Sad kad je naša nesrećna otadžbina dotakla samo dno srama i bede na koje ju je bacila „velika socijalna revolucija“, mnogima od nas sve češće navire jedna ista misao.
Ova je misao nametljiva.
Nejasna i turobna – ona iskrsava u svesti i odlučno zahteva odgovor.
Ona je jednostavna: A šta će s nama biti?
Javlja se ona prirodno.
Mi smo analizirali svoju nedavnu prošlost. O, vrlo dobro smo proučili gotovo svaki trenutak u protekle dve godine. Mnogi su je ne samo proučili već su je i prokleli.
Sadašnjica nam je pred očima. Takva je, da bismo radije da ih zatvorimo.
Da ne gledamo!
Ostaje budućnost. Zagonetna, neizvesna budućnost.
Zbilja: šta će s nama biti?…
Nedavno mi se pružila prilika da pregledam nekoliko brojeva engleskog ilustrovanog časopisa.
Dugo, kao opčinjen, gledao sam sjajno urađene slike.
I dugo, dugo potom razmišljao…
Da, prizor je jasan!
Džinovske mašine, u džinovskim fabrikama, iz dana u dan, grozničavo proždirući kameni ugalj, kloparaju, lupaju, razlivaju mlazeve rastopljenog metala, kuju, ispravljaju, sastavljaju…
One kuju svetsku silu, odmenivši one mašine koje su još nedavno, sejući smrt i razarajući, kovale moć pobede.
Na Zapadu, veliki rat velikih naroda je završen. Oni sad ližu svoje rane.
Oporaviće se oni, naravno, vrlo brzo će se oporaviti.
I svima kojima se um razbistrio, koji ne veruju u to nesrećno buncanje da će se naša zlokobna bolest proširiti na Zapad i zahvatiti ga, postaće očigledan taj silovit napredak kolosalnog rada u svetu, onaj koji će zapadne zemlje vinuti u visine još neviđene svetske moći.
A mi?
Mi ćemo da kasnimo…
Mi ćemo tako mnogo da kasnimo, da nijedan ovovremeni prorok, verovatno, neće moći da kaže kad ćemo najzad da ih stignemo i da li ćemo uopšte da ih stignemo.
Jer, mi smo kažnjeni.
U ovom času mi ne možemo da gradimo. Pred nama je težak zadatak – da osvojimo, preotmemo sopstvenu zemlju.
Obračun je počeo.
Heroji-dobrovoljci otimaju iz ruku Trockog pedalj po pedalj ruske zemlje.
I svi, svi – i oni koji neustrašivo izvršavaju svoju dužnost, i oni koji se zbijaju u pozadini, u gradovima na jugu, u teškoj zabludi verujući da će posao spasavanja zemlje moći da prođe bez njih, svi žudno iščekuju njeno oslobođenje.
I ona će biti oslobođena.
3
Jer, nema zemlje bez heroja, i nedopustivo je misliti da je otadžbina umrla.
Ali, biće potrebno mnogo borbi, mnogo prolivene krvi, jer sve dok iza zlokobne figure Trockog, s oružjem u ruci, i dalje nadiru bezumnici, oni koje je on nasamario, života biti neće, nego borba na život i smrt.
Borba je neophodna.
I dok tamo na Zapadu budu štektale mašine napretka, kod nas, s kraja na kraj zemlje, štektaće mitraljezi.
Bezumlje u protekle dve godine gurnulo nas je na strašan put, za nas nema predaha, nema odmora.
Prineli smo ustima čašu stradanja i ispićemo je do dna.
Tamo na Zapadu blistaće bezbrojna električna svetla, piloti će parati osvojeni vazduh, tamo će se graditi, istraživati, štampati, učiti…
A mi… Mi ćemo se tući.
Jer nema sile koja bi mogla to da promeni.
Mi ćemo osvajati sopstvene prestonice.
I osvojićemo ih.
Englezi, pamteći kako smo, zastirući polja krvavom rosom, tukli Nemačku i odvlačili je od Pariza, pozajmiće nam još šinjela i čizama, da se što pre dokopamo Moskve.
I dokopaćemo se.
Hulje i bezumnici biće prognani, rastureni, uništeni.
I rat će se završiti.
Tada će okrvavljena, uništena zemlja početi da se uspravlja… Lagano, s mukom da se uspravlja.
Oni koji se žale na „umor“, avaj, biće razočarani. Jer, moraće još više da se „umaraju“…
4
Prošlost će morati da se iskupi neizmernim radom, životom u teškoj nemaštini. Da se iskupi u prenosnom i doslovnom smislu reči.
Da se iskupi za bezumlje martovskih dana, za bezumlje oktobarskih dana, za odmetnute izdajnike, za izopačenost radnika, za Brest, za sumanuto korišćenje mašina, za štampanje novca… za sve!
I mi ćemo se iskupiti.
I tek onda, kada bude već prilično kasno, počećemo ponovo ponešto da gradimo, da bismo postali punopravni, da bi nas opet primili u versajske dvorane.
Ko će dočekati te svetle dane?
Mi?
O, ne! Naša deca možda, a možda i unuci, jer zamah istorije je širok i ona decenije „prelistava“ sa istom onom lakoćom kojom prelistava i godine.
A mi, predstavnici zlosrećnog pokoljenja, umirući kao kukavni bankroteri, bićemo prinuđeni da svojoj deci kažemo:
– Plaćajte, pošteno plaćajte i večno se sećajte socijalne revolucije!
Mihail Bulgakov
(List Grozni, 13. novembar 1919)
