]

1984 orv

Vinston za trenutak prestade da čita. Negde u daljini zagrme raketna bomba. Blaženo osećanje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana, još ga nije napuštalo. Samoća i bezbednost bili su fizički osećaji, nekako pomešani s umorom njegovog tela, mekoćom naslonjače, dodirom blagog vetrića koji je dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je očarala, ili bolje reći umirila. U izvesnom smislu nije mu kazivala ništa novo, no i to je bio deo privlačnosti. Kazivala je ono što bi rekao i on sam da je mogao svoje raštrkane misli dovesti u red. Bila je proizvod uma sličnog njegovom, samo daleko jačeg, sistematičnijeg, manje opterećenog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono što znaš i sam. Upravo se beše vratio prvoj glavi kad začu Džulijine korake na stepeništvu. On se podiže iz naslonjače i pode joj u susret. Ona ispusti na pod svoju torbu za alat i baci mu se u zagrljaj. Bilo je prošlo više od nedelju dana otkako se nisu videli.

Kad se razdvojiše, on joj reče: „Dobio sam knjigu.”

„Je li? Fino”, reče ona bez mnogo interesovanja, i kleče pored peći da skuva kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio taman toliko svež da ih natera da se pokriju. Odozdo su se čuli poznati zvuci: pesma i grebanje cipela po pločama dvorišta. Ona mišićava žena crvenih ruku koju je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvorišta. Činilo se da nema časa u toku dana kad nije hodala gore-dole između korita i konopca, naizmenično puneći usta štipaljkama i pevajući iz puna srca. Džulija se beše ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i već se činilo da je na ivici sna. On se maši knjige, koja je ležala na podu, i uspravi se u sedeći stav, oslonjen na naslon kreveta.

„Moramo je pročitati”, reče. „Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je pročitaju”.

„Čitaj ti”, reče ona ne otvarajući oči. „čitaj naglas. Tako je najbolje. Usput ćeš mi objašnjavati.”

Kazaljke na satu pokazivale su šest, to jest osamnaest. Imali su još tri do četiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poče čitati:

Glava prva

NEZNANjE JE MOĆ

Tokom cele pisane istorije, a verovatno još i od kraja mlađeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viši, Srednji i Niži. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili su bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i međusobni odnos, varirao je iz veka u vek; no u suštini se struktura društva nije menjala. tak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao što se i žiroskop uvek vraća u stanje ravnoteže ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

„Džulija, jesi li budna?” upita Vinston.

„Jesam, ljubavi, slušam te. Nastavi, divno je.” On produži:

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Viših je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Višima. Cilj Nižih, kad imaju cilj— jer im je stalna karakteristika to što su previše pritisnuti dirinčenjem da bi bili više no tek povremeno svesni ičega van njihovog svakodnevnog života— jeste da ukinu sve razlike i stvore društvo u kome će svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Viši ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek dođe trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivši prethodno za sebe Niže, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Čim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Niže u njihov stari položaj slugu, a sami postaju Viši. Na to se od Nižih ili bivših Viših, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba počinje iz početka. Od ovih triju grupa, jedino Niži ne uspevaju čak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano reći da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Čak i danas, u periodu opadanja, prosečan čovek je fizički u boljoj situaciji nego pre nekoliko stoleća. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponašanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu čovečanstvu približile jednakost ni za milimetar. S tačke gledišta Nižih, nijedna istorijska promena nije nikad značila išta više do promene imena gospodara.

