Miodrag Bulatović – Ljudi sa četiri prsta [Knjiga dana]

| October 6, 2017 | 0 Comments

Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Odlomak iz romana:

Ručali su u jednom restoranu s čije su se terase videli zidovi, krov i neki prozori Speilbanka. Martinek je bio pijan od straha, sampanjca, svojih glasno izgovorenih misli i psovki. Plaćao je, zahtevao muziku; vređao kelnere i nazivao ih švapskim kasapima.

„Čeh, sad kad si opet čovek i drugi, sad kad si s puno pouzdanja zakoračio u nov život, pomozi nam da nađemo sva mesta u Baden-Badenu gde je siroti Dostojevski bio i pio.“

„Romantično! Otkad se spremam da posetim ta sveta mesta!“

Martinek ih je grlio, uveravao da je u sauni čitao Kockara zbog Spielbanka pored kog se, svake noći, vraća kući, a Zločin i kaznu zbog naslova.

„Pođimo odmah!“

Bili su u svetloj, raskošnoj recepciji nekog hotela. S ruksakom na leđima, s puškama o ramenu, s Pitonovim lovačkim šeširom na glavi, Čeh je recepcionisti tvrdio da su u „Chevalier d’Or“. Iza Martineka su, kao gorile koje čuvaju odstupnicu, stajali Kolar, Piton i Marković.

„Žalimo, ali ovo je ’Ambasador’.“
„Nije!“
„Ako ste pismeni, pročitajte.“
„Nije važno šta piše!“
„Nego šta je važno?“
„Da je onako kako mi mislimo da jeste. Prema tome, ovo je ’Chevalier d’Or’! Pa nemojmo više o tome!“
„Herren žele?“

„Proslavljeni pesnik Idiota, Braće Karamazovih i Zlih duhova, Fjodor Mihailovič, zapisan je u knjizi vaših gostiju 22. juna po vašem kalendaru, a po našem, to jest, njihovom i pravoslavnom, 4. jula 1867, pod imenom Feđa Dostojevski, Leutenant von Sankt Peterburg. S njim je bila injegova Gattin, dvadeset sedam godina mlađa Madame, Ann Grigoriewna. Imamo knjigu u kojoj piše da je Feđa zaboravio da za dve košmarne noći, koje je tu proveo, s vama reguliše račune. U stvari, naš genije je pobegao, ali se to ni po kakvu cenu ne sme reći!“
„Čiji je to sad problem?“
„Naš! Došli smo da platimo!“

Recepcionista ih je tupo gledao. Poboden od Kolara, Martinek je kročio napred. Umalo se ne sručivši na recepcijski pult, gurnuo je:

„Dostojevski je bio pesnik poniženih i uvređenih, za sva vremena unesrećenih! Niko kao Dostojevski nije opevao patnju, greh, izgnanstvo! Pišući, Dostojevski je krvario! Dostojevski je bio i ostao brat svih koje proganja prolivena krv! Dostojevski, večni patnik, dužnik i mučenik zaslužio je i više od ovog što danas želimo da učinimo za njega! Dostojevski je bio naše gore list, kao što smo mi njegove!“

„Zaboravili ste reći da je bio i padavičar.“

„Bio je bolestan, padao je, kao što padamo i mi!“ zaurlao je Čeh, spazivši kako se Kolar, Piton i Marković kao sveće ruše i tresu.

„Pogledajte!“

„Herren, novac koji nam pružate ni po kakvom osnovu ne možemo uzeti. Prvo i prvo: tad se u ovom kraju plaćalo guldenima.“
„Imamo i guldene!“
„Ne smemo primiti nikakav novac!“

