Jasan Pogled
U posrednoj i zapretanoj vezi sa Crnjanskim, Raičkovićevi dnevnički stihovi se pojavljuju kao precizni – jer su gotovo prozni, isprekidani proznim rečenicama, rasuti – i u kamenu klesani tragovi osnovnog iskustva Nedavno je – na Kalemegdanu – postavljen spomenik Stevanu Raičkoviću: pesnikova kamena glava nalazi se preko puta pesničke biste […]
Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvetI da je vazduh topao i kao jedan pogled plavI onda zaželim: da prođem otvoren kroz svetI da svemu prinesem pozdrav. Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,I obnavljam u telu od rođenja –Za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,Za jedan duboki […]
Ti si moj život videla iz bliza:Primiso, pokret, reč što nisam reko.Znala si grč moj i kad stojiš iza.Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok još gasneVidela prva novog smeha klicu.A kad se vratim domu ure kasneZnala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom […]
Ako se nebo širilo kao plava uteha, ako je sunce imalo nešto od tvoga disanja: Mi smo bili dva bora, tužna, bez greha, dve grane što se lome i – ćutanje, dva pitanja. Izgovorena tiho kao kamen da pita (tiho, sasvim, da se do beščujnosti čuje); skoro nemušta (tako samo […]
Pesmo, mala zvezdo!pođi sa mnom ćuteći po travi. Bockaće nas suve grane, suve vlati.Obići ćemo mesta gde su mravi.pođi pesmo, sa mnom ćuteći po traviI čelo mi pozlati. Ja sam dobar i ćutaću:Gledao sam dugo kamen kako ćuti.Gledao sam dugo drvo kako pati:Stoji samo raširenih ruku. Dođi, kao cvet tek […]
Kao da su u glavi, a ne u tornjevima, zvonila zvonaU prepodnevnom gradiću, nedeljnom, uz TisuLežao je kasni septembar na srcu kao tona.Iz bašti – jesen se odazvala tajno tišinom u mirisu. O te skrovite bašte koje se na istrošenom suncu sušeI vire iza letvastih ograda šarene kao zebra!Gorele su […]
Na malom skveru s dve-tri klupeI s bukom što se slabija činiU sunčano se podne skupeStarci iz kuće u blizini. U kaputima starim mnogo(Jer čemu nov kad dugo traje)Žmire put sunca ili strogoZure u tramvaj što tu staje. I ćute. A kad tramvaj jekneI krene s bukom u dalekoŠta jedan […]
Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa Sa koje su ljubavnici otišli. Za ljubav više krova nema. To su jednostavne stvari i one se ponavljaju. Postale su sasvim obične u našoj navici, Kao kad skidamo šešir Ili […]
O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu. Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja I čudna svetlost — ni sutonja ni danja — Što se kroz lišće […]
Piše: Milivoj Nenin Imao sam dva teksta o autobiografiji Stevana Raičkovića Jedan mogući život – prvi, davno objavljen,1 i drugi, u glavi, skiciran u glavnim konturama, dopunjen Raičkovićevom Fasciklom 1999/2000 – kada mi je u ruke stigao tekst Miroslava Maksimovića „Priča o nastanku pesme“ objavljen hiljadama kilometara daleko…2 I […]