Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži. Tvo­ji kap­ci su naj­te­ži od svih te­ških ka­pa­ka na ovoj te­škoj ze­mlji. Ova te­ška ze­mlja je­di­no je lak­ša od tvo­jih te­ških ka­pa­ka. Od ove te­ške ze­mlje te­ško je oče­ki­va­ti ne­što mi­mo te­ško­će, dok su kap­ci sve te­ži i te­ži. Bez te­ških ka­pa­ka u […]

Ni­je la­ko bi­ti vi­zi­o­nar. Još te­že je bi­ti Du­ško od Moj­kov­ca. Naj­te­že je po­ve­sti sop­stve­nu dr­ža­vu pu­tem tu­đih vi­zi­ja. Vi­zi­o­nar­stvo je, ina­če, omi­lje­na di­sci­pli­na na­ših dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i bez vi­zi­je. Osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo je pro­tiv pri­zna­nja dr­ža­ve Ko­so­vo, ali je cr­no­gor­ska vla­da ima­la vi­zi­ju. Mi­lo […]

Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: pro­bu­dio sam se. I sre­ćan sam. Pri to­me ne idem na jo­gu, a i ne ba­vim se ne­kim spi­ri­tu­al­no-ori­jen­tal­nim vradž­bi­na­ma. Jed­no­stav­no, ta­kav sam. Što bi se re­klo: gle­dam svo­ja po­sla kao sva­ki šut­ko me­đu ro­go­nja­ma. Pro­bu­dim se. Po­gle­dam pla­fon iz­nad se­be i osmi­jeh­nem se. Lak­nu­lo mi. […]

  Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, go­vo­rio je Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik. Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, ni­je po­no­vio Gaj Mi­lo Ce­zar Đu­ka­no­vić. Ne­ka me vo­le i ne­ka me se pla­še, ni­je za­bun­cao Gaj Alek­san­dar Ce­zar Vu­čić… Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik bio je opa­san […]

Ka­kva bi to tek knji­žu­ri­na bi­la, Bo­že Sa­va­o­te! Ako bi je iko ika­da za­vr­šio jer ko­li­ko god da je do­pi­su­je­mo, tek smo joj na po­čet­ku, u pre­dvo­ri­štu stra­ha, tre­pe­ta i mi­lo­sne nam sra­mo­ti­ce… Bi­la bi to knji­ga nad knji­ga­ma, oso­bi­to ako bi u njoj bi­li po­pi­sa­ni sa­mo naj­stra­šni­ji, a ti­me […]

Ne­što se iza br­da va­lja. Ne­što se iza br­da već do­va­lja­lo. Ili se odav­no do­va­lja­lo ono što je bi­lo iza br­da. Taj­no­vit je ovaj svi­jet. Oso­bi­to i osob­no su naj­taj­no­vi­ti­ji na­ši ućo­re­ni taj­no­vid­ci. Na­še lu­čo­no­še ko­je umje­sto pu­to­vo­di­telj­nog pla­me­na u de­sni­ci dr­že stu­lje­ni uga­rak… Taj­no­vi­ti su na­ši sve­dr­ži­te­lji ko­ji dr­že […]

Bio bih bo­lji od njih. Kad bih mo­gao. A mo­gao bih. Kad bih htio. A htio bih. Kad ne bi imao pa­met­ni­ja po­sla. Bi­li bi­smo bo­lji ne­go što je­smo. Sa­mo da ho­će­mo. A htje­li bi­smo kad bi­smo mo­gli. A ko zna da li mo­že­mo, jer ni­ka­da ni­je­smo ni pro­ba­li. A […]

Pa da, ne­gdje je već re­če­no: no­va go­di­na je uvi­jek no­vi po­če­tak za sta­re na­vi­ke… Ili, kao što je i red i obi­čaj u na­šim pra­znič­no pra­zno­gla­vim dr­ža­vi­ca­ma ko­je će­mo i da­lje vo­lje­ti, ona­ko opa­ko, na pra­zan že­lu­dac: ni­šta no­vo u no­voj go­di­ni… Ni­šta no­vo sem sta­re če­žnje u Ba­nja […]

Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda… (Milo Đukanović) Re­kao je to, Srp­stva mi, ne­gdje oko ti­su­ću de­vet­sto de­ve­de­set i tre­će. Ili baš te go­di­ne. Da­tu­mi mi baš i ni­je­su ja­ča stra­na. Re­kao šta je mi­slio i ostao živ. Ri­ječ je osta­la. Iz­go­vo­re­na srp­skim […]

Fran­ken­štajn­či­ći. Šta bi dru­go bi­lo, ne­go to. Lut­ki­ce, vi­še smi­je­šne ne­go stra­šne. Pra­vlje­ne da po­slu­že svr­si. Pr­lja­vim po­slo­vi­ma. Pr­lja­vi­joj za­ba­vi. Naj­pr­lja­vi­jim iz­bo­ri­ma. Jed­no­stav­no: de­mo­kra­ci­ji. Lut­kar­skoj. Fran­ken­štaj­nov­skoj… U na­šem mat-cr­nom, zga­slom, po­ne­kad la­ki­ra­nom lut­kar­skom po­zo­ri­štan­ce­tu, ne­ma ni­če­ga osim ma­le­nih stra­ho­vi­to ljup­kih lut­ki­ca. Fran­ken­štajn­či­ći na po­zor­ni­ci, fran­ken­štajn­či­ći u gle­da­li­štu, fran­ken­štajn­či­ći na spo­red­nim […]