Klavir je pio, ne ja

| December 2, 2014 | 0 Comments

bw,piano,blackandwhite,silence,bw,photography

Piše: Jovanka Živanović

Potpuno ću vas razumeti, jer logikom dobrih znalaca i  konzumenata umetnosti drukčije nećete moći, nego da ovu priču smestite na teren fantastike ili, istine radi, vratite je u zonu iz koje sam je poodavno sam proterao uverivši se u nedvosmislenost njene realističnosti. Govorim ovo više kao otrežnjen nego kao trezan čovek, jer ja sebi treznom nikada nisam potpuno verovao. U stanje “čiste” svesti dovlačio sam samo kraj neke istine, takoreći njen repni deo, dok je većinskim ostatkom, glavom naročito, bila uronjena u slasnoj kiselosti vina ili oporoj gorčini nečeg mnogo žešćeg.

Svojeglavog i kapricioznog – kakvog me kolevka zanjihala, a sva je prilika da će me takvog, kad dođe čas i zemlja zatrpati, teško me je bilo uvrstiti. Vazda oponent svetu, a bogme i sebi, konačno se slažem sa kritikom onik koji čuju moju miziku. Vele da sam u poslednje tri godine dao najbolje od sebe i ja ne mogu, opet ne mogu, da im dam sasvim za pravo. Zato i pričam ovu čudesnu priču čiji početak mora biti častan – u supotrotnom je nepotrebna. Ja sam i ranije davao najbolje od sebe, ali sam davao sve, a ne sme se davati sve –i tu sam grešio.  Sve je papazjanija, sve podrazumeva i nepotreban teret pod kojim će, ako to umetnik ne skapira, biti upropašćeno i poništeno ono najdragocenije, a neću ništa novo reći kad kažem  da su dragocenosti krhke i lomljive. U mom slučaju su, na sreću, malobrojne stvaralačke iskre preživele i bile dovoljno vitalne da me održe i pruže priliku koju, evo, i privijam, i otkrivam, ali je, u svakom slučaju, ne ispuštam.

Biti u službi umetnosti, i biti tu skroz-na-skroz, sasvim go i sasvim providan, dakle: kostima, mesom, utrobom i krvlju, znači biti tu posvećeno i bez ostatka, i biti tu, konačno, sasvim zasluženo. Ne umeti drugo, ni drukčije! Ko je ušao u taj prostor znači da je tog prostora  dostojan, znači da je rafiniran, da se sveo na meru minijaturne propusne moći boldiranog uzvičnika. Jer ta tačka je prepreka da iko nespreman uđe u prostor čiste umetnosti. Tu, pred tim zidom počinju jadi onog koji misli da je dovoljan samo jedan stvaralački impuls da bi nastalo delo. Impuls jeste uslov, ali je impuls tek nešto rovito i nedefinisano, fetus je to bez jasnog oblika i pola, ali sa živim nagonom da postane i, ako može, opstane. Osetljivi ljudi, umetnici pogotovo, skloni su da se, protivno zdravom razumu i nevelikoj snazi, dakle neočekivano i mazohistički dohvate tereta koji je  po zakonima, i logike i fizike, predviđen za jača leđa i tvrđe igrače. I evo ih kako pogrbljeni, bez roptanja, ali ne i bez muke proleze ispod crte, donjom polovinom razlomka u kom su deo zajedničkog imenitelja sa svim drugim ljudima. I oni tu zaista pripadaju; telesno, mentalono, osetima…Osetima! – vrisnuh i već sam kod problema, ali i kod rešenja. Hipersenzibilni, moja sabraća po nemiru i neurotičnosti; hipersenzibilni – oni za koje nijedna staza nije ravno polje; za koje je svaka socijalna senzacija novo čudo, nova i još jača bol, tek retko tiha radost koja ih na tren osvetli iznutra. Hipersenzibilnost kojoj je svojstvena empatije – eto i blagoslova, i prokletstva.

