Ne donosi nikakvu korist, ipak se bez nje ne može živeti [Tema: Hamvaš]

| August 4, 2016 | 0 Comments

thracians-orpheus-myth

Orfej (1)

1

Orfej, Hesiod i Homer su tri silazna stepenika baštine, bez obzira kako su tri pesnika jedan iza drugog vremenski sledili. Zbog toga Malarmeova primedba da je Homer upoređen s Orfejem već zabluda, istorijski možda nije tačna, ali je suštinski istinita. Hindu baština u Mahabharati je zajedno očuvala tri stepenika. Prvi je himnička poezija drevne duhovne kaste, što odgovara grčkoj orfičkoj poeziji. Drugi je mit, koji je analogija hesiodovskih dela, iz prelaznog stepena duhovne i viteške kaste.

Treći je čist ep, viteška junačka pesma, s bledom metafizikom bivstva i sa slavljenjem života.

Prosvećeni vitez je sve takve delove iz Mahabharate, kao što su Bhagavadgita, Anugita ili Mokshadharma, i sve što je mogao spasiti iz brahmanskih drevnih vremena, zaista i spasao. U Grčkoj je između Orfeja, Hesioda i Homera bila tolika provalija da je jedinstvo neprepoznatljivo. Lako je moguće da su Grci seleći se na Balkan stigli ili bez duhovne kaste ili tek s ostatkom brahmanske kaste, i orfička poezija nije ništa drugo do pokušaj grčkog naroda, već posle doseljavanja, da stvori duhovnu kastu. Jedna kasnija zabeleška Orfeja naziva prvim teologom među Grcima. Kako se odigravao ovaj pokušaj, teško da se može otkriti. Verovatno su to egipatski i feničanski, haldejski i iranski uticaji, možda još i udaljeniji. Kliment Aleksandrijski tvrdi da je celokupna grčka misao istočnog porekla. Što otprilike znači da su Grci pokušali da zasnuju duhovnu kastu pod uticajem Azije.

U svakom slučaju orfiku ne treba smatrati poezijom u modernom smislu, nego je treba smatrati baštinom. I bez obzira na strani uticaj, jezgro orfike je, nasuprot tome što se njena analogija nalazi gotovo u svakoj baštini, savršeno izvorno. Genon piše da je orfika jedna od najdrevnijih i najdubljih baština čovečanstva.

Orfej nije uspeo da stvori duhovnu kastu. Svetsko vreme je bilo isuviše kasno da bi bilo on ili njegovi sledbenici Pitagora, Empedokle – s uspehom izveli ovakav poduhvat. Orfej je jedinstvo čovečanstva želeo da zasnuje na misterijama. Jer ono što se naziva orfikom zapravo je brahmansko posvećivanje. Ono što je prikupljeno pod Orfejevim imenom – i vezano za njega, pesme i fragmenti – potpuna je baština s ezoterijom, metafizikom, učenjem o blaženstvu, kosmogonijom, antropologijom, mitom, učenjem o društvu, aritmologijom. Po nama, sve je to u odlomcima. Ova baština nikada se nije raširila u Grčkoj kao univerzalna duhovnost. Pitagora je kasnije pokušao da ostvari isto to na drugi način. Empedokle se u mnogome vratio Orfeju, ali je zbog prirode doba ostao samo na višim ravnima, do nižih nije prodro, odnosno slavu je imao, uspeha ne.

Platonov poslednji pokušaj sasvim je moderan. On već ne želi da osniva, nego da spasava, i to ne čovečanstvo, nego državu. Platon nije arhaička ličnost u takvim razmerama kakvim je raspolagao Orfej, niti poseduje proročku svetlost koja je okružavala Empedokla. Poslednji orfičar je Plotin, čija je veza s Orfejevim svetom oskudnija od svih njegovih prethodnika, ali je tim dublja. Preko Plotina orfička koncepcija je stigla do Dionisija Areopagita, a preko njega do srednjovekovnog hrišćanstva, do Erigena Skota i Kuzanusa, a stigla je u sufi, odnosno u islam i kabalu, do španskih Jevreja i preko ovih intelektualaca u novi vek Evrope, sve do Rusa Solovjova, Berđajeva i anglo-američke logistike.

