Jedna priča iz stare Kine
Nisu tako česti primeri u staroj kineskoj istoriji da su regenti i vladari doživeli pad svoje vladavine zato što su potpali pod uticaj žene ili zaljubljenosti. Jedan od ovih retkih primera, zapravo veoma neobičan, je priča o kralju pod imenom Ju fon Džou i njegovoj ženi Bau Si.
Zemlja Džou se prostirala na zapadu do granice sa mongolskim varvarima, a njena rezidencija Fong nalazila se usred nesigurne oblasti koja je bila izložena povremenim napadima i pljačkama varvarskih plemena. Zato je moralo da se misli o tome kako će se granična zaštita ojačati i kako će se bolje osigurati sama rezidencija. O kralju Juu koji uopšte nije bio loš vladar i koji je umeo da sasluša dobre savete saznajemo iz mnogih istorijskih knjiga koje nam i kažu da je on znao da se izbori sa problemima koji su nastajali na granici, ali da je isto tako znao da sva ta pametna i zadivljujuća rešenja mogu da budu uništena voljom jedne lepe žene.
Kralj je osnovao uz pomoć svih svojih podanika graničnu službu na zapadnoj granici koja je, kao svako političko telo, imala dva oblika: moralni i mehanički. Moralni osnov dogovora bila je zakletva i pouzdanost kneževa i njihovih podanika kojom se obavezuju da će sa svojim vojnicima, na prvi poziv, pohitati u pomoć kralju i rezidenciji. Mehanika kojom se kralj služio sastojala se od dobro osmišljenog sistema tornjeva koji su izgrađeni na zapadnoj granici. Na ovim tornjevima je dan i noć postavljena straža, a tornjevi su bili opremljeni velikim dobošima. Ukoliko na bilo kom delu granice dođe do neželjenog upada neprijatelja, oglasio bi se doboš na narednom tornju i za najkraće vreme bi se njegov zvuk doboša zaorio u celoj zemlji.
Kralj je dugo bio zaokupljen ovim pametnim rešenjem, imao je dogovore sa svojim kneževima, slušao je izveštaje građevinara, određivao je pozicioniranje straže.
Ali sada, kralj je imao voljenu ženu sa imenom Bau Si, jednu lepu ženu koja je imala veći uticaj na srce i um kralja, nego što je to dobro za jednog vladara i njegovo carstvo. Bau Si je pratila radove na granici sa velikom radoznalošću i učešćem kao što bi katkad jedna živahna i pametna devojčica posmatrala igru dečaka sa divljenjem i ljubomorom. Jedan od zidara joj je, da bi joj pojasnio te stvari sa granicom, napravio, obojio i ispekao jedan otmen model od gline; tako je granica bila predstavljena, kao i sistem tornjeva, i u svakom od tih malih tornjeva od gline stajao je jedan mali, glineni čuvar, a umesto doboša bilo je okačeno jedno malo zvono. Ova lepa igračka pružila je kraljici neizmernu radost i kada je povremeno bila lošeg raspoloženja igrala se „upada Varvara“ na predlog njenih sluškinja. Onda bi postavljale sve tornjeve, povukle mala zvona i pritom bi bile veoma zadovoljne i nestašne.
Bio je važan dan u kraljevom životu kada su radovi bili gotovi, doboši postavljeni, a njihovi stražari obučeni za rad. Kada je jednog srećnog dana, nakon prethodnih dogovora, nova granična služba stavljena na probu. Kralj, ponosan na svoje delo, bio je uzbuđen, dvorani su spremno dočekivali goste, a lepa Bau Si je bila u iščekivanju i nije mogla da dočeka da se završe sve pripremne ceremonije.
