Čuvar stada VIII – On je Večito Dete, bog koji je nedostajao [Tema: Pesoa]

| July 17, 2014 | 0 Comments

flowers

VIII

Jednog podneva, na izmaku proleća,
Usnio sam san jasan kao fotografija.
Video sam Isusa Hrista kako silazi na zemlju.
Spuštao se niz padinu neke gore
Ponovo pretvoren u dete.
Trčkarao i valjao se po travi
I brao cveće da bi ga bacao
I smejao se da se sve orilo.

Pobegao je sa neba.
Suviše je bio sličan nama da bi izigravao
Drugo lice Svete Trojice.
Na nebu je sve bilo izveštačeno, sve u raskoraku
Sa cvećem i drvećem i kamenjem.
Na nebu je morao uvek biti ozbiljan
I da s vremena na veme ponovo postaje čovek
I da se uspinje na krst i stalno umire
S trnovim vencem na glavi
I stopalima ekserom zakovanim
I još s nekom krpom oko pojasa
Kao crnci na ilustracijama.
Nisu mu čak dopustili ni da ima oca i majku
Kao ostala deca.
Njegov su otac bile dve osobe
Neki starac po imenu Josif, koji je bio drvodelja
I nije mu ni bio otac;
A drugi mu otac beše neka glupa golubica,
Jedina ružna golubica na svetu
Jer nije bila od ovog sveta niti je bila golubica.
A njegova mati nije upoznala ljubav pre nego što ga je rodila.
Nije bila žena: bila je nekakav kofer
U kome je mališan došao sa neba.
A hteli su da on, rođen samo od majke,
Koji nikad nije imao oca koga bi voleo s poštovanjem,
Propoveda dobrotu i pravdu.

Jednog dana, dok je Bog spavao,
A Duh Sveti lepršao uokolo,
On priđe kovčegu čudesa i ukrade tri.
Prvim čudom učini da niko ne sazna da je pobegao.
Drugim se preobrazi u večitog čoveka i dete.
Trećim stvori jednog Hrista raspetog za sva vremena.
I ostavi ga prikovanog za krst što stoji na nebesima
I služi kao uzor ostalima.

Onda je pobegao prema suncu
I spustio se niz prvi zrak koji je ugrabio.
Danas živi sa mnom u mom selu.
To je lep dečak, nasmejan i prirodan.
Briše nos desnom rukom,
Šljapka po baricama,
Bere cveće i voli ga i zaboravlja.
Gađa magarce kamenicama,
Krade voće po voćnjacima
I beži plačući i vrišteći od pasa.
I, pošto zna da one to ne vole
A da ljude to zasmejava,
Trči za devojkama
Što idu drumom u grupicama
S krčazima na glavi
I zadiže im suknje.

Mene je svemu naučio.
Naučio me je da gledam u stvari.
Pokazuje mi sve čega ima u cveću.
Otkriva mi kako je kamenje lepo
Kad ga držimo u ruci
I razgledamo natenane.

O Bogu mi govori sve najgore.
Kaže da je on jedan glupav i bolešljiv starac,
Koji stalno pljuje na pod
I govori prostakluke.
Devica Marija provodi popodneva večnosti pletući čarape,
A Duh Sveti češka se kljunom
I čuči na stolicama i pogani ih.
Sve je na nebu glupo kao Katolička crkva.
Kaže da Bog ništa ne shvata
O stvarima koje je stvorio –
“Ako ih je on uopšte i stvorio, u šta sumnjam” –
“Jer on kaže, na primer, da sva bića pevaju slavu njegovu,
Ali bića ništa ne pevaju.
Kad bi pevala bili bi pevači.
Bića bivstvuju i ništa više,
I zato se i zovu bića.”
A, onda, kad se umori ogovarajući Boga,
Mali Isus mi zaspi na rukama
I ja ga nosim u naručju.

……………………………….

On sa mnom stanuje u mojoj kući nasred brda.
On je Večito Dete, bog koji je nedostajao.
On je ono ljudsko što je prirodno,
On je božansko što se smeška i igra.
I zato sam savršeno siguran
Da je on pravi pravcati Mali Isus.
A dete koje je toliko ljudsko da je božansko
To je ovaj moj pesnički život svakodnevni
I upravo zato što me to dete uvek prati ja sam uvek pesnik.
Zato me čak i najmanji pogled
Ispuni osećanjima,
Zato mi se čini da je čak i najtiši zvuk, odakle god poticao,
Upućen meni.

Odskorašnje Dete što stanuje tu gde ja živim
Jednu ruku meni daje
A drugu svemu što postoji
I tako idemo utroje putem bilo kojim,
Skakućući, smejući se, pevušeći
I uživajući u našoj zajedničkoj tajni
A ta je tajna saznanje, svuda i u svakom trenu,
Da na svetu nema tajne
I da sve na svetu vredi truda.

Večno Dete prati me svuda.
Moj pogled sledi smer njegovog uperenog prsta.
Moj sluh radosno načuljen za svaki zvuk
To je golicanje koje mi on, u šali izvodi po ušima.

Slažemo se tako dobro
U društvu sa svima
Da nikad ne mislimo jedan na drugog,
Ali živimo zajedno sjedinjeni
Jednim unutarnjim prećutnim sporazumom
Kao desna i leva ruka.

Uveče igramo piljke
Na kućnom pragu,
Ozbiljni kao što dolikuje jednom bogu i jednom pesniku,
I kao da je svaki kamičak
Čitav svemir
I kao da bi zato za njega velika opasnost bila
Pustiti ga da na zemlju padne.

Onda mu ja pričam priče o stvarima što se samo ljudi tiču
A on se smeje, jer je sve to neverovatno.
Smeje se kraljevima i onima koji nisu kraljevi,
I rastuži se kad sluša o ratovima,
I o trgovini, i o brodovima
Koji postaju dim na morskim pučinama.
Jer on zna da svemu tome nedostaje ona istina
Koju ima cvet za vreme cvetanja
I koju nosi svetlost sunčeva
Kad se razliva preko gora i dolina
I kad nam oči zaslepljuje blešteći na okrečenim zidovima.
Onda on zaspi a ja ga odnosim u krevet.
Unosim ga u kuću u naručju polažem u postelju i skidam polagano
Kao da obavljam jedan obred vrlo čedan
Sazdan od majčinske nežnosti, sve dok ne ostane go.
On spava u mojoj duši
I ponekad se probudi usred noći
I igra se mojim snovima.
Neke okreće naglavačke,
Druge na gomile slaže
I sam rukama pljeska
I smeši se onom što sanjam.

…………………..

Mališa, kad budem umro,
Nek i ja postanem dete, detence najmanje.
A ti me uzmi u naručje
I odnesi u tvoj dom.
Skini svu odeću s mog bića umornog i ljudskog
I položi me u tvoju postelju.
I pričaj mi priče, ako se slučajno probudim,
Da se ponovo uspavam.
I daj mi snove tvoje da se njima igram
Sve dok ne svane onaj dan
A ti ćeš već znati koji je.

…………………….

To je priča o mom Isusu Mališanu.
Ima li ijednog pojmljivog razloga
Zbog kojeg ona ne bi bila istinitija
Od svega što filozofi misle
I od učenja svih religija?

Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čuvar stada VIII – On je Večito Dete, bog koji je nedostajao [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 5 min
0