Posećujem društvene događaje Izložbe proslave sahrane Pažljivo izbegavam tumačenja autora izjave zahvalnosti govore iz griže savesti Plivam kroz mreže pogleda i misli koje me procenjuju Klizim niz hladne pozdrave i sleđene osmehe Tražim znakove očima i tople dlanove podrške Izmiče mi stvarni smisao ovih događaja Osim ako nisu priprema za […]

Sve se već desilo u meni svi padovi potresi i nestajanja Na mojim projekcijama u glavnoj ulozi su strahovi, strepnje i teške pauze Nesanica je konferansije a scena je otvorena do ranog jutra a može i posle kada je dan siv i sumoran kao danas Aleksandar Leković

Drže me travevuku me dugim vlatimazaustavljaju korenjemmole da ostanem ja klizimžutim svetlom tunelažurim ka mreškanju vode u sumraki mirisimašto prizivaju stare slike Nema predaha na tom putugazim preko vremena što se osipapreko mutnih voda i klizavog  kamenja Uverenaili naučenada jedino tako i može da bude ne smem da se prepustim […]

Nemam korensamo sam listkoji pluta po vodi dok ga težinane povuče na dno Nemam ni stablokoru su izgrizlizečevi vremenaa srž seogoljenaosušila Nemam krošnjusuviše su krte i tankebile te grančiceda bi na njih okačilivažno ordenjelišća Sad više nemamni mestona kome su sadilionikoje sam pratila poljupcem u čelo Aleksandra Leković

Ponekadmi se učini da mogu da odemsitnim polukorakomili da se provučemispod ograde Ponekad mi se činida mogučaki krupnim koracimakroz širom otvorena vrata A onda pokušamsamo da se okrenemda promenim težištei shvatim da sam prilepljena za podlogu od kartona na kojoj su nacrtani krevet,sto, stolice i prozor na zidu što gleda […]

Vid Kratkovidim pogledom pratim putanje prolaznika, razaznajem boje kaputai način hoda Vrhove zgradagubim u sutonune znam da li izmiču samo mom pogledu Grešku u oku krivimšto ne moguda vidimkuda sve ovoviše vodi Aleksandra Leković

Kroz zatvorene škuredopiruudari zvona i krici galebova Branim se žmurenjemod novog danai povratka Ovde samu polusnuotkrilataj porozni slojna dnu Kroz  kojise polako cederadosti i željei ostaje samo muljdužnosti Ima nekog smislau tomešto sam sve shvatilabaš ovdegde more gubi širinui snagui postaje samo kanalkoji se završavazidom Aleksandra Leković

Isto takolaganokako sam skliznulapod površinudanavraćam se sa dna samo jeu ovom smerusve  bolnijei težeza podneti Lavež psahuka avionašto nadlećunaše nepostojeće stvarnostii bol u ramenuštoizaziva mučninu sve je natopljenovlažnom toplinomove noći Klizim kroz slojevesvestiuzaludpokušavajućida opetzaronimu toplu sigurnostsna Aleksandra Leković

Iz kog to izvorakoje dubinekog mrakaizvire ta žica Nepogrešivi osećajšto se kao topao dodir dlanaširii prenosi Sa nje na menei opet na novu njui okolona moje po krvii u dubinu Do ko zna kojena početkušto nam ni znanje ni osećajne dopiru do nje A koja je nekad davnopoverovalada je baš […]