Ne­ka ga, lju­di smo, ne­ka po­pri­ček­ne još ma­lo. Gre­ho­ta je ne udo­vo­lji­ti nje­go­vim pre­vre­lim že­lja­ma kad mu je, mo­že bi­ti, to­li­ko mi­lo da još mal­či­ce po­tra­je. Ne­ka se ve­ćin­sko gra­đan­stvo, ina­če bun­tov­no i pr­če­vi­to, još ma­lo pri­teg­ne i pri­tr­pi. Vri­je­me je, ze­man je, nu­žda je, ne­vo­lja je, ali ne­ka ga […]

Ne­ki­ma da­le­ki­ma to je bes­ko­nač­no oteg­nu­ta si­je­sta. Oni­ma što pro­vo­de spa­ru­ška­ne uže­gle da­ne u la­žnoj hla­do­vi­ni som­bre­ra. I ne raz­mi­šlja­ju ni o če­mu ona­ko oša­mu­će­ni zun­za­ra­njem de­be­lih mu­va i mr­ša­vih da­na. Na­ma je to – ži­va do­sa­da. Ako smo po­et­ski na­dah­nu­ti on­da je to – do­sa­da ži­va. I ne­ma ve­ze […]