Krajem devetnaestog veka, povratni karakter ovog procesa postao je očigledan mnogim posmatračima. Na to su se pojavile škole mislilaca koji su istoriju tumačili kao cikličan proces i tvrdili da je nejednakost neizmenjiv zakon ljudskog života. Razume se, ova doktrina je uvek imala sledbenika, ali sad je način na koji je izložena bio značajno izmenjen. U prošlosti je potreba za hijerarhijskim oblikom društva bila specifična doktrina Viših. Nju su propovedali kraljevi i aristokrati, a takođe i njihovi paraziti: sveštenici, advokati i slični, ublažavajućije obećanjima o nadoknadi u zamišljenom svetu s one strane groba. Srednji su, dokle god su se borili za vlast, uvek upotrebljavali reči kao što su sloboda, pravda i bratstvo. Sada su, međutim, ideju o ljudskom bratstvu počeli napadati oni koji još nisu bili na upravljačkim položajima nego su se jednostavno nadali da će do njih uskoro dopreti. U prošlosti su Srednji dizali revolucije pod zastavom jednakosti, a zatim uspostavljali novu tiraniju čim bi oborili staru. Socijalizam, teorija koja se pojavila početkom devetnaestog veka i predstavlja poslednju kariku u lancu misli koji seže sve do robovskih pobuna iz antičkog doba, još uvek je bio jako inficiran utopističkim, idejama prošlih vremena. No u svakoj varijanti socijalizma koja se pojavila otprilike od 1900. godine naovamo, cilj da se uspostave sloboda i jednakost bio je sve otvorenije napušten. Novi pokreti koji su se pojavili sredinom stoleća: englsoc u Okeaniji, neoboljševizam u Evroaziji i obožavanje smrti, kako se obično zove, u Istaziji, imali su kao svesni cilj ovekovečenje neslobode i nejednakosti. Ovi novi pokreti su, razume se, ponikli iz starih i imali tendenciju da zadrže njihova imena i na rečima se drže njihove ideologije. No cilj svih njih bio je da se u određenom trenutku zaustavi napredak i ukoči istorija. Već poznato klatno trebalo je da učini još jedan zamah i potom stane. Po običaju, Više je trebalo da svrgnu Srednji, koji bi na to postali Viši; ali ovog puta, primenjujući svesnu strategiju, Viši će biti u stanju da svoje položaje održe večno.

Ove nove doktrine su nikle delom zbog nakupljenog istorijskog znanja i porasta istorijske svesti, koja pre devetnaestog veka skoro nije ni postojala. Ciklični tok istorije sad je postao, ili se činio jasan; a ako je bio jasan, onda je bio i izmenljiv. No glavni, suštinski uzrok je bilo to što je, još početkom dvadesetog veka, ljudska jednakost postala tehnički moguća. Još uvek je bilo istina da ljudi nisu jednaki po svojim urođenim talentima i da se funkcije moraju specijalizovati tako da nekim jedinkama daju prednost nad drugima; ali više nije postojala nikakva stvarna potreba za klasnim razlikama ili velikim razlikama u bogatstvu. U ranijim vremenima, klasne razlike su bile ne samo neizbežne nego i poželjne. Nejednakost je predstavljala cenu civilizacije. Međutim, razvoj mašinske proizvodnje je izmenio situaciju. Mada je i dalje bilo potrebno da ljudi obavljaju različite vrste poslova, više nije bilo potrebe da žive na različitim društvenim ili ekonomskim nivoima. Stoga, po mišljenju novih grupa koje je još samo jedan korak delio od stupanja na vlast, ljudska jednakost više nije bila ideal za koji se treba boriti, nego opasnost koju treba sprečiti. U primitivnija vremena, kad pravedno i mirno društvo nije u stvari ni moglo postojati, u ovo mišljenje je bilo relativno lako verovati. Vizija zemaljskog raja u kome će ljudi živeti zajedno kao braća, bez zakona i bez mukotrpnog rada, hiljadama godina nije napuštala ljudsku maštu. Ta vizija je čak u izvesnoj meri držala i grupe kojima su istorijske promene donosile Koristi. Naslednici francuske, engleske i američke revolucije delimično su i sami verovali u svoje fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i slično, i čak su dopuštali da im te fraze u izvesnoj meri utiču na ponašanje. Međutim, u četvrtoj deceniji dvadesetog veka svi glavni tokovi političke misli bili su autokratski. Zemaljski raj je bio diskreditovan upravo u trenutku kad je postao moguć. Svaka nova politička teorija, ma kakvim se imenom zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i kruto ustrojstvo. A u opštem ogrubljavanju pogleda koje je počelo oko 1930. godine, postupci koji su odavno bili napušteni, ponekad i po nekoliko stotina godina— hapšenje bez suda, pretvaranje ratnih zarobljenika u robove, javna pogubljenja, mučenje zatvorenika, uzimanje talaca i raseljavanje celih naroda — ne samo da su ponovo ušli u običaj nego su ih tolerisali, pa čak i branili, ljudi koji su se smatrali prosvećenim i naprednim. Englsoc i njegove suparnice pojavili su se kao potpuno razrađene političke teorije tek posle jedne cele decenije nacionalnih ratova, građanskih ratova, revolucija i kontrarevolucija u svim delovima sveta. Međutim, njihov prvobitni oblik se dao naslutiti u raznim sistemima koji su se obično zvali totalitarnim i koji su se pojavili nešto ranije tokom dvadesetog veka; što se tiče glavnih crta budućeg sveta koji je trebalo da se rodi iz opšteg haosa, one su odavno bile očigledne. Isto tako je bilo jasno i kakva će vrsta ljudi upravljati tim svetom.

