Ako smo sami izvor svojih boli, koga da okrivimo? [Tema: Sioran]

| December 29, 2015 | 0 Comments
© Edward Canby, 1937, The Last Chapter

© Edward Canby, 1937, The Last Chapter

  1. Nije lako govoriti o Bogu ukoliko niste ni vernik ni nevernik: a to je bez sumnje drama svih nas, uključujući i teologe, što više ne možemo biti ni jedno ni drugo.
  2. Za nekog pisca, napredovanje ka ravnodušnosti i oslobađanju predstavlja nečuvenu katastrofu. On više od ikoga potrebuje svoje mane: ako ih pobedi, izgubljen je. Neka se, dakle, dobro pričuva da ne postane bolji, jer ako u tome uspe, gorko će zažaliti.
  3. Treba se dobro pričuvati prosvetljenja koje stičemo o samima sebi. Saznanje samog sebe ozlovoljuje i parališe našeg demona. Tu treba tražiti razlog zbog kojeg Sokrat nije ništa napisao.
  4. Ono što loše pesnike čini još gorim jeste što oni čitaju samo pesnike (kao što i loši filosofi čitaju jedino filosofe), dok bi mnogo veću korist imali od čitanja botanike ili geologije. Čovek se obogaćuje samo druženjem sa disciplinama koje su udaljene od njegove. Ovo, naravno, važi samo za oblasti gde hara ja.
  5. Od Tertulijana saznajemo da su epileptičari, u cilju izlečenja, išli da “halapljivo sisaju krv zločinaca zadavljenih u areni”. Kada bih poslušao svoj instinkt, to bi bio jedini oblik terapije koji bih prihvatio za svaku bolest.
  6. Imamo li pravo da se ljutimo na nekog ko nas tretira kao čudovište? Čudovište je, već po definiciji, usamljeno, a samoća – čak i sramota – pretpostavlja nešto pozitivno, pomalo nastranu izabranosg, ali neosporno izabranost.
  7. Dvojica neprijatelja, to je jedan podeljeni čovek.
  8. “Ne sudi ni o kome pre nego što sebe staviš na njegovo mesto”. Ova starinska izreka čini svako prosuđivanje nemogućim, jer mi upravo i sudimo o nekom isključivo zato što ne možemo da se stavimo na njegovo mesto.
  9. Ko voli svoju nezavisnost, da bi je sačuvao mora pristati na bilo kakvo besramlje, rizikujući čak i podlost ukoliko je potrebno.
  10. Ništa nije odvratnije od kritičara, i još više, filosofa u svakome od nas: da sam bio pesnik, reagovao bih kao i Dilan Tomas koji bi, u slučaju da se u njegovom prisusgvu komentarišu njegove pesme, padao na zemlju i zadobijao grčeve.
  11. Svi oni koji se oko nečeg upinju, čine nepravdu za nepravdom, a da ne osećaju ni najmanje kajanje. Jedino zlovolju. – Kajanje je rezervisano za one koji ne delaju, odnosno koji ne umeju da delaju. Ono im služi kao zamena za akciju, ono ih teši zbog njihove neefikasnosti.
  12. Većina naših gorčina potiče od naših prvih pokreta. I najmanji polet plaća se skuplje nego zločin.
  13. S obzirom da detaljno pamtimo jedino naše patnje, bolesnici, progonjeni, sve vrste žrtava trebalo bi da, u krajnjoj liniji, imaju najviše koristi od života. Ostali, srećnici, doduše imaju život ali ne i sećanje na život.
  14. Neprijatan je svako onaj kome je ispod časti da ostavlja utisak. Hvalisavac nas gotovo uvek razdražuje, ali on se upinje, on se trudi: on je gnjavator koji to ne bi želeo da bude i to mu se uvažava; na kraju ga podnosimo i čak ga tražimo. Naprotiv, pobledimo od besa pred nekim ko ni na koji način ne cilja na efekat. Šta takvome reći ili šta od njega očekivati? Dakle, treba ili sačuvati poneki ostatak majmuna ili ostati kod kuće.
  15. Mnogi porazi mogli bi se objasniti ne strahom od nekog poduhvata, već strahom od njegovog uspeha.
  16. Voleo bih da se molim uz pomoć psovki. Na žalost, čim počnemo da se molimo, to moramo da radimo kao i svi drugi. U tome leži jedna od najvećih nezgoda vere.
  17. Budućnosti se plašimo samo ukoliko nismo sigurni da smo u stanju da se ubijemo u trenutku u kojem želimo.
  18. Ni Bosije, ni Malbranš, ni Fenelon nisu smatrali dostojnim da govore o “Mislima”. Paskal im navodno nije izgledao dovoljno ozbiljan.
  19. Melem za dosadu je strah. Potrebno je da lek bude jači od bolesti.
  20. Kad bih bar mogao da se uzdignem do nivoa do kojeg bih to želeo! Avaj, neka nepoznata sila, koja sa godinama sve više jača, vuče me naniže. Čak da bih se popeo do sopstvene ravni, morao bih da upotrebim strategiju na čiju već i samu pomisao pocrvenim.
  21. Beše jednom vreme kada sam, svaki put kada bih bio izložen uvredama, u cilju ublažavanja nagona za osvetom, zamišljao sebe smirenog u grobu. I to bi me ubrzo ukrotilo. Nemojmo isuviše prezirati sopstveni leš: može i da posluži nečemu.