Došlo je vreme da se po prvi put u stvarnosti odigra igra koja je kraljici pričinjavala veliko zadovoljstvo. Jedva se mogla suzdržati da ne učestvuje u tome i da ona ne bude ta koja će izdati naredbu; njeno uzbuđenje je bilo toliko veliko. Ozbiljnog lica kralj joj je dao znak i ona se suzdrža. Došao je taj čas – trebalo je sa pravim tornjevima, pravim dobošima i živim ljudima da se izvede napad Varvara kako bi se videlo kako sve funkcioniše. Kralj je dao znak, prvi dvoranin je predao naredbu zapovedniku konjice, ovaj je odjahao do prvog stražarskog tornja i dao zapovest da se izvede prvi udarac. Začuo se duboki ton doboša, zvuk je silovito dopirao do uha. Bau Si je pobelela od uzbuđenja i počela je da drhti. Ratni doboš je svirao svoju pesmu nalik zemljotresu, jednu pesmu punu opomene, punu predskazanja, rata,muke, straha i poraza. Svi su slušali sa strahopoštovanjem. Počelo je da odzvanja, sa narednog tornja se začuo odgovor, dalek, pa slabiji da bi polako nestao i onda se više ništa nije čulo. Nakon kratkog vremena je svečanoj tišini došao kraj, ljudi su pričali, išli gore-dole i počela je zabava.
Za to vreme je preteći zvuk doboša išao od drugog do trećeg, pa do desetog i do tridesetog tornja. Svaki vojnik je morao da bude naoružan i da sa punom torbom dođe na mesto sastanka kada bi se začuo taj zvuk, a onda bi svaki komadant i pukovnik morali da postupe po naređenju i da što brže spreme vojnike. Svuda gde bi se čuo zvuk doboša prekidali bi se posao, jelo, igra i san. Odmah su se pakovali, sedlali konje, sakupili, marširali i jahali. U najkraćem roku su trupe iz svih delova zemlje hitale ka rezidenciji Fong.
U Fongu, usred rezidencije, emocije i uzbuđenje koje su obuzimale pri zvuku doboša, ponovo su splasnule. Ljudi su se uzbuđeno kretali kroz dvorište rezidencije, praznik je bio u celom gradu. Kada su se, nakon manje od tri sata, sa dve strane približile male i velike konjice i kada su onda, sat za satom, nadirale nove i tako dva naredna dana, kralja i njegove službenike preplavile su emocije. Kralja su preplavili čestitkama i ukazivanjem počasti, građevinari su čašćeni gozbom, a prvi dobošar je bio ovenčan, ljudi su ga nosili po gradu i dobijao je razne poklone.
Potpuno opijena bila je kraljeva žena Bau Si. Njena igra sa tornjevima i zvonom je u stvarnosti bila lepša nego što je ona mogla i da zamisli. Zapovest u tonu doboša putovala je, kao na krilima magije, kroz praznu zemlju; njeno dejstvo se svom silinom vratilo izdaleka, od zvuka koji dira u srce svaki vojnik je postajao zapovednik, zapovednik stotinama i hiljadama naoružanih koji su, krećući se brzo, dolazili sa horizonta jašući ili marširajući – streljaši, laka i teška konjica ispuniše prostor oko grada gde su bili primljeni i upućeni na svoja mesta, gde ih je narod pozdravljao i gostio, gde su postavili logore i šatore i zapalili vatru. Trajalo je dan i noć, kao neki puk iz bajke nadirali su iz sivila, daleki, mali, praćeni oblakom prašine, da bi na kraju stali ovde pred očima dvora i ushićene Bau Si.
Kralj Ju je bio zadovoljan, a naročito mu je prijalo ushićenje njegove žene koja je zračila poput nekog cveta; nikad mu se nije učinila tako lepom.
Slavlju nije bilo kraja. Ova velika svetkovina je polako jenjavala i uskoro je ustupila mesto svakodnevici, nikakve želje se nisu više ispunjavale. Dokonim i ćudljivim ljudima je ovo bilo nepodnošljivo. Bau Si je par nedelja nakon svetkovine napustilo dobro raspoloženje. Mali tornjevi i jednom niti povezana zvona postala su tako dosadna od kad je videla pravu igru. O, kako je to bilo čarobno! I sada je sve bilo spremno da bi se igra ponovila, tornjevi su stajali sa dobošima, vojnici su bili na straži, dobošari su sedeli u svojim uniformama čekajući naredbu. Sve je stajalo mrtvo i beskorisno dok ne bi došla naredba.