Novu aristokratiju sačinjavali su najvećim delom birokrati, naučnici, tehničari, sindikalni rukovodioci, stručnjaci za reklamu i propagandu, sociolozi, nastavnici, novinari i profesionalni političari. Ove ljude, koji su potekli iz namešteničke srednje klase i gornjih kategorija radničke klase, uobličio je i povezao jalovi svet monopolističke industrije i centralizovanog upravljanja. U poređenju s odgovarajućim ljudima iz prošlih stoleća, oni su bili manje lakomi, manje skloni raskoši, gladniji čiste moći i, iznad svega, svesniji onoga što čine i jači u nameri da unište sve što im se suprotstavi. Ova poslednja razlika od presudnog je značaja. U poređenju s današnjom, sve tiranije poznate iz istorije bile su mlake i neefikasne. Vladajuće grupe su uvek bile u izvesnoj meri zaražene liberalnim idejama i zadovoljne da ostave stvari nedovršene, da obraćaju pažnju samo na ono što njihovi podanici čine, bez interesovanja za ono šta ovi misle. Po savremenim merilima, čak je i srednjovekovna katolička crkva bila tolerantna ustanova. Razlog ovom je delom i to što u prošlosti nijedna vlada nije imala moći da stalno nadgleda svoje građane. Pronalazak štamparije je, međutim, olakšao manipulisanje javnim mnenjem, a film i radio su taj proces odveli još dalje. S razvojem televizije, i tehničkim napretkom koji je omogućio da jedan isti instrument može istovremeno primati i odašiljati, došao je kraj privatnom životu. Svaki građanin, ili bar svaki građanin dovoljno važan da ga treba posmatrati, mogao je dvadeset i četiri časa dnevno biti okružen pogledima policije i zvucima propagande, dok su svi ostali putevi komuniciranja bili zatvoreni. Prvi put se pojavila stvarna mogućnost da se iznudi ne samo potpuna pokornost volji države nego i potpuna istovetnost mišljenja o svim pitanjima.

Posle revolucionarnog perioda šezdesetih godina XX veka, društvo se pregrupisalo, kao i uvek, na Više, Srednje i Niže. Međutim, nova grupa Viših, za razliku od svih svojih prethodnika, nije delovala po instinktu; ona je znala. da joj je potrebno da očuva svoj položaj. Ona je odavno shvatila da je jedina stabilna osnova oligarhije kolektivizam. Bogatstvo i privilegije se najlakše brane kad se poseduju zajednički. Takozvano „ukidanje privatne svojine”, do koga je došlo sredinom stoleća, značilo je u stvari koncentraciju svojine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom što su novi posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. Pojedinačno uzev, nijedan član Partije ne poseduje ništa sem sitnih ličnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve što postoji u Okeaniji, zato što ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolaže kako sama nađe za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stanju da na ovaj upravljački položaj stupi skoro neometana, jer je ceo proces bio predstavljen kao kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalističke klase mora doći socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike, rudnici, zemlja, kuće, saobraćaj— sve im je to bilo oduzeto; a pošto nisu više bili privatna, proizlazilo je da su društvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz prethodnog, socijalističkog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je sproveo u život najvažniju tačku socijalističkog programa; s rezultatom, prethodno predviđenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost ovekovečena.

No problemi ovekovečenja hijerarhijskog društva su mnogo dublji. Vladajuća grupa može izgubiti vlast na samo četiri načina. Ili biva pobeđena spolja, ili vlada tako nevešto da se mase pobune, ili dopušta da se stvori jaka i nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci ne dejstvuju pojedinačno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutni sva četiri. Vladajuća klasa koja bi se znala sačuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na vlasti. U krajnjoj liniji, odlučujući činilac u ovome jeste mentalni stav same vladajuće klase.

Džordž Orvel

nastaviće se

Ostavite komentar: