Ne­što se iza br­da va­lja. Ne­što se iza br­da već do­va­lja­lo. Ili se odav­no do­va­lja­lo ono što je bi­lo iza br­da. Taj­no­vit je ovaj svi­jet. Oso­bi­to i osob­no su naj­taj­no­vi­ti­ji na­ši ućo­re­ni taj­no­vid­ci. Na­še lu­čo­no­še ko­je umje­sto pu­to­vo­di­telj­nog pla­me­na u de­sni­ci dr­že stu­lje­ni uga­rak… Taj­no­vi­ti su na­ši sve­dr­ži­te­lji ko­ji dr­že […]

Bio bih bo­lji od njih. Kad bih mo­gao. A mo­gao bih. Kad bih htio. A htio bih. Kad ne bi imao pa­met­ni­ja po­sla. Bi­li bi­smo bo­lji ne­go što je­smo. Sa­mo da ho­će­mo. A htje­li bi­smo kad bi­smo mo­gli. A ko zna da li mo­že­mo, jer ni­ka­da ni­je­smo ni pro­ba­li. A […]

Pa da, ne­gdje je već re­če­no: no­va go­di­na je uvi­jek no­vi po­če­tak za sta­re na­vi­ke… Ili, kao što je i red i obi­čaj u na­šim pra­znič­no pra­zno­gla­vim dr­ža­vi­ca­ma ko­je će­mo i da­lje vo­lje­ti, ona­ko opa­ko, na pra­zan že­lu­dac: ni­šta no­vo u no­voj go­di­ni… Ni­šta no­vo sem sta­re če­žnje u Ba­nja […]

Fran­ken­štajn­či­ći. Šta bi dru­go bi­lo, ne­go to. Lut­ki­ce, vi­še smi­je­šne ne­go stra­šne. Pra­vlje­ne da po­slu­že svr­si. Pr­lja­vim po­slo­vi­ma. Pr­lja­vi­joj za­ba­vi. Naj­pr­lja­vi­jim iz­bo­ri­ma. Jed­no­stav­no: de­mo­kra­ci­ji. Lut­kar­skoj. Fran­ken­štaj­nov­skoj… U na­šem mat-cr­nom, zga­slom, po­ne­kad la­ki­ra­nom lut­kar­skom po­zo­ri­štan­ce­tu, ne­ma ni­če­ga osim ma­le­nih stra­ho­vi­to ljup­kih lut­ki­ca. Fran­ken­štajn­či­ći na po­zor­ni­ci, fran­ken­štajn­či­ći u gle­da­li­štu, fran­ken­štajn­či­ći na spo­red­nim […]

Ima tih đa­vo­ljih lju­di­na u na­šim go­ro­lo­mi­ja­ma ko­li­ko ho­ćeš. Kao da je, ne bi­lo joj pri­mi­je­nje­no, Ka­tun­ska na­hi­ja i nje­zi­na oko­li­ca ne­ka­kav Krip­ton, svi­jet iz­van i iz­nad svje­to­va, a ne ma­li dio ma­le­ne nam i ni­čim za­slu­že­ne ze­mlji­ce. Krip­ton je u naj­no­vi­jim vre­me­ni­ma, a sum­nja se da je i ra­ni­je, […]

Što bi rekao onaj iz Bosne ponosne: čojek da ne umre, crko bi… Od neke muke se onako, naprosto, čojeku, kako bih rekao, stuži. Smrkne. Smrači mu se vidik. Stuli mu se plamen. Malakše mu snaga. Može li Stari Vujadin ovo izdržati? Čitaće nekada neko u novoj zbirci ultraljubičastih epskih […]

Ptice rođene u kavezu misle da je letjenje bolest Alehandro Hodorovski Šta ćeš k nama, bijela vrano? Ko li te je namamio u naš kavez? Ako te nije namamio, šta te je kod nas ukavezilo? Vidjećeš i sama, bijela vrano, da ti među nama, crnim vranama, nije mjesto. Što vidiš […]

Mo­gla je ova ka­ža, da joj je bi­lo su­đe­no, da se zo­ve i dru­ga­či­je. Mo­žda su dru­go­vi Kur­ta i Mur­ta, a oso­bi­to ovaj dru­gi, do­sa­di­li i Bo­gu i lju­di­ma. Vje­ro­vat­no je­su: i onom glav­nom Da­si ko­ji je na ne­bu ili u ne­be­skoj ze­mlji ili usred ze­malj­skog ne­ba, i onim lju­di­ma […]

Otro­vao se gra­đa­nin Ni­ko­la Ni­ko­lić, da ga ta­ko srp­ski, po obi­čaj­nom pra­vi­lu ime­nu­je­mo. Ili ga­belj­ski, ka­ko bi se to u mon­te­ne­grin­skim vi­la­je­ti­ma re­klo. Otro­vao se si­ro­mah N. N. i od­lu­čio da se­bi po­tra­ži li­je­ka. Kad sam se već tro­vao to­li­ko upor­no i du­go, red je da se ra­zo­tro­vim, ako je […]

Bio jed­nom je­dan Ra­do­je. Taj Ra­do­je ni­je bio obi­čan Ra­do­je. Bio je Do­ma­no­vić, ako to bi­lo kom Ra­do­ju ili ne­ra­do­ju u do­ma­no­vi­ćev­skim brat­skim dr­ža­vi­ca­ma ne­što zna­či. Ovim brat­skim, ja­ka­ko, ko­je se ona­ko do­ma­no­vi­ćev­ski sa stra­snom mr­žnjom ne­ho­tič­no vo­le… Bio jed­nom je­da­red je­dan vo. I taj vo ni­je bio obi­čan vo. […]