Udenem u iglupecaroški konaconaj najjačii nižem… probadam kroz sredinuslike mirise zvuke što sve čine još strašnijim… tražim bar nešto jasno, razumnonečega mora bitiu tom sleduposrtanja i ustajanja neke zakonitostisvrhekoja mi izmičea koju uporno pokušavam da uhvatim podstaknutaglupim teorijamao uzrocima i posledicama Aleksandra Leković

Izbegavam godišnjice maturesva ta razvrstavanjapo veličini egai obimu grudi Odbijamda se suočimsa protekom vremenašto vrišti na mene kroz njihove očii moje Plašim se da nikog ne bih prepoznala ako su nestali ožiljcikoje smo ostavljalijedni na drugima a sećam se da su nam i tada zubi bili oštrii da su ujedi […]

Stojim na stenisa koje jekažuEgej skočio u smrti mislim koliko smo putaumrlizbog porukakoje su nam slalione koje smo čekalina nekim strmim obalamaželjnizagrljaja i toplinea videli samocrna jedrana modrom morui čistom nebubez utehe bez nade bez ljubavi Aleksandra Leković

Stvari bi mogle biti tako jednostavne… četiri tanjiraduboka i plitkadve šerpemanja i većaI tiganj i još … kvadrat plavog gorekap plavetnila tuispod kućei blagi pokret vazduhašto njiše zavese i tvoje liceokrenuto suncudok upijaš svetlosti toplinu što isijava iz tebe noćudok ležimo i čekamo da prestanu svi zvuci sećaš se? ono […]

Zavarava se mislimada na oca ličisamo po kajanjuzbog jučerašnjih pijanih gluposti koje ne može da zaustavidok u psovkama izlećeiz suvih usta a zna da nije takoi da mnogo višenjega nosi u sebi u grubim rečima isebičnoj potrebida odeiz inata možda bi svebilo drugačije da je zaista bila sinkoga nikada nije […]

Sirovo u meniuvek pobeđuje sa raskošne trpezebiramjednostavne, jakeukusešto ne ostavljajuiza sebesumnjui glad iz obilja tananih mirisado mene dopirusamo oštre notekoje potiskuju ostale i kad se predamnomprospesav predeoljudske mislija se hvatam neprerađenih rečiizbačenih iz potrebe što nisu nastale promišljanjemnego povraćanjem u papir onihšto ne mogu da svare ovaj svetjakim želucem i […]

Neki ljudi tako živečitav mesecceo život… gunđam u sebi kad pobunapočneda rovari vrebajući parčence mrakau kome mogu da pustimsve gladno strasti, krajnosti, grubosti da divlja pa ga vratimna povodac umornood besmislenog lutanja i ponovo se setim da neki ljudi bez toga mogusvaki mesec ceo život šta je to sa mnom? […]

Privid je moje pravo imeizmaglicaobmanaslikaispod koje se krijemrak I sve što je vidljivoi dostupnookui mislisamo su igrokazi pričakoju pričamza lak sanonimakojih se tiče ponekad i ja se zaboravimpa poverujemda je šminka licea kostim telo I onda igram, igramsve dok ne zaćutimi pustim da spadne sa meneiluzijaživota u stvarnosti Aleksandra Leković

A iznad naslagano se kreće klatnolažni metronomotkucava i brojidok tegotežao od naših strahova i strepnjene pretegnetolikoda pokida nit I mi čekamo mirno potčinjeni tom ritmuda se desi neminovno u nekom obliku koji još ne znamo i koji će odrediti količinu patnje koja čeka na nas Aleksandra Leković