Ja sam samo vazduhnevidljivabez težinepotrebnasamo kad me nemaponekad se igram rečimaumesto lišćavrtim ihraznosimisprobavam čvrstinubiram bojeponekad samo mirujempopuštam pritisku trpim težinu nemam snage za dahponekad čekam udarda me pokrene i naterada raščistim paučinui ćoškove u koje guramsve što želima ne mogu Aleksandra Leković

Samo me još voda držitoplo,mekobez nestrpljenja… zatvara mi očioduzima težinupodiže bokovei grudipuštada se lako okrećem u orbitinjene prozirnebeskonačnostikao predznak dugog putovanjau prostranstvood maglinai zvezda Aleksandra Leković

Svuda oko menebeguncišto ulazeu tuđe životekroz prozoreod slova i slika Svuda oko menestranciu životimakroz koje prolazeuzgred dok u mislimaživeone drugeprave ulogeiz pričakoje bi izabrali koje bi htelida zaista postoje onii svi ti svetovi Aleksandra Leković

O savršene boginje domatačnostii svih drugih dužnosti Vikoje nemate nimalo žaljenjaza mladošćui neproživljenim mogućnostima Vikoje ne osećate skrivene nesigurnostii vidljive slabosti Razumite nasslabejoš uveče žive i željnešto bežimo od realnostišto šminkamo sebi osmehei raspoloženja što još uvek osećamoludost i nemar Smilujte se našimsramotnim željamaza tuđim telimaza neumerenim uživanjimaza zaboravomkoji samoludost […]

Učila sam jenežnosti voderadosti svetlaslobodi vazduha Učila sam je da troši nemilice i danei novac I da nema razloga da tuguje jer noge nasčesto izdajua srce ipak ređe ali je ona toveć znala bolje od mene I svakog me dana učilačvrstini voljeradosti duše bezazlenosti uma samo ja sam loš učenikhoću […]

Previše gledam putgazim sitan, oštar kamenpazim na useke i odrone Sa naporom sepenjem i spuštam ne stižem da podignem pogled na senovite šumei blage brežuljke A samo želim da ranjiva stopalalečimbrzim potokomda pustimda sve protekne kroz mene da budem lelujava travapod bistrom vodomi čekam da me struje ponesu u naručje […]

Misao mi je urednapravougaonasa tačnim uglovima i čvrstim ivicama očekivanapredvidivaprihvatljiva Ne ume da se snađebez terora pravih linijai uglova koje zahvataju ne ume da se rastegnei rastavina linije, tačkebele praznine između Samo kad se sudari sa nečim neodređenimsferičnimšto se vrti u krug i sve pomera oko sebe shvati da je […]

Šta se zaista dešava sad dok izbija na površinu nikad pokazana hrabrostili su to poslednji tragovipubertetske ludostizaostali u sivim krivinama mozga Možda samojoš jednom u poslednjem trzajuhvatamo vazduhza život kakav smo očekivali dok nastežak blok godina ne povuče na dno Aleksandra Leković

Bacam se raširenih rukuu sve što nudi zaborav padam i sanjamo svim propuštenim životima čekamda me neko uhvati da istisne iz menenaslage sala i tuge da me uhvati za vrati podigneu ravan sa svojim očima i pogledom kažeda želi samo mene Aleksandra Leković

I svi se divešto još živivitalani pri pametiu tim godinamaradiu tuđem vremenubez prijateljakoji su već prešli crtužena jedavno zaboravljenasam sa knjigama i pticom u kavezu i tom strašnom potrebomda je još tuda diše gledajede U stvari je to baš tužna priča Aleksandra Leković