2

Znamo za tridest tri Orfejeva dela, međutim, svako od njih poznajemo samo po fragmentima. Ova dela su pesme. Neke govore o bilju, o fizici i astronomiji, o astrologiji, moralnom učenju i eshatologiji. U jednoj je opisan silazak u Had, u drugoj očišćenje duše. Samog Orfeja su nazivali anaks, odnosno iskupitelj. Prema pokolenjima bio je pesnik i muzičar, lekar i zvezdoznanac, prorok, mislilac, matematičar i osnivač vere. Verovatno se ubrzo pretvorio u mit, drugačije rečeno, izgubio je svoju istoričnost i zauzeo ontološko mesto u realitetu višem od istorije. To je zapravo znak postanka, odnosno razvoja prema središtu, kada čovek iz aktuelnog sveta stupa dublje, u virtuelno, iz virtuelnog još dublje, u svet potencija. Da je Orfej prevalio ovaj put, o tome svedoči njegov silazak u onaj svet.

Svaki katabazis opisuje silazak u svet potencija.

U arhaičkom vremenu nije retkost da ljudi koji su se uzdigli iznad svog istorijskog bića postanu arhetipske ličnosti. Gube svoju egzistencijalnu stvarnost i pretvaraju se u esencijalne simbole. U pokolenjima se zbog toga budi sumnja da ovakvi ljudi nisu istorijske, već izmaštane figure pa i da nisu živele. Istorijsko biće Orfeja već je Aristotel doveo u sumnju, što znači da već ni Aristotel nije razumeo na koji način se živi čovek pretvara u nadljudski simbol. Što moderna nauka to ne razume, prirodno je.

Ako se čovek i njegovo delo pretvore u mit, -gube lično obeležje, a pokreće se i neobičan proces. Mit sebi privlači svako delo, čak svaki čin i svaku misao, koji održavaju neku srodnost s nadljudskim simbolom. Dok mit živi, dotle raste. Kriterijum onoga što je stopio u sebe i što je sadržaj mita, više nije da li se to zaista zbilo, nego koliko obogaćuje i proširuje jedinstvenost mita. Verodostojnost mita je drugačija od istorijske verodostojnosti. Za istoriju je jedino važno da li se nešto zbilo ili nije.

Mitski realitet gleda da li je nešto istina ili nije. Lako je moguće da autor jednog broja sačuvanih dela nije Orfej, ali zbog njihovog karaktera svi ih smatraju orfičkim. Očito je da ako delo i nije pisao Orfej, nadahnuće i koncepcija su orfički. Svako zna da se to događalo u slučaju Lao Cea, Čuang Cea, Mojsija, proroka, Bude, Zaratustre.

3

Zato definisanje orfike nije teško jer je njeno očitovanje nezamislivo bogato. Orfej nije drevni polihistor koji je raspolagao mnogovrsnim znanjima. U svemu što je orfejevsko postoji sklad. Ovaj sklad nije moguće odrediti. To je ono što je istovetno u grčkoj arhitekturi i u versifikaciji pesama i u skulpturama, ali nigde nije tako očito kao u geometriji i u tragedijama i u filozofiji. To je jedina misao koju su Grci nazvali megisté musiké, odnosno najviša muzika. Ako je kod Grka i postojala klica veličine sasvim pouzdano preuzeta od prirode, znamo da talenat koji daje priroda sam po sebi nije dovoljan. Uvek je presudno šta će čovek načiniti od prirode. A na onom što su Grci načinili nalazi se jedinstven pečat, otkriće misli centralnog reda ugrađenog u čoveka i svet, onoga reda koji se naziva kanon. Tačke gde se susreću umetnost i mit i nauka. Ali ovu podudarnost orfika nije videla iza stvari.

Jedinstvo se nalazi u središtu stvari, odnosno na površini stvari. Ta površina je oblik. To je metaxü tuton (središte svega), arché – mesé – telé – (početak, središte, krajnji cilj). To je nomos, zakon. To je logos – smisao. Ono što se nalazi na površini stvari, to je u njima najdublje. Lice je očitovanje nevidljivog. Smisao sveta zrači sa lica sveta. To je jedinstvo dubine koju niko ne može otkriti (borboros) i površine koju svi mogu osetiti (panteleia). Najpregnantnije očitovanje ovoga viđenja i znanja jeste geometrija koja je egzaktan sistem simbola svakog postojećeg elementarnog reda. Istovremeno suština i predstava. Jer geometrija ne postoji samo u svetu. Apsolutnoj suštini sveta odgovara i geometrija ljudskog mišljenja. Video je to i Paskal kada je govorio o geometrijskom umu. Zbog toga je forma pura, čist oblik, čista slika nije ništa drugo do čista ideja, a to je geometrija. Ako čovek ispravno misli, misli geometrijski, jer geometrija otvara temeljne simbole poretka postojanja.

