Na malom skveru s dve-tri klupe
I s bukom što se slabija čini
U sunčano se podne skupe
Starci iz kuće u blizini.
U kaputima starim mnogo
(Jer čemu nov kad dugo traje)
Žmire put sunca ili strogo
Zure u tramvaj što tu staje.
I ćute. A kad tramvaj jekne
I krene s bukom u daleko
Šta jedan od njih drugom rekne
Ne čuje grad (ni od njih neko).
Dvojica šakom klupu stežu
Kao da se za život vežu
Ili da su na sunce oba
Izašli malo iz svog groba.
Kad jedan od njih malo kasni
Šapuću o tom: šta je s njime?
A čim ga spaze – budu glasni
I veselo mu viču ime.
Plavi se tako mart nad njima.
Strepe da se ne vrati zima.
Sa uglačane tramvajske šine
Svaki čas sunce gasne, sine …
Stevan Raičković