Sa lica Bau Si nestali su osmeh i veselo raspoloženje. Kralj je neraspoloženo gledao svoju voljenu ženu želeći da je uteši. Morao je bolje i veće poklone da joj poklanja kako bi kod nje izmamio osmeh. Bio je potreban samo trenutak za njega da shvati povod njenoj tuzi i da svoj zavet žrtvuje za njenu nežnost. Ju je bio slab. Najvažnije mu je bilo da se Bau Si opet smeje.
Tako je kralj podlegao njenom insistiranju, polako i nevoljno, ali je ipak podlegao. Bau Si ga je dovela do toga da on zaboravi svoje obaveze. Nakon hiljada izrečenih molbi ispunio joj je jedinu veliku želju; dozvolio je da se graničnim snagama da signal da je neprijatelj na vidiku. Uskoro se čuo dubok, uznemirujućton ratnog doboša. Ovog puta, kralju se to učinilo strašno, čak se i Bau Si užasnula pri ovom zvuku. Onda se ponovila cela zanosna igra, sa horizonta su nadirali mali oblaci prašine, trupe su dolazile jašući i marširajući. Tri dana su se vojskovođe klanjale, a vojnici su nameštali svoje šatore. Bau Si je bila presrećna, njen osmeh je sijao. Kralj Ju je imao neprijatan zadatak. Morao je da prizna da ih nikakav neprijatelj nije napao, da je sve mirno. Pokušavao je da opravda lažnu uzbunu rekavši da je to korisna vežba. Niko mu se nije suprotstavio, svi su se poklonili i povukli. Među oficirima se govorilo da su verovali kralju koji to nije zaslužio i koji je samo svojoj voljenoj konkubini za ljubav podigao na noge celu granicu, svih hiljadu njih. Većina oficira se složila sa time da više ne slede njegove naredbe. U međuvremenu, kralj se trudio da oraspoloži trupe bogatom gozbom. I tako je Bau Si postigla svoj cilj.
Ali, pre nego što se njeno raspoloženje opet promenilo i pre nego što se ova besmislena igra ponovila, stigla ih je kazna. Jednog dana, možda slučajno, a možda jer je do njih doprla vest o ovom događaju, došli su Varvari sa zapada u velikom broju preko granice. Tornjevi su uzalud zvonili, zvuk doboša je zahtevao hitnu akciju i protezao se do najudaljenijeg dela zemlje. Ali ta divna igračka čijaje mehanika ranije izazivala divljenje, izgledala je pokvareno – zvuk doboša je odzvanjao, ali nije zvonio u srcima vojnika i oficira. Nisu sledili zvuk doboša i uzaludno je kralj gledao u sve četiri strane sveta; nigde se nisu uzdizali oblaci prašine, male, sive čete se nisu pojavljivale, niko nije došao u pomoć.
Kralj je krenuo ka Varvarima sa malim brojem vojnika koji su mu bili na raspolaganju. Ali njih je bilo mnogo više; Varvari su potukli kraljeve trupe, zauzeli su rezidenciju Fong, uništili su palatu, uništili su tornjeve. Kralj Ju je izgubio svoje carstvo i svoj život i ništa drugo nije proizašlo od njegove voljene žene Bau Si čijismeh još i danas odzvanjau istorijskim knjigama.
Fong je bio uništen, igra je postala stvarna. Nije više bilo igre sa dobošem, nisu postojali kralj Ju i nasmejana žena Bau Si. Juov sledbenik, kralj Ping, nije našao drugi izlaz iz te situacije, nego da preda Fong i da preseli rezidenciju daleko na istok; morao je sigurnost svoje vladavine da potkupljuje savezima sa susednim vladarima i kroz ustupanje velike površine zemlje.
Herman Hese
Prevod sa nemačkog Nataša Rakić
