Imaš no­ge, ze­mlja­če, i trup i ra­me­na, a bog­me i gla­vu na ra­me­ni­ma. Gla­vu si po­ne­kad gu­bio, ra­ni­je si je če­šće okre­tao, sa­da se sa­mo­stal­no okre­će oko svo­je ose sa­mo u sno­vi­ma, ali, hva­la Bo­gu, tvo­ja je i tu je, gdje joj po­ne­kad i ni­je mje­sto… i šta ti fa­li… […]

Ne­ka ga, lju­di smo, ne­ka po­pri­ček­ne još ma­lo. Gre­ho­ta je ne udo­vo­lji­ti nje­go­vim pre­vre­lim že­lja­ma kad mu je, mo­že bi­ti, to­li­ko mi­lo da još mal­či­ce po­tra­je. Ne­ka se ve­ćin­sko gra­đan­stvo, ina­če bun­tov­no i pr­če­vi­to, još ma­lo pri­teg­ne i pri­tr­pi. Vri­je­me je, ze­man je, nu­žda je, ne­vo­lja je, ali ne­ka ga […]

Ne­ki­ma da­le­ki­ma to je bes­ko­nač­no oteg­nu­ta si­je­sta. Oni­ma što pro­vo­de spa­ru­ška­ne uže­gle da­ne u la­žnoj hla­do­vi­ni som­bre­ra. I ne raz­mi­šlja­ju ni o če­mu ona­ko oša­mu­će­ni zun­za­ra­njem de­be­lih mu­va i mr­ša­vih da­na. Na­ma je to – ži­va do­sa­da. Ako smo po­et­ski na­dah­nu­ti on­da je to – do­sa­da ži­va. I ne­ma ve­ze […]

Ovo u na­slo­vu što mi se ona­ko slu­čaj­no, sa­svim nad­re­a­li­stič­ki, oma­klo kao bre­to­nov­ska vi­zi­ja ko­nja ko­ji ga­lo­pi­ra na pa­ra­daj­zu, na mon­te­ne­grin­skom, ja­mač­no nad­re­a­li­stič­kom je­zi­ku, pi­še se kao-bo­lji­tak. Da­kle, sva­ki bo­lji­tak je za­pra­vo nad­re­a­li­stič­ki krik, na­rav­no, ka­ko to i na­la­žu nad­re­a­li­stič­ki ma­ni­fe­sti, ute­me­ljen na pre­vo­đe­nju svi­je­ta ma­šte i ko­šma­ra u svi­jet […]