Anatomija Fenomena

Nisi ništa ukoliko nemaš sve: to je bila modernost [Tema: Tajna istorija kulture]

isou-and-debord

šesnaesti nastavak

Piše: Grejl Markes

Na početku

Na početku novog veka, Komuna je postala fusnota za Drugo Carstvo, ili je slobodno odlutala kao anarhistički mit. Ona je počela da se čini savršenom, a svaki njen promašaj apsorbovan je u potencijalnu mogućnost: umetničko delo. Na neki način ona je upravo to i bila.

Najveće i najproročanskije umetničko delo devetnaestog veka bila je rekonstrukcija Pariza barona Osmana. 1850-ih i 1860–ih, on je isekao grad na parčiće i ponovo ga sastavio. On je ispravio lavirintu nalik ulice, prosekao kroz grad ogromne bulevare nalik rekama (postojala je i šala da će kada završi s ulicama ispraviti i Senu), rasturio stare zanatske četvrti, odvojio stambene od poslovnih zgrada, poslovne zgrade od mesta za dokolicu, stambene četvrti od pijaca, klasu od klase.

Opšte poznata stvar da su Osmanovi bulevari izgrađeni da bi se olakšalo kretanje vojske, i onemogućilo podizanje barikada poput onih iz revolucije od 1848. Manje je očigledno, ali daleko impresivnije da je Osman pretvorio niz odeljenih sela u mrežu za cirkulaciju autonomne robe, tranzitni sistem koji će zadovoljiti novu želju kapitala da se kreće, paradira. Bila je to umetnost – ali, kao što se avangarda hvalila od tog vremena na ovamo u pokušajima da dostigne Osmana, ne umetnost radi umetnosti. Pišući 1985, Čarlz Njumen shvatio je samu dinamiku: “Kapitalistička potrošačka kultura sasvim opravdano može se smatrati Avangardom našega vremena. Ili kako Džerald Graf to kaže, ‘razvijeni kapitalizam traži da uništi sve znake tradicije, sve ortodoksne ideologije, sve kontinuirane i stabilne oblike stvarnosti da bi stimulisao više nivoe potrošnje’.

Kriza tako postaje ne revolucionarna, već krajnje kapitalistička metafora”. Međutim, uistinu, kapitalizam je ostavio u potpunosti nedirnutu suštinu starog (hijerarhiju, podvojenost, otuđenje), i umesto toga podigao paravan neprekidne promene, šou u kome je sve što je bilo novo bilo staro čim bi bilo prikazano, i na taj način moglo biti zamenjeno nečim što je još više lažno novo – ili je to bar tako izgledalo Gi Deboru, koji je u Društvu spektakla prikazao tu dinamiku u još ružnijem, grubljem svetlu, pokušavajući da čitavu priču spusti na zemlju.

Dok u primitivnoj fazi kapitalističke akumulacije, “politička ekonomija vidi u proleteru samo radnika”, koji mora primiti minimalnu nadoknadu neophodnu za održavanje svoje radne sposobnosti, i nikada ne vidi proletera “u njegovom slobodnom vremenu i ljudskosti”, ova perspektiva se preokreće čim proizvodnja robe dostigne nivo izobilja koje zahteva dodatnu saradnju radnika. Radnik, iznenada oslobođen totalnog prezira koji prema njemu pokazuju svi oblici organizacije i supervizije proizvodnje, sada zatiče sebe, svakodnevno, izvan proizvodnje, pod maskom potrošača. S vatrenom učtivošću, njega sada očigledno tretiraju kao odraslu osobu. U tom trenutku humanizam robe uzima pod svoju kontrolu radnikovo “slobodno vreme i ljudskost”, jer sada politička ekonomija može i mora da dominira ovim sferama kao politička ekonomija.

