Jasan Pogled
Nisi ti bila ni pristanište, ni mirna luka, svetionik, šuma puna hlada, melem, izvor, dlan! Uzalud su čamci pristajali na tvoje obale. Prebiraš godine, sećanja, dane. Ništa ne treperi, ne pomera se, ne živi. Napunila si oči suzama i daljinom, skupila ruke kao činiju. Čekaš zalazak sunca kao jedinu ponudu […]
Kad ostanemo sami prstom dotakni srce moje da ozdravim. Ili me napravi ispočetka, možda kao list hartije ali bez reči kriva. Samo me nemoj opet u mladost gurnuti. Uzmi me za ruku, dovoljno će biti da zajedno ispišemo samo jedan tren – sjajan i čist. Jasna Đurđić
Dan kao razvučena guma I ja skamenjena na starom mestu. Ruku ne pomeram Nit misao nedrim. Ptice će dovući sumrak… I noć će biti kao dragi gost. Jasna Đurđić
Eh, da imam zvono malo U večeri da zazvonim! Da mi dukat sunce sine, Da mi biser zora kane, U bar moje oko levo, A u desnom da ostane Mali osmeh Tebe snenog. Jasna Đurđić
Pratiš me, kad zakoračim u novi dan. Šepaš po praznim dlanovima; iza svakog ćoška – viriš. O, da si bar sećanje pa da se setim, nešto izgubljeno da ga tražim! Samo senka jednog deteta koje na leđima nosim i ne smem da ga probudim. Jasna Đurđić
Ovaj dan – krik koji se penje a ostaje nem. To bledo lice što me ne voli, ispod kapaka sakriveno. Kule na kojima kačih zastave jednim je dahom porušilo. Bledo lice. Ostaje da noć sakupljam u dlanove, posipam po sebi da brže od mene sede ostari Bledo lice. Koju god […]
Ima nešto što reč ne govori Ono što naslutim u pokretu ruke U glasu koji mrvi Moju sigurnost.. I uzalud ti reči šarene Kojima me kitiš. I pre nego procvetaju Svaka će u trenu odati tajnu- Da ljubav nisu. Jasna Đurđić
Ako se ne vidimo – neispričano će ostati u nekom ćošku. Ne može u dve reči nerečeno stati. Vazduh će biti plačljiv. Jezera u oku sama se praviti. Ali, nemoj! Ne plači! Skini kaput pretežak za tvoja ramena.. Samo ne pitaj nikad više zoru kad prerano bane – Gde su […]
Bio je to nekad dom, nekad vašarište Nekad arena Suza na pragu i krhotine stakla I neka tuđa deca.. Sve to ponesoh i sad se pitam Kako niko ne primeti To staklo što i dalje reže, I boli. Jasna Đurđić
Ne pitam više Da li će zima Doneti samo belo; Ni da li će sećanje Uspeti da se seti Da li je tamo samo mir Ili ipak neka ruka teši! Ovde niko ne živi I glas ne putuje, Ne odzvanja Ne čuje. Samo belo na dlanu na sklopljenim Belim kapcima. […]