Kako sam stupio u zakoniti brak [Tema: Čehov]

| July 29, 2016 | 0 Comments

чехов

 

Kad su popili punč, roditelji se šapatom dogovoriše i ostavite nas.

— Navali! — šapnu mi tata odlazeći. — Uporno!

— Ama kako ja njoj mogu reći da je volim -prošaputah — ako je ne volim?

— To nije tvoj posao. . . Ti, budalo, ništa ne razumeš…

Otac to reče, odmeri me ljutitim pogledom i izađe iz venjaka. Neka staračka ruka pokaza se kroz odškrinuta vrata i odnese sveću.

Mi ostadosmo u tami.

„Što je suđeno, to ne možeš izbeći!” pomislio sam, kašljucnuo i rekao bodro:

— Okolnosti mi idu naruku, Zoja Andrejevna, najzad smo sami, i tama mi pomaže, jer skriva stid na mom licu … Taj stid je plod osećanja od kojih gori moja duša …

Ali tu sam stao. Čuo sam kako je srce Zoje Želvakove kucalo i kako joj cvokoću zubi. Drhtalo je celo njeno telo i to drhtanje se osećalo po podrhtavanju klupe. Nesrećna devojka me nije volela. Ona me je mrzela kao pseto batinu i prezirala, ako se samo može poverovati da su glupi ljudi sposobni da mrze. Ja sam i sad sličan orangutanu, ružan, mada me krase čin i ordenje, a tada sam lično na zver: debele njuške, bubuljičav, čupav … Od večite kijavice u alkohola nos mi je bio crven i natečen. Mojoj okretnosti ne bi ni medvedi mogli pozavideti. Da i ne govorimo o duhovnim osobinama. A od nje sam, to jest od Zoje, dok još nije bila moja verenica, uzeo nepravedni danak. Zaustavio sam se zato što mi je bilo žao nje.

— Da izađemo u park — rekao sam. — Ovde je zagušljivo…

Izašli smo i pošli alejom. Roditelji, koji su prisluškivali iza vrata, pobegoše u žbunje kad se mi pojavismo. Po Zojinom licu zatrepta mesečeva svetlost. Bio sam glup tada, a ipak sam umeo da pročitam na tom licu svu slast ropstva!

Uzdahnuo sam i nastavio:

— Slavuj peva . . . ženku svoju zabavlja . . . A koga ja samotan mogu zabaviti?

Zoja je pocrvenela i oborila oči. Bilo joj je naređeno da tako odglumi. Seli smo na klupu, okrenuti reci. Preko reke se belela crkva, a iza crkve se uzdizao dom gospodina grofa Kudlarova, dom u kome je živeo pisar Boljnicin koga je Zoja volela. Kako je sela na klupu, Zoja se upila pogledom u taj dom…

Srce mi se steglo od žalosti. Bože moj, bože moj! Neka bog da carstvo nebesko našim roditeljima, ali… kad bi bar nedelju dana u paklu posedeli!

— Od jedne osobe zavisi sva moja sreća — nastavih. — Ja prema toj osobi osećam posebnu ljubav… Ja nju volim, i ako ona mene ne voli, ja sam, znači, propao … Ta osoba ste vi. Možete li vi mene voleti? A? Volite li me?

— Volim — prošaputa ona.

Ja sam, priznajem, obamro od te njene reči. Mislio sam ranije da će se zainatiti i odbiti me, pošto drugog mnogo voli. Mnogo sam se uzdao u to, a ispalo je obrnuto . . . Nije imala snage da ide protiv roditeljske volje.

— Volim — ponovi i zaplaka.

— To ne može biti! — rekoh ni sam ne znajući šta govorim i drhteći celim telom. — Zar je to moguće? Zoja Andrejevna, draga moja, ne verujte! Ne verujte, tako vam boga! Ne volim ja vas! Dabogda triput bio proklet ako te volim! A i vi mene ne volite! Sve je to prosto besmislica . ..

Skočio sam i uzmuvao se oko klupe.

— Ne treba! Sve je to obična komedija! Na silu nas žene i udaju, Zoja Andrejevna, zbog imovinskih interesa. Kakva tu može biti ljubav! Meni bi bilo lakše da mi kamen o vrat obese nego da vas uzmem eto tako! Koga vraga! Kakvo pravo imaju oni? Šta smo mi za njih? Kmetovi? Psine? Nećemo poći jedno za drugo! Njima uprkos! Gadovi jedni! Dosta smo im popuštali! Sad ću otići i kazati da neću da se oženim vama, i gotovo!

Zojino lice odjednom prestade da plače i za tren oka se osuši.

— Otići ću i reći! — nastavio sam. — I vi ćete reći. Kazaćete im da me uopšte ne vodite, a da volite Boljnicina. I ja ću Boljnicinu ići naruku . .. Ja znam kako ga vi strasno volite!

Zoja se nasmeja od sreće i pođe pored mene.

— Pa i vi volite drugu — reče ona trljajući ruke. — Vi volite madmoazel Debe.

— Da, madmoazel Debe. Iako nije pravoslavne vere, ni bogata, ja je volim zbog pameti i duševnih osobina… Neka me kunu koliko hoće, ja ću se ipak njome oženiti. Ja je volim, možda više od života! Bez nje ne mogu da živim! Ako se ne oženim njome, ništa mi život ne treba. Ovog trena idem… Hajdemo da kažemo onim komedijašima … Hvala vam, draga … Kako ste me utešili!

Dušu mi je zapljusnula sreća, i ja sam počeo da zahvaljujem Zoji, a Zoja meni. I oboje smo srećni i zahvalni počeli jedno drugom ljubiti ruke i nazivati jedno drugo plemenitim stvorenjima.

Ja njoj ljubim ruke, a ona mene u glavu, u moju čekinju. Čini mi se da sam je, zaboravljajući etikeciju, čak i zagrlio. I mogu vam reći da je ovo priznanje da se ne volimo bilo srećnije od bilo koje ljubavne izjave. Pošli smo radosni, rumeni i ustreptali kući, da saopštimo svoju volju roditeljima. Idemo i jedno drugog hrabrimo.

— Neka nas izgrde — rekao sam — istuku, nek isteraju iz kuće, mi ćemo biti srećni!

Ulazimo u kuću, a tamo na vratima stoje roditelji i čekaju. Gledaju nas, vide da smo srećni i mahnuše rukom lakeju. Lakej dolazi sa šampanjcem. Ja počinjem da protestujem, mašem rukama lupam .. . Zoja plače, vrišti … Podiže se graja, galama, i nisu uspeli da ispiju šampanjac.

Ali su nas ipak naterali da stupimo u brak.

Danas praznujemo srebrnu svadbu. Četvrt veka smo proživeli zajedno! U početku je bilo strašno. Grdio sam je, tukao, nastojao da je volim od nevolje… I decu smo od nevolje izrodili… A posle smo… navikli. A ovog trenutka moja Zoja mi stoji iza leđa i naslonjena rukama na moja ramena, ljubi me u ćelu…

Anton Pavlovič Čehov

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako sam stupio u zakoniti brak [Tema: Čehov]

by admin time to read: 4 min
0