Tag: Jasna Đurđić

Art

Moje ruke skrštene u predvečerje

Rekla je ona lepo da to stablo neće doneti rod. Moje ruke skrštene u predvečerje. Telefonski pozivi služe da podsete koliko normalnih , ispravnih života, svadbi, dece, porodičnih šetnji – i mene pokisle dok otključavam vrata radujući se što me niko ne čeka. Ona u uglu ponekad kao uplašeno dete, […]

Art

Uhvaćena u zamku, lako kao ptica

Sad se smejem mojim popodnevima Rečima koje nisam rekla Uhvaćena u zamku lako kao ptica. Čuvala sam ih za neko drugo vreme. Sad ga nemam više, sa kosom sedom Omeđenim trajanjem Pred put. A nemam ništa da ponesem.. Šta li su to drugi nosili? Nešto vredno? Neko opravdanje? O, kako […]

Art

Uzalud su čamci pristajali

Nisi ti bila ni pristanište, ni mirna luka, svetionik, šuma puna hlada, melem, izvor, dlan! Uzalud su čamci pristajali na tvoje obale. Prebiraš godine, sećanja, dane. Ništa ne treperi, ne pomera se, ne živi. Napunila si oči suzama i daljinom, skupila ruke kao činiju. Čekaš zalazak sunca kao jedinu ponudu […]

Art

Samo senka jednog deteta

Pratiš me, kad zakoračim u novi dan. Šepaš po praznim dlanovima; iza svakog ćoška – viriš. O, da si bar sećanje pa da se setim, nešto izgubljeno da ga tražim! Samo senka jednog deteta koje na leđima nosim i ne smem da ga probudim. Jasna Đurđić