Drhtalo se predugo, ne može se više. U talogu naslaganih muka oni jasno prepoznaju delo – i vide ga, i čuju. Ako kod umetnika ima euforije onda se ona javlja tačno onoliko puta koliko su puta prepoznali delo u sebi. I nema čekanja, nema se više strpljenja. Jer, evo kompenzacije za “ničim” izazvana stradanja, evo rehabilitacije za nevine – za one koji bejahu krivi samom činjenicom da koračaju zemljom, evo vazduha da se nadišu, i evo konačno mirnog srca i nečeg živog i toplog u krvotoku, nečeg što se tako bojažljivo  usuđuju da nazovu srećom. U takvim trenucima staloženosti nema, otpuštena je, poslata na zaslužen ili neplaćen odmor – savim je svejedno, jer evo ga umetnik u stvaralačkoj histeriji, kako zapaljenog uma izvrće svoje nutrinu van, izbacije delo, a sa delom, o nevolje,  i ono što tamo ne spada, što miriše na lažnu svežinu plitkog i površnog. Molim vas, ne sudite nam strogo i opraštajte. Jer, ako razumete umetnost, i sami ste umetnici. Stvaralačka histerija ne dolazi ni od gordosti, ni od samoljublja, već iz puste nemoći da se opstane na teškom mestu.

Stvaralac je i te kako svestan  konfuzije, pa čini što može da prikupi i sastavi energiju rasutu svuda po njemu. Sve liči na zbrku gomile upredenih kablova kojima se ne može nači ni početak, ni kraj, jer svaki je zašao i ukrstio se sa drugim, petim, sedmim. Energija za delo je najjača, ona je centar centra autorovog bića, al svega  još tu ima: već pomenute, a tek poživljene drušvene senzacije, nepotrebne ali žilave banalnosti, suvišne moći čula koja usvajaju i što treba i što netreba, akutna zavodljivost kičeraja “realnog”života. Ne verujem da sam u izboru alkohola kao spasonosne slamke usamljen, dugačka je kolona stvaralaca koja baš tu vidi  rešenje za nosnošljiv haos u glavi. Ali, avaj!, ništa od olakšanja. Alkohol nema selektivno svojstvo – istina, magli periferiju, ali magli i centar, pa iz nas izlazi delo mlako i bljutavo, ili, pak, prenaglašeno nepotrebnom vrelinom te, stoga, oporo i nerazumljivo.