Drugim rečima, do Osmanovog vremena kapitalizam je dostigao tačku kritične mase. Postao je toliko efikasan, i toliko proždrljiv, pa je da bi sebe održavao, tj. i dalje rastao, morao da obezbedi radniku, u primitivnim kapitalističkim vremenima samo čekić i ekser, jedan stepen autonomije, da bi radnik mogao da uveća tržište za robu, publiku za spektakl. Radniku je morala biti pružena određena mera viška vrednosti, slobodnog prihoda i slobodnog vremena – inače bi kapitalizam otišao predaleko i propao zbog toga. Tajna fetišizma robe bila je u tome da roba može da govori, da deluje ljudski, i da pretvara ljudska bića u stvari. Da bi konkretizacije sadržane u toj tajni zauzele svoje mesto u ljudskoj psihi, svi su morali da nauče da slušaju – da čuju ono što je u Sestri Keri Teodor Drajzer naterao svoju heroinu da čuje.

Kada je ona došla dovoljno blizu da čuje njihovu molbu, želja u njoj načuljila je svoje povodljivo uvo. Ah, ah! Glas takozvanog neživog. Ko će nam prevesti jezik kamenja? “Draga moja”, rekla joj je čipkasta kragna koju je pronašla kod Partridža. ”Ja ti divno stojim, nemoj da me se odričeš. “

“Ah, ta lepa mala stopala”, rekla je koža mekih novih cipela, “kako ih efektno prekrivam. Kakva šteta što ona uopšte žele moju pomoć. ”

Nisi ništa ukoliko nemaš sve: to je bila modernost. Modernost je bila prebacivanje kapitapističkog menjača iz proizvodnje u potrošnju, iz nužne potrebe u želju.

Bio je to težak projekat: sve želje morale su se svesti na one koje se mogu staviti na tržište, i tako su želje svedene na potrebe, a tako su i doživljavane. Kao što bi to tvrdili situacionisti, moderni kapitalistički projekat zahtevao je kanalisanje potencijalne nesputane želje u svakom ljudskom srcu u ekonomiju praktične potrebe i svođenje mogućnosti na ono što su oni nazvali “opstankom”, svođenje života na “ekonomske imperative” – što ovde znači, kupovanje onog što kupujete ne zato što to subjektivno želite, već zato što je objektivno dokazano da vi bez toga ne možete da živite. Slušajte, s prednošću od skoro jednog veka, ono što Keri nije umela da sluša u svom sopstvenom trenutku: njene nove cipele zamišljaju da je ona u opasnosti, i nagoveštavaju da one mogu da je spasu, ili, ukoliko se ona pokaže da nije vredna toga, da to ne učine. Ono što je ovde u pitanju nije njena sopstvena želja, već njena sposobnost da diše. Tu dolazi do jedne određene transupstancijacije, nabrekle od teoloških prefinjenosti i metafizičkih suptilnosti: u ovoj priči, moć u potpunosti pripada robi.

Upravo u ovom smislu, situacionisti poput Harolda Rozenberga i kritičara frankfurtske škole voleli su da govore o paradoksu “proletarizacije sveta”. Ono što su oni mislili time da kažu jeste da kada politička ekonomija dominira životom, ona pretvara sve – radnika koji se pretvara u potrošača, i buržuja koji to već jeste, u jednu vrstu proletera, nemi objekat suočen sa predmetom koji govori: „humanizam robe” znači da roba poprima ljudske osobine dok ljudsko biće postaje roba. Međutim, tamo gde su drugi videli samo beton koji očvršćava, kao grupa samosvesno modernih revolucionara situacionisti su mislili da su spazili naprslinu. Oni su se okupili – ne više od desetak ljudi koji su predstavljali takve spektralne spojeve (estetske kultove u najboljem, i umetničke pokrete koje je sačinjavala jedna jedina osoba u najgorem slučaju) kao što su „L Internationale lettriste“, „Il Movimento internazionale per una bauhaus immaginista“ i „Arte nucleate“, i održali svoju prvu, probnu konferenciju u italijanskom gradiću Alba, 1956 – u uverenju da mogu da lociraju tu naprslinu, ucrtaju je na karti, i razvale je sve dok stari svet ne propadne kroz nju. Njihova slutnja bila je da su izobilje, banalnost i dosada modernizmi ne samo kao poluge uljudne tiranije, već i kao prilike za otkrivanje novih želja – želja koje jedna istinski moderna “Internacionala” može identifikovati, skrenuti na njih pažnju javnosti uz pomoć svih oružja satire, blefa, ironije i, konačno, nasilja, a onda spremno stati i povesti u veliku zajedničku akciju, provapu negacije, u jedan novi svet. Ta naprslina bila je upravo pomenuta “proletarizacija”, sama tiranija: kada su skoro svi proleteri, skoro svi su potencijalni revolucionari.