Čeh se ispravljao. Otvorenih šaka, kao pokrenut nekim uspravnim nagonom, primicao se recepcionisti i njegovom negovanom i od besa pocrvenelom vratu. Čehove oči bile su pune suza, glas put tophne i mraka:
„Dostojevski, mrtav, traži da se ispravi ta sramota! Na Slovenima je da njegove dugove regulištu! U ovoj knjizi piše da je Feđa ostao dužan vama, Speilbanku, mnogima još! Iz BadenBadena nećemo dok se sve to ne ispita i ne uredi kako treba! Znamo, kod lihvara Mopperta zalagao je toliko puta sve, ženino i svoje rublje, stare svoje cipele čak! A ko zna koliko je naš Fjodoruška ostao dužan onoj ogavnoj gazdarici, krvopiji iz Gernbacherstrasse, kod koje je nad kovačnicom, pateći što je među vama a ne s nama, plakao čitavih sedam nedelja!“
„Toj gospođi idite, njoj platite. Nas ostavite na miru. Inače, vaš bolesni genije, kako ga sami nazivate, ostao je dužan i Ivanu S. Turgenjevu, Grofu. Eto, i njemu vratite, Grof će vam biti doživotno zahvalan.“
„Gde je gnusni Grof?“

Tad je u recepciju ušao visok i otmen čovek srednjih godina. Glavu je imao veliku, kosu pesničku i prosedu. Skidao je pelerinu, klanjao se. Dočekala ga je Čehova pesnica. Pogođen u bradu, čovek se ispružio grofovski, bez reči. Dizali su ga trojica. Vilica mu je bila iskrivljena, te i da je hteo, ništa nije mogao prosloviti. Popravljali su mu kosu, starinsku kravatu oblika leptira, krvave revere Čeh ga nije gledao, gnevno se obraćao recepcionisti:

„Da to nije Turgenjev?!“
„Samo trenutak“; ledeno se nasmeši čovek iza pulta i s Čehovom vizitkartom pošao prema telefonu:
„Policija će najbolje znati gde su Turgenjev, Tolstoj, Gončarov, i drugi vaši grofovi, kojima isto tako nije vraćeno!“

S Emilom Martinekom rastali su se na ulici. Izgurali su ga iz taksija tamo gde je večernjih šetača i prolaznika bilo najviše.

„Vodite me!“ plakao je Čeh i trčao za taksijem. „Sa mnom je gotovo, gotovo! Nemci su me videli pod oružjem! Znate li šta to znači?! Ako ne znate, stanite, da objasnim, pa onda ili da se ubijem, ili da ubijam! Fotokopiran sam, biću u svim novinama! Nemci su već obavešteni da znam šta je o njima, kobasičarima, mislio naš sveti padavičar Fjodoruška Mihailovič Dostojevski, Leutenant iz Sankt Petersburga!“

Taksi je mileo. Mataruga je rukavicama mahao ohrabrenom Čehu koji je, čas trčeći a čas marširajući, vapio:
„Najdraži moji mafijaši, ne ostavljajte me na Zapadu! Zar ne vidite, blakanske moje hijene, da se ne bojim više?!“ Naoružan sam, kao i vi! Municije imam za borbu do zore! A onda vi, barabe moje pritecite u pomoć! Napadnite ih s leđa, sa Schwarzwalda, onda s boka! Slomimo im nemačku kičmu kojom se toliko, kod mene u sauni, hvale! Braćo Sloveni, hoću s vama, jer već sam što i vi csibesz! C – s – i – b – e – s – zzz! Sad je za mene novi život! Otimačine, prevare, podvale! I ubistva, kao u Češkoj!“

Kolar je rekao taksisti, Granzu, da prikoči, koliko da vide šta će biti s Martinekom, koji je sredinom ulice držao korak, pevajući na češkom a bubnjajući na nemačkom:

„Znam, proučio sam, kako se u ovu smrdljivu dolinu spuštaju nemački divlji prasci! Onda švajcarski, talijanski, francuski! Dolaze k meni, u vrelu paru! Neću ih više masirati, zabavljati našim slovenskim pesmicama i vicevima! Neću ih nikad više šibati brezovim metlicama! Sloven sam, praunuk Fjodorov, znam čime ću ih

Odjeknuo je pucanj, onda još jedan. Začuli su se jauci. Mora da je neko bio mrtav, neko samo kao divlji prasac sačmom izrešetan, kad su pominjane ambulanta, policija, češko besnilo. Zatim se oglasila druga puška. Njen pucanja bio je drukčiji, prodorniji, skuplji. Mađarov!

Kikoćući se, odjurili su prema Pforzheimu i Stuttgartu.

Miodrag Bulatović

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Miodrag Bulatović – Ljudi sa četiri prsta [Knjiga dana]

by admin time to read: 5 min
0