Po Platonu, bogovi geometrizuju. Suština čovekovog mišljenja je simbolizacija. Iskustvo duha preobraća u simbole. Svaki naš pojam simbol je nečega što se naziva stvarnost, odnosno središte je neke površine. U tome je srodnost pradrevne orfike i moderne logike. Međutim, razlika je suštinska.

Orfika – neposredno i primordijalno misli istovetnim i univerzalnim i primarnim simbolima u poeziji, moralu, arhitekturi i vajarstvu. Logika pak čini pokušaj da modernu misao sekundarno orfikalizuje, zbog toga je sve što moderni čovek radi površno i privremeno.

Osnovni stav orfike je nadljudsko znanje koje se ne može unazad svesti na drugo do na methé aiónios, večni zanos, po čijem prisustvu se smesta prepozna svaka baština. Logistika je bez zanosa i apstraktna i racionalna, nije neposredna, nego se može unazad svesti na istorijsku situaciju mišljenja, po čemu se pak sve što je moderno smesta može prepoznati.

4

Orfika je duhovna i bez naglašavanja, i materijalna je, i bez stavljanja u prvi plan. Izaziva radost i bez posebne namere, i bez doticanja dubina patnji. I u najmanjem predmetu ume da vidi najveći, u jednom pokretu ruke kretanje planeta. Svesna je nepromenljivog reda i pravila ugrađenih u čoveka, i zna da ovaj red, čak ako je i najstrožiji, nikada ne povređuje život, jer nije u znaku prinude, nego slobode. Umetnička je i bez posebne namere. Postoji u njoj egzaktno znanje i bez njene posebne želje.

Na onome što učini nalazi se pečat lepote, zbog toga što ističe ono što je u stvari najdublje. Uvek je razmera i saglasje, ali nikada na uštrb bogatstva i napetosti. Uvek je u punoj raznovrsnosti stvarnosti, ali uvek je jedinstvena. Individualna je, ali nije samovoljna. Univerzalna je, ali nije obična. Odnos dela i celine je brojčan, ali nije beživotan, jer je broj u njoj ritam. U svetu nema ništa što bi bilo ona sama, jer je sve postojeće simbol nečega, ako ne drugog, ono sopstvene suprotnosti, a ona se u njoj krije. Izgleda da raste kao kristal ili bor, ali joj je svaki pokret svestan. Ne donosi nikakvu korist, ipak se bez nje ne može živeti. Ako kaže da ništa nije manje prirodno nego biti prirodan, misli da je neprirodnija nego biti neprirodan. Njena vedrina se nalazi u ozbiljnosti, ozbiljnost u vedrini. Ono što vidi sve je simbol, neponovljivo jedan. U jednoj kaplji ostvariti večnost, u jednoj misli sveznanje i u jedninom delu svemogućnost stvaranja sveta. Umetnik je mislilac, mislilac je umetnik, jer je misao čulnost duha, kao što je čulnost najdublja misao duha. Bića su otelotvoreni bogovi, kao što su bogovi oduhovljena bića. Nema posebnog bivstva i života, nema posebno zemlje i drugog sveta. Večnost se nalazi u svakom trenutku života, i nestaje u svakom trenutku da bi se opet pojavila. Život iznova nastaje svaki dan, i snova nestaje, i to svakodnevno ponovno započinjanje i završavanje života u večitoj meni nepromenljivo je i nepokretno jedino Jedno.

5

Hebrejska baština razlikuje četiri momenta u stvaranju. Četiri razdoblja i četiri sveta. Svet je na hebrejskom olam i istovremeno znači specifično mesto i vreme, ali znači i sferu sveta i večnost, kao i grčki aion. Prvi momenat je olam ha aziluth, primordijalno očitovanje, svet emanacije, pre raznolikih manifestacija, prvih zračenja. Aziluth je stanje stvoritelja u prvom trenutku stvaranja, pre nego što će izreći: Neka bude. Drugi momenat je olam ha berijah, čiste praslike, ideali, stvaranje savršenog sveta, odnosno duhovnog sveta. Treći momenat je olam ha jecirah, to je svet uobličavanja, konstrukcije, razmere, oblika, brojke, prva vaseljena, raj, svetlost, red, osnova, elementi, jedinstvenost. Na kraju, četvrti je olam ha asijah, aktivno stvaranje, realizacija materije, doterivanje, tehničko rešenje, svet čina.O samom aziluth-u ništa se ne može reći. Ako se svaki stvaralački pokret i u čoveku ne bi zbivao u analogiji prema stvaranju sveta, i ako on ne bi bio ponavljanje onog prvog u mikrokosmičkim razmerama, ako ne bismo pribavili o njemu iskustveno neposredno saznanje, ne bismo ni znali da postoji. Aziluth je aión potencija, i to potencija koja počiva u nepostojanju, on prelazi prag postojanja u berijahu i u svetlosti se pretvara u virtuelnu ideju. Međutim, time je čovek izrekao sve što može znati o ha berijahu.