  22. Svaka misao potiče iz nekog osećanja zlovolje.
  23. Jedini način da se dubinski sjedinimo sa drugim jeste da krenemo prema sopstvenim najvećim dubinama. Drugim rečima, da sledimo suprotan put od onog kojim su se zaputili takozvani “plemeniti” duhovi.
  24. Kad bih bar bio u stanju da kažem kao onaj hasidski rabin: “Blagoslov mog života sastoji se u tome što nikada nisam imao potrebu za nekom stvari pre negošto bih je posedovao!”
  25. Omogućivši pojavu čoveka, priroda je počinila mnogo više nego samo grešku u proračunu: naime, atentat protiv same sebe.
  26. Strah čini svesnim; bolesni strah, ali ne i prirodni strah. Inače bi životinje dosegle stepen svesti koji je nadmoćan našem.
  27. Ukoliko čoveka posmatramo kao običnog majmuna, on je star; ali ako ga posmatramo kao istorijskog majmuna, on je nedavna pojava: skorojević, koji nije imao vremena da nauči kako da se vlada u životu.
  28. Nakon što preživimo neka iskustva morali bismo da promenimo ime, jer posle toga uopšte više nismo ista osoba. Sve zadobija drugačiji izgled, počevši od smrti. Ova postaje bliska i poželjna, vezujemo se za nju, dospevamo dotle da je smatramo “najboljim čovekovim prijateljem”, kao što ju je nazvao Mocart u jednom pismu svome ocu na samrti.
  29. Treba patiti do krajnjih granica, sve do trenutka kada prestajemo da verujemo u patnju.
  30. Istina ostaje skrivena onome koga ispunjavaju želja i mržnja (Buda). … To će reći, svakom živom stvoru.
  31. Iako privučen Samoćom, ipak je ostao savremen: Stilista bez svoje kolumne.
  32. “Pogrešili ste što ste se uzdali u mene”. Ko bi mogao izgovoriti ove reči? – Bog i Promašeni.
  33. Svešto uradimo, sve što proističe od nas, teži da zaboravi svoje izvore, a shvata ih tek ako se oni okrenu protiv nas. Otud proističe taj negativni beleg koji označava sve naše uspehe.
  34. O ničemu ne može se reći ništa. To je razlog što ne postoje granice množenju knjiga.
  35. Propast, čak i ako se ponavlja, uvek izgleda sveže, dok uspeh, u meri u kojoj se umnožava, gubi svaku zanimljivost, svaku privlačnost. Ne nesreća, već sreća – doduše, obesna sreća – vodi u ogorčenost i zajedljivost.
  36. “Neki neprijatelj podjednako je koristan kao i Buda”. Baš tako. Jer, naš neprijatelj stalno bdi nad nama, sprečava nas da se opustimo. Oglašavajući i rastrubljujući svaki naš nedostatak, on nas pravolinijski vodi ka izbavljenju, on sve svoje snage stavlja u pogon kako ne bismo bili nedostojni ideje koju širi o nama. Zbog toga bi naša zahvalnosg prema njemu morala biti bezgranična.
  37. Što više pristajemo i hvatamo se za postojanje to više reagujemo protiv negatorskih, razornih knjiga, protiv njihove štetočinske snage. Bolje reći, okrepljujućih knjiga jer one izazivaju energiju koja ih poriče. Što više otrova sadrže to više obavljaju izbaviteljsku ulogu, pod uslovom da ih čitamo naopačke kao što bi i inače morali da čitamo svaku knjigu, počev od katihizisa.
  38. Najveću uslugu koju bismo mogli učiniti nekom piscu jeste zabraniti mu da radi neko vreme. Kratkotrajne tiranije koje bi se upotrebile radi obustavljanja svake intelektualne aktivnosti, bile bi neophodne. Sloboda izražavanja bez ikakvog prekida izlaže talente smrtnoj opasnosti, ona ih nagoni da se šire preko svog gubera i sprečava da skladište osećaje i iskustva. Sloboda bez granica jeste atentat protiv duha.
  39. Samosažaljenje i nije toliko jalovo koliko se smatra. Čim neko oseti i najmanji njegov napad, on odmah zauzima pozu mislioca i, što je čudo nad čudima, on doista i počinje da misli.
  40. Stoička maksima prema kojoj treba da se bez gunđanja povinujemo stvarima koje ne zavise od nas, vodi računa samo o spoljašnjim nesrećama, koje izmiču našoj volji. Ali kako se prilagoditi onima koje proističu iz nas samih? Ako smo sami izvor svojih boli, koga da okrivimo? Same sebe? Smislili smo srećan aranžman da zaboravimo kako smo sami istinski krivci, a uostalom, postojanje se uopšte i može podneti jedino ako svakog dana osvežavamo tu lagariju i taj zaborav.

Emil Sioran

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ako smo sami izvor svojih boli, koga da okrivimo? [Tema: Sioran]

by admin time to read: 6 min
0