I evo me konačno na početku priče, taman kod teme koja jeste njen povod i  opravdanje. Klavir o kome je ovde reč, donesen je u moj stan jednog oktobarskog utorka – nije važno iz čijeg stana, niti ko je bio njegov prethodni vlasnik. Sve bi to imalo značaja da sam se odvažio na detektivsku akciju istraživanja porekla ove, mogao bih se zakleti, jedinstvene pojave, jer dozvolićete – ne sreće se često klavir koji pije. Do ove tvrdnje nije došlo odmah, moglo je da ne dođe uopšte jer sam kasno u noć ali, kako su kazaljke govorile, još uvek istog dana, bio gotov da zovem stan iz koga je stigao, da urlam i hitno batalim kupoprodajni posao. Nekoliko sati je trajala ta, takoreći, borba prsa u prsa između klavira i mene. To što sam odmah osetio da bazdi na džin, nije me mnogo zabrinulo – štaviše osetio sam prema njemu saučesničku prisnost, bratsko razumevanje sa bivšim posednikom, pa sam ga u znak raumevanja dva tri puta blago potapšao po poklopcu – hoće drvo da upije tečnost i jedno vreme da odiše mirisom prosutog. Ali, mnoge dirke nisu bile u funkciji, odnosno, čas jesu bile, a čas nisu. Ni jedna nije bila bespogovorno ukočena i nema, već nekako selektivno – na jedan takt se kočila, na drugi, opet, mekano utanjala. Moja nervoza rapidno je rasla i kulminirala neprekidnim i odsečnim svaki-čas-ustajanjem-sa-stolice pokretima.  Nisam znao gde ću sa sobom, pustio sam noge da same odluče. Nije im trebalo mnogo, dovele su  me do frižidera u čijoj unutrašnosti, tačnije u njegovim vratima bejaše odavno nepotezana flaša domaće rakije i moja desna ruka (ruka, noga… sve to tera po svome i nema veze sa mozgom) poseže baš za nju. Otpio sam gutljaj i ne ispuštajući je pošao ka delu sobe gde se nalazio klavir. Ponudio sam beštiju uveren da neće da odbije i, pritom, preuzeo rizik da flaša ostane prazna. Budući da je ostao nem kako i dolikuje mrtvoj prirodi, prolio sam nešto rakije po polituri i to baš po mestu koje je emitovalo miris džina. Ništa! Tečnost se prikupila u jednu razvučenu baricu i klizeći po savršeno ravnoj površini, otekla niz bočnu stranu klavira i završila utopljena u otanjenu teksturu tepiha. Pade mi na, još ne alkoholisan, um da se tu radi o sasvim misterioznom načinu dopingovanja, doziranom, naštimovanom, savršenijem od novoprmovisanog sistema kap po kap. Ja sam pribegao proverenom sistemu opijanja – poluležeći, na nerazvučenom dvosedu, potezao sam iz flaše dok me nisu, po svoj prilici, san i rakija združeni oborili. Probudio sam se zmrznut i ne sasvim trezan, nervozan i očajan. Protivno unutrašnjem stanju, u fizičkom smislu vladao sam se kao svaki razuman čovek, a koliko je to iskalo truda, ne mogu i neću sad da opisujem. U svakom slučaju, umio sam se, građanski upristojio i otišao u najbližu pekaru po doručak. Preko sendviča i čaše sa jogurtom, gledao sam u svoj ćaknuti instrument i dokonao šta mi valja raditi. Pustao sam ideje da dolaze i prolaze, nisam se ni nadao nekoj spektakularnosti, ali jedna se počela ozbiljno vrzmati po mozgu, bez ijednog znaka kolebljivosti stala da zreli i uobličava se. Završio sam sa doručkom, obrisao ruke, podesio na telefonu audio snimanje, seo ispred klavira i razmahao se prstima. Svirao sam svoju poslednju kompoziciju, skoncentrisan na pokrete, na svoje prste, trudio sam se da ignorišem samovolju tipki, da isteram svoje do kraja, pa kako bude. Bilo je mučno, bio sam umoran i znojav kao da sam preko ramena preturio ne znam koliko džakova nečeg  mnogo teškog. Jedva sam ustao. Prekinuo sam tok snimanja, vratio vreme na početak i načuljio prestravljene uši. Već su prvi taktovi  zatekli moje telo koje drhti – može li biti gore? Jedno je drhtati od straha, sasvim je drugo drhtati u ushićenju. U meni se  smena  ove dve podloge dogodila nekako spontano, jedno je ustupilo mesto drugom, a da toga nisam bio svestan. Slušao sam savršenu muziku, zvuk se dizao i spuštao svaki put sa lepotom svojstvenom baš tim tonovima. Prekrasno!, prekrasno!, mrmljao sam, tek delimično svestan onoga što će se tek kasnije uobličiti u istinu. I dalje to jeste moja muzika, ali lišena svega suvišnog ogledalo je perfekcije moje mere kreativnosti, kolika god ta mera  bila – makar i sasvim skromna, dodajem i ovu opciju, e da bih umakao gordosti.

Dakle, i dalje sam to bio ja, ali ovaj i svaki naredni put, to sam proceđen ja, sužen, sveden i ispoliran ja. Čarolija jeste, al nije do mene. Do klavira je.

Jovanka Živanović

30.11.2014.

 

 

 

Tags: , ,

Category: Art

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Art

Klavir je pio, ne ja

by admin time to read: 7 min
0