Ova dva sveta poznaje svaka baština. Ali svaka baština samo upućuje na njih, već i zbog toga jer aziluth, berijah, jecirah i asijah ne samo da su jedan iza drugoga, nego i jedan u drugome, i nikada ne postoje jedan bez drugoga. Treći momenat, jecirah, nalazi se u središtu svake baštine. To je ono što Tora kaže da je Jahve stvorio svet prema broju, meri i težini. O tome govore Ji-Đing i sankhja i Kabala i Egipat i Iran. Taj svet je Orfejev svet. Kod njega je napetost haosa i kosmosa: stvaranje u aziluthu je počivanje sveta u nepostojanju, a kosmos je sređeni svet. Ideja sređivanja je brojka. Srž svake baštine je aritmologija. Orfej piše himnu brojki i veli: arithmoi de te pont’epeoiken. Broj je otac svega postojećeg. Na toj misli Orfej gradi najgrandiozniju aritmologiju. Aritmologija znači sakralni matezis. Sakralni matezis pak je onaj u kojem se izvorni kvalitet i kvantitet broja još nije razdvojio, kao što se to zbilo u modernom sekularizovanom pojmu broja. Ali postoje bitne razlike između ostalih predanja i orfike. Orfej kaže trias kata panta metrusa – tri je mera svih stvari. Celim nizom brojeva vlada trojka. Pantón archei ton arithmon hé trias. Zbog toga i broj ima tri svoje strane, količinu, kvalitet, i ritam. U trenutku nastajanja orfički broj je već oblik. U trenutku rađanja orfička matematika već je i geometrija. U trenutku rađanja geometrija je već igra. Već je pokret i živo telo, skulptura i zgrada, ritmičan govor, odnosno poezija, napev i muzika, čak i razmišljanje, što je najdublja muzika, megisté musiké. Ono što na kraju hebrejska baština naziva asijah, kod Orfeja znači poiésis. To je rad, pravljenje, realizacija, to je ostvarivanje mere (logos). Poiésis završava stvaranje. Poietes je dete bogova (hoi theon paidés poiétai). Reč je tek kasnije rezervisana za pesnika, izvorno je značila umetnika, čoveka koji stvara delo.

Orfika je, kao što je to Orfej odredio, „teorija o suštini i snazi i činu brojki“. Ali ovde teorija ne znači teoriju nego viđenje stvarnosti. Kasnije samo Plotin upotrebljava theorein u ovom istom smislu. Imaginacija, – životna fantazija – viđenje suštine. Orfika, kao i svaka drevna baština, polazi od primordijalne koncepcije sveta, ali jedino se kod Orfeja izvorno jedinstvo sveta raspada na dugine boje, na matezis, geometriju, igru, muziku, skulpturu, arhitekturu, učenje o blaženstvu, moral, pozorište, mit sve do zemljoradničkih poslova i najjednostavnijih zanatskih radova, i tu se svaka ljudska delatnost pretvara u sakralno delo stvaranja sveta. I jedino se kod Orfeja ugrađuje u jedinstven i smisaon red sve što čovek stvara, i kod njega svako ljudsko delo upućuje nazad na izvor, na srazmere sveta, na pravilo, na, univerzalni i jedini sistem.