Kao teoretičari, situacionisti su pokušali da sebe vide kao žrtve, ništa manje proletarizovane od bilo kog drugog. Oni su pokušali da podignu teret sveta na svoja leđa, i da onda otkriju sve načine na koje ih njegova težina pritiska.

Kao revolucionari, situacionisti su bili kockari – oni su se kladili na jedan drugačiji svet stavljajući svoj ulog na krajnje suptilni modernizam u kapitalističkoj hegemoniji: pristup subjektivnosti na objektivizirajuće tržište. Roba je bila kralj, ali poput kralja koji posle generacija rodoskrvnih veza završava svoju lozu kao mutant, roba je takođe bila nakaza: ona je mogla da govori, ali je bila glupa. Roba je mogla da zavede, ali je ona bila i slepa. Ona je mogla da dovede do toga da se Kerino uvo načulji, ali nije umela da razlikuje Keri od mene ili vas; u svetu spektakla, sve mačke bile su crne u mraku, a u njemu je stalno bio mrak. Pre ili kasnije, Keri će to shvatiti; ljutnja i bes će se preliti u novu želju da iznese svoje mišljenje, da je drugi čuju: ja imam sve, a nisam ništa; ja nisam ništa, a trebalo bi da budem sve. Situacionistički projekat imao je zadatak da to ubrza, pre nego što bude i suviše kasno – pre nego što Keri bude spremna za stolicu za ljuljanje.

Objektivnost, kako ju je Vanegem definisao za situacioniste, značila je: “Ja volim tu devojku zato što je ona lepa”, dok je subjektivnost značila: “Ta devojka je lepa zato što je ja volim”. Ukoliko je sposobnost da se svesno želi više nego što se može imati vodeća ljudska sposobnost, onda je njeno eliminisanje sposobnost svakog čoveka da želi nešto drugo od onog što žele svi ostali. Kapitalizam je to znao, i upravo zato se svaki proizvod pojavljivao u bezbroj varijacija. Međutim, svaka varijacija govorila je istu stvar a, u krajnjoj liniji, niko ne čuje govor robe na potpuno isti način. U ovom diskontinuitetu leži mogućnost da odbijanje jedne osobe da čuje ono što svi ostali čuju može dovesti do masovnog odbijanja bezbroj ljudi da to uopšte slušaju.Moderni kapitalizam bio je riskantan – opasan projekat. Slobodni prihod i slobodno vreme mogli su da dovedu do želja koje tržište nikada ne bi moglo da zadovolji, a te želje mogle su da dovedu do težnje da se napusti tržište. Početkom i sredinom pedesetih, laisez-faire rok’n’rol kapitalizam bio je toliko marginalan da kada se radilo o svim racionalnim ciljevima on nije ni bio na tržištu – pa ipak, želje koje je bio u stanju da iskopa pokazale su se toliko moćnim da je ta marginalna anomalija uskoro izvršila invaziju tržišta, i čak stvorila svoje sopstveno tržište.

Nastaviće se

Ostavite komentar: