Kako se može pisati o jednoj intimnoj pesmi? [Tema: Hamvaš]

| September 12, 2017 | 0 Comments

Foto: Martin Elkort,

Hamvašev Brevijar
Izbor i prevod: Sava Babić

Stara estetika odriče službu u odnosu na novu književnost. Jer ne postoji umetnost za ljubav estetike, nego je estetika propratni tumač umetnosti.

U narodnoj poeziji je ostala jednostavnost poezije i zbog toga su, od XVIII veka, otpočela pročišćavanja nove lirike sa ovoga izvora. Zato je sve do našeg vremena narodna lirika postala opšteomiljena, ona je svoj razvojni vrhunac postigla u narodno-nacionalnom pravcu, u formi koja se najviše može uopštiti kao primitivna, kod Šandora Petefija.

Jer umetnost samo može da stvara u duhu svoga doba i zbog toga nikakvo ostvarenje ne može biti mera svakom vremenu. Svaka pobeda je samo relativna pobeda koja u preobražaju pogleda na svet postaje bleda.

Filozofija vrednuje stvari, ideje i kuje od njih pogled na svet, književnost stvara individue i tipove, trudi se da ih pretvori u junake besmrtnih književnih dela.

Kritičar je bespomoćan u odnosu na veliku umetnost. Kako se može pisati o jednoj intimnoj pesmi?

Knut Hamsun je mogao da živi 1600. i mogao bi živeti 2000. godine, uvek će ostati ovo što jeste. I to bi ostao. Za veoma malen broj modernih pisaca se tako nešto može reći.

Ispred londonskog pozorišta stajao je deran koji je čuvao konje, dok su otmeni unutra gledali predstave, i od njega je postao Šekspir! Istina, „drugi ovakav slučaj ne postoji“, ali je ipak Šekspir najveći dramski pisac.

Postoje dve vrste slikara: jedna nosi sobom intenzivnu viziju, druga individualan stil. Prva vrsta ne brine o pitanjima predmeta i sadržaja; celokupan trud je usmeren na usvajanje izraza, stila. Druga poseduje urođeni izraz, u krvi su joj forme; njena je težnja da pribavi umetničku viziju.

Drajzer je, kao i svaki pravi Amerikanac, darvinista. Njegova religija je razvoj, prirodno odabiranje, biologija. Čovek pobeđuje beskrajni proctor i vekovečno vreme. A Amerika je zemlja „rekorda“. Ovde ljudi skaču najdalje, ovde trče i plivaju najbrže, ovde grade najviše zgrade, ovde su najduži mostovi, ovde najbrže jure vozovi, odavde se najpre preleće Atlanski okean. Metafizika američkog života: silan zamah, prispeti do krajnjih granica mogućnosti. Iscrpeti ljudsko biće. Ništa ne propustiti! Sve iskušati!

Niče je tvorac modernog doba, prvi i poslednji izraz „monumentalnih i zanimljivih“ estetičkih kategorija. Značaj Ničea proteže se na milenijume.

Šta je ispravno? Na ovo pitanje se ne može odgovoriti. Postavljanje pitanja je intelektualno. Rodila ga je svest. Na njega nema odgovora. Može biti ispravno pojedinačno, može opšte. Možda ovo, možda ono. Niko ne „zna“. Ne može se „znati“. Ne može se reći da je „instinkt“, jer je instinkt nešto što je kvalifikovano posredstvom svesti. Nema ispravnog. To je samo laž svesti.

Treba ugasiti svest. I onda, kad je prestala svest, onda na neki sasvim drugi način, kao što danas i sada možemo da zamislimo, nalazimo onaj život, izvan svesti, jer je svest samo jedna među svim ukupnim mogućnostima života. Samo jedna jedina uska forma od milion varijacija.

Treba iskočiti iz svesti. Ovo stanje je na intelektualnom jeziku: ekstaza. Ludilo. Da, ludilo. Ali samo dok je čovek sam.

„Jedan čovek zajedno sa svojom mišlju: ludilo – ali ako su dvojica, počinje mudrost.

 

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako se može pisati o jednoj intimnoj pesmi? [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 2 min
0