Ni­je im pro­šao rok. Du­go­traj­ni su. Do­bro oču­va­ni u svo­jim kon­zer­vi­ca­ma, u svo­jim fo­li­ja­ma, u svo­jim ce­lo­fa­ni­ma, u svo­jim sa­la­mu­ra­ma, fu­tro­la­ma i obra­zi­na­ma. Ni­je­su se po­kva­ri­li. Još uvi­jek su za upo­tre­bu i ima ih po­svu­da, a na­ro­či­to ta­mo gdje su naj­po­treb­ni­ji. A naj­po­treb­ni­ji su ta­mo gdje su naj­štet­ni­ji. I nji­ho­va […]

Kad bi se, nekim čudom, ponovo pisala pisma, i kada bih, nekim još većim čudom, umio napisati pismo, i kada bi, što je najčudnije, poštari još uvijek nosili pisma, pa još, što je veće čudo od najčudnijeg čuda, kad bih znao adresu onoga kome kobajagi pišem, svakako bih napisao neko, […]

Mno­go, bre, ti Sr­bi ho­će da su Sr­bi, bre! Pre­kar­da­ši­lo je to nji­ho­vo, da opro­sti­te, srp­če­nje, bre… Kao da je, bre, va­žno bi­ti Sr­bin, bre. Bu­di ti čo­vjek, bre, sa­mo dru­ge na­ci­o­nal­no­sti, bre, i sve će, bre, bi­ti u re­du, bre… Ko­me je još do to­ga da bu­de ne­ka­kav Sr­bin, […]

Šta vi­še do­li­ku­je pra­zni­ni od pra­zne pri­če? U če­mu će se pra­zni­na ogled­nu­ti, ako ne­će u pra­znoj pri­či? Ka­ko do­ča­ra­ti pra­zni­nu osim pra­znom pri­čom? Mo­že li se pra­zni­na ičim po­pu­ni­ti sem pra­znom pri­čom? Pri­ča o pra­znim gla­va­ma, šta je ne­go pra­zna pri­ča? Pri­ča o pra­znim gla­va­ma ko­ji vo­de pra­znu dr­ža­vu […]

Pri­je pod­ne se ski­jaš, po­pod­ne se ku­paš ili obr­nu­to. Đe to ima…Čuš! Uve­če ne­đe ve­če­raš, na­pi­ješ se, uju­tro se pro­bu­diš, do­ruč­ku­ješ ne­što, pa se ski­jaš do ruč­ka. Ima li to iđe…Čuš! Po­sli­je ruč­ka po­cu­gaš dva­es-tri­es pi­va, ma­lo drem­neš, pa opet na ku­pa­nje, ono pred ve­če, kad je vo­da naj­ljep­ša, to­pla […]

Imaš no­ge, ze­mlja­če, i trup i ra­me­na, a bog­me i gla­vu na ra­me­ni­ma. Gla­vu si po­ne­kad gu­bio, ra­ni­je si je če­šće okre­tao, sa­da se sa­mo­stal­no okre­će oko svo­je ose sa­mo u sno­vi­ma, ali, hva­la Bo­gu, tvo­ja je i tu je, gdje joj po­ne­kad i ni­je mje­sto… i šta ti fa­li… […]

Ne­ka ga, lju­di smo, ne­ka po­pri­ček­ne još ma­lo. Gre­ho­ta je ne udo­vo­lji­ti nje­go­vim pre­vre­lim že­lja­ma kad mu je, mo­že bi­ti, to­li­ko mi­lo da još mal­či­ce po­tra­je. Ne­ka se ve­ćin­sko gra­đan­stvo, ina­če bun­tov­no i pr­če­vi­to, još ma­lo pri­teg­ne i pri­tr­pi. Vri­je­me je, ze­man je, nu­žda je, ne­vo­lja je, ali ne­ka ga […]

Ne­ki­ma da­le­ki­ma to je bes­ko­nač­no oteg­nu­ta si­je­sta. Oni­ma što pro­vo­de spa­ru­ška­ne uže­gle da­ne u la­žnoj hla­do­vi­ni som­bre­ra. I ne raz­mi­šlja­ju ni o če­mu ona­ko oša­mu­će­ni zun­za­ra­njem de­be­lih mu­va i mr­ša­vih da­na. Na­ma je to – ži­va do­sa­da. Ako smo po­et­ski na­dah­nu­ti on­da je to – do­sa­da ži­va. I ne­ma ve­ze […]