Otisnuti se niz dan bez oslonca bez kočnica pa neka će kaldrma možda zaplakati… Nije važno. Iznad ambisa, iznad glave sa hiljadu mogućnosti ja biram slab drhtaj oka, ja biram jednu kockicu na kojoj ništa ne čekam na kojoj čekam sve. Jasna Đurđić
Author: Jana Nebo
Nema poslednjih reči
Nema poslednjih reči, ni skrovita mesta da tražiš što nisam rekla. Kad je trebalo, usta su bila nema. Noć je uzaludan putnik – odavno me više nije strah. Kad nisam kucala – šta se moglo otvoriti? Ja, umišljeni pesnik pred kojim se bela hartija u prah rasipa a stihovi ušiveni […]
Senka sećanja pred put
Senka sećanja pred put. Strah se gnezdi u grlu. Kao da ništa u ruci nemaš, a toliko breme godinama vučeš. Retko se okreneš. Samo kad noć ranije u tvoju ulicu skrene tada znaš: to je dete tvoje nerođeno, male stope u travi, a ispred – kao da ništa u ruci […]
Ne pitam više da li će zima doneti samo belo [Tema: Zima]
Ne pitam više da li će zima doneti samo belo; ni da li će sećanje uspeti da se seti. Da li je tamo samo mir ili ipak ruka neka teši. Ovde niko ne živi, i glas ne putuje, ne odaziva se, ne čuje. Samo belo na domaku ruke, na sklopljenim, […]
Ne diraj zvono!
Ne diraj zvono! Ti ne slutiš da ga volim. Nekada gorko ječi, nekada uteši. Kroz njega vidim mesečinu, nekad sebe kao malu tačku na nebu. Ne diraj zvono! Jasna Đurđić
Otac
Nisam te upoznala kad je trebalo Od tuđih misli izatkala sam sliku i nije bila lijepa Nisam te ni zagrlila od tvog sam pogleda ustuknula ostala skamenjena Ništa mi lijepo nisi rekao Sad kad hoću da prevarim noć vidim te kako dolaziš Smiješiš se I sve što nemah posta uspomena […]
Prvi put ne plačem zbog tebe
Prvi put ne plačem zbog tebe. Plačem zbog mog srca, koje pade u bezmernu dubinu. Sve što sam imala – prokockala sam. Sve vredno – prodala, da ti budem uteha. Kako sam mogla i pomisliti da ću ostati cela kad moje blago ne beše On! Sad vapaj samo može dovesti […]
I zamisli – radost se preda mnom klanja!
Koliko se godina, sati šćućurilo na čelu? Koliko osmeha sakrih plašeći se podsmeha? Sad prvi put ruke pružam bez straha, i zamisli – radost se preda mnom klanja, i zamisli, u trenu, postadoh lepa. Jasna Đurđić
Moje ruke skrštene u predvečerje
Rekla je ona lepo da to stablo neće doneti rod. Moje ruke skrštene u predvečerje. Telefonski pozivi služe da podsete koliko normalnih , ispravnih života, svadbi, dece, porodičnih šetnji – i mene pokisle dok otključavam vrata radujući se što me niko ne čeka. Ona u uglu ponekad kao uplašeno dete, […]
Uhvaćena u zamku, lako kao ptica
Sad se smejem mojim popodnevima Rečima koje nisam rekla Uhvaćena u zamku lako kao ptica. Čuvala sam ih za neko drugo vreme. Sad ga nemam više, sa kosom sedom Omeđenim trajanjem Pred put. A nemam ništa da ponesem.. Šta li su to drugi nosili? Nešto vredno? Neko opravdanje? O, kako […]