Moderna matematika je u nečuvenoj pometnji, jer, najpre, ne može ni da definiše broj, što i ne bi bila nevolja, ali i ne zna šta je broj. Drugo, ne može da izađe na kraj s problemom kontinuuma brojeva, treće, broj može da shvati samo poput slike, a ne poput lica. Iz orfičke teorije već znamo da je broj principijelna mera i smisao (logos), koji je od početka ugrađen u svaki momenat postojanja, čak sve postojeće je izgrađeno na njemu kao na temelju. Ne onaj koji je nekad slušao muziku, video zgradu, nego onaj koji je shvatio šta je posuda koja se stavlja na vatru, šta je štap koji se odseca s drveta, šta je kristal, šta biljka, šta atomi, šta kosmički sistem, taj samo zna da je najveći zakon koji vlada svetom ova mera, ova srazmera koja određuje granicu stvari i zbog toga forma, istovremeno povezivanje stvari koje su međusobno i najudaljenije, i zbog toga ritam. Moderna matematika se služi sekularizovanim brojem, ona ima saznanje samo o količini broja. Ovaj broj nema zadovoljavajuće određenje, jer je tek fragmenat realnog broja, i zapravo je nonsens. Broj nije samo formalna mera, nego i sadržaj, i ne samo sadržaj, nego i pokret, jer broj nije samo mera prostora, nego i vremena. Zato se svet može izraziti brojem, kao što su pokušali da ga izraze Maksvel ili Ajnštajn. Broj je količina i kvalitet i ritam. Ko je nekada video igru zna da se noge i ruke i glava i bokovi pokreću u geometrijskim linijama, lukovima i trouglovima, krugovima i parabolama. Geometrijske slike odgovaraju muzičkoj geometriji, a srazmere u brojevima ne samo da se uvek mogu izraziti, nego kada čovek igra, on isto tako broji kao i ptica kada peva i biljka kada se razvija u određenim razmerama sledeći primordijalni red brojeva ugrađen u svet. Određeni brojevi boje cvetove odgovarajućim nijansama, i brojevi određuju odgovarajući miris iz skale mirisa. Treba primiti k znanju da svet nije

slučajan, nego razumno i svesno ostvarenje.

Moderna matematika, pošto operiše sa čistom količinskom koncepcijom broja, ne razume kontinuitet koji postoji među brojevima. To je prirodna posledica broja pretvorenog u sofistiku. Ne postoji prelaz iz jednog broja u drugi, jer između dva postoji polovina, pa opet polovina od toga, opet polovina i tako dalje i matematika od jedan nikad ne stiže do dva. To su već i Grci znali, ali su se smejali tome. Dok čovek bude smatrao broj statičkim i racionalnim kvalitetom, nikada ni neće stići od jedan do dva. Broj je kvantitet i kvalitet i ritam, forma i sadržaj i pokret, odnosno matezis i geometrija i igra.

Time napetost slike i lica postaje razumljiva. Slika je geometrijska forma. Broj je prvo otelotvorenje oblikotvorne snage sveta (one snage koju hebrejska baština naziva jecirah). Ali broj ponovo bude otelotvoren, i to u geometriji tako da se preko geometrijske slike neposredno može videti njegova izvornost, broj. Međutim, geometrija još pripada svetu čistog ideala (jecirah). Da bi broj postao živo biće, da bi bio izrađen (asijah), kristal ili biljka, životinja ili čovek, još jednom treba da se otelotvori. To je treća inkarnacija – lice. To je Orfejevo ensómatózis. Orfika je takva koncepcija broja u kojoj se nalazi oblik, to jest gde je forma smisao broja. Ako lice uklonim, ostaje slika (tüpos), ako sliku uklonim, ostaje brojka. A opet jedno bez drugog ne postoji. Brojka ne samo da sebe samu reguliše, nego i odnos brojke i slike, čak i slike i lica, i vreme inkarnacije. Arithmoi de te pant’epeoiken, odnosno brojka sve reguliše. Lice isto tako ima svoju geometriju kao što geometrija ima broj. Ne postoji ništa na svetu čime ne bi upravljao broj. Muzika je brojanje, i moral je brojanje.

Hieros arithmos, sakralna brojka se nalazi u svakom atomu. Što je neki čin punovažniji i što je bolji iz dalje perspektive, odnosno što je bliži jedinom i večnom činu, tim je višeg moralnog reda, njegovo mesto u hijerarhiji je više i otuda je bliži onome što jeste Jedan. Jedan je osnovni stav brojke. Jedan je ona brojka koja je rođena u aziluthu i bez promene se nalazi u carstvu berijaha i jeciraha i asijaha, a svuda zadržava svoje mesto i svuda ostaje jedan. Monas, kaže Orfej, autothen nus. Autonomni razum.

Jedan je iznad svega postojećeg, piše na drugom mestu. A u moralu ono što je trenutno dobro, raspadljivije je i prolaznije, bezvrednije je, njegova brojka je manja, sićušnija je i bliža je nepostojanju. Zbog toga, veli Kasner, muzika ima moral. Ali i moral ima muziku. Zbog toga ono što je lice može se prevesti na sliku, budući da sve što je umetnost može da se prevede na moral, a moral je prevodiv na umetnost, zato postoji veza između lepote i vrline, lepote i greha, postoji lep čin, a istina je lepa (beauty is truth, truth beauty, kao što kaže Kits), jer sve postojeće je u međusobnom odnosu posredstvom broja, broj je metaxü tuton, središte svega.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ne donosi nikakvu korist, ipak se bez nje ne može živeti [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 14 min
0