Razgledajući novine u gradskoj čitaonici, ne možeš nikako da se načudiš onim silnim fotografijama, na kojima lepo izbrijani ljudi, odeveni u pantalone i kapute od istog materijala, hodaju po nekom predvorju popločanom mermerom bez ijedne pukotine, držeći katkad u ruci čašu ispunjenu providnim ružičastim vinom – kako to nekome polazi […]

Bar da si u stanju da sastaviš dva komada pokidane žice, da uglaviš ispalu nogu od stolice u onu udubinu koja joj pripada, da tim komadom krpe tačno pokriješ rupu na pantalonama, odmah bi svetlost ponovo sinula u tvom sobičku, imao bi na šta da sedneš, a na ulici više […]

Eh, kada bi se setio gde si ostavio onu lopatu, ona dečja kolica, onaj kišobran, sve same svakodnevne stvari, drugima možda nepotrebne, ali tebi, koji po kiši treba da iskopaš onaj krompir sa ledine, pa da ga tim kolicima dovezeš do kuće – propada ovo kao zamisao, zato što nekakva […]

Bez obzira kako to zvučalo ružno, ali prilike su učinile da čovek, sedeći i na običnoj klupi u parku, provede mnoge godine ne menjajući ni svoj stav, ni svoje shvatanje da upravo to, ova njegova nepomerljivost, suprotstavljena često sumnjivim navadama drugih ljudi, čini takođe jednu profesiju, zanimanje ni bolje ni […]

Samo kada bi ljudi oko tebe imali nekakvu oznaku na reveru, čime bi se već iz daleka videlo da je ovaj za tebe, a onaj protiv, bar jedno skoro neraspoznatljivo „z“ ili „p“, čime bi se – bez obzira na onu namrštenost i najpravednijeg, pa opet na tu opasnu veselost […]

Ne moraš odmah pomisliti kako onaj čovek, koji uporno ide za tobom, nešto loše smera, radeći za neku tajnu službu ili kriminalnu policiju, kad je vrlo moguće da i on, kao i ti, ne znajući kuda bi, ide nasumice za tvojim crnim kaputom kao za nekakvim vodičem, nadajući se jedino, […]

Kako je samo u ranijim vremenima svako, bez ikakvog razmišljanja, bacao ma koji komad papira, čime nešto bilo je upakovano, smatrajući da na svetu postoji dovoljno stvari koje nepotrebno je čuvati, a ispostavilo se da je u jedan momenat izostalo sve ono, u takav papir umotano, pa da jedina roba […]

Osim kada bih bio siguran da će mi pomoći neko, koga na ulici upitam kojim pravcem doći ću tamo gde sam namerio – ali iz iskustva znam da sam toliko puta bio upućen krivo, ili iz neznanja, ili iz otvorene zlobe, što se katkad očituje na licu onoga – pa […]

Treba samo da se setiš kako onaj kraj konca jedva ulazi u majušni prorez na igli, kako vrh šrafcigera teškom mukom uspeva da pronađe jedva primetan žleb u glavi šarafa, kako visak nerazumljivo zašto, ali ipak nekako zaustavi se na potrebnoj tački – pa da shvatiš kako tvoj dnevni rad […]

Kako uopšte moguće je od neupotrebljivih kartona, bačenih iz neke radnje, od pleha, nađenog pored železničke pruge, od žice koju neko je bezrazložno omotao oko jednog telegrafskog stuba – od svega toga načiniti kakavtakav krov nad glavom, kao što se od provaljenog suncobrana ispred neke kafane, s makazama i malo […]