Osnov­ni ni­vo: Daj ša­pi­cu. Ma­ši re­pi­ćem. Mr­daj nju­ški­com. Ob­li­zuj se slat­ko. Cvi­li. Ti­ho cvi­li. Ska­mu­či. Umi­lja­vaj se. Re­ži. Po­la­ja­vaj. Laj. Ola­ja­vaj. Dr­ži ga. Uje­daj. Le­zi. Če­kaj. Ma­zi se. Ču­vaj. Do­ne­si. Ra­duj se. Tu­guj. Sko­či. Bu­di mr­tav. Mr­tav. Oži­vi. Ži­vuj. Ži­vo­ta­ri. Li­ži. Do­ne­si po­vo­dac. K no­zi. Dr­ži ma­cu. Va­ljaj se. .. […]

(NATO- tragedija u jednom činu) Va­šing­ton. Lje­ta na­tov­skog, 2017. Mje­sec maj kad ru­že va­šing­ton­ske bu­ja­ju u pu­nom cva­tu kao i lju­bav mon­te­ne­grin­ska spro­ću ame­ri­kan­ski­jeh pri­ja­te­lja. Op­šta gu­žva i fr­tut­ma na uli­ca­ma hi­sto­rij­ski zna­me­ni­to­ga Va­šing­to­na. Svi užur­ba­ni i upa­ra­đe­ni kao da je do­šao Mar­so­vac, a ne ve­li­ki ri­bo­lo­vac Du­ško iz ma­le­no­ga […]

Mno­go je va­žnih lju­đi i va­žnih te­ma, mo­j ne­va­žni ze­mlja­če. Pre­pr­šti­lo nas je kao gu­sje­ni­ce na tro­to­a­ru to mno­štvo va­žno­sti. Pre­to­va­ri­li smo se va­žno­sti­ma kao ma­zge ka­me­nom. I on­da uz­di­še­mo kao za­du­šne ba­be i tra­bu­nja­mo ka­ko nam ni­je la­ko. A ka­ko da nam bu­de la­ko kad smo po­če­sto i sa­mi […]

-Ulje­go­ste li, ze­mlja­ci? -Ulje­go­smo, no što smo, ta­mo nji­hov ze­mlja­če! -A što ulje­go­ste, ako ste već ulje­gli, za­bo­ga, bra­ćo? -Ulje­go­smo jer nam se mo­že, biv­ši bra­te! -A što biv­ši, ako za brat­stvo zna­te? -Eto za­to, ako ti je mi­lo zna­ti! -A đe ulje­go­ste i ku­da ulje­go­ste, ro­đe­ni na­ši? -Ulje­go­smo ta­mo […]

Po­stao dr­vo. Ona­kav čo­vjek. Oli­stao ovih da­na. Ob­ra­do­vao se pti­ca­ma. Za­nji­hao se sta­blom i gra­na­ma. Za­tre­pe­rio li­šćem i vr­šci­ma. Si­še du­bo­ku ze­mlju. Ra­du­je se, valj­da, ži­vo­tu… Do­sa­di­lo mu da bu­de čo­vjek. Pa po­stao dr­vo. Po­vi­so­ko i po­de­be­lo. Obič­no dr­vo. Pra­vo-prav­ca­to dr­ve­na­sto dr­vo. Ni­šta po­seb­no. Ni bo­go­u­god­na ma­sli­na, ni moć­ni hrast. […]

Što re­kao mo­krin­ski sve­čo­vjek i rap­sod rav­ni­ce Mi­ka An­tić: pri­vre­me­ni su iz­mi­sli­li vre­me. Ali, opet, sve nam je pri­vre­me­no, sve osim ovih pri­vre­me­ni­ka na vječ­noj zlo­vla­sti, ko­ji su nik­šić­ki re­če­no, i od gra­da ko­ji nam se či­nio vje­čan, na­pra­vi­li pri­vre­me­ni pli­jen za sve­vre­me­ni od­strel sve­ga što je Nik­šić, mo­žda, či­ni­lo […]