Nostalgična budućnost

| November 14, 2014 | 0 Comments

tito-među-rudarima1
Ni­je­su na­ro­či­to sta­ra, da­le­ko od to­ga da su do­bra, ali valj­da ima­mo pra­vo na – do­bra sta­ra vre­me­na. Ne­pri­ko­sno­ve­no je vla­sni­štvo nad re­gi­strom pro­la­zno­sti, neo­tu­đi­vo je pra­vo na – no­stal­gi­ju. To nam je, iz­gle­da, je­di­na imo­vi­na.
I ta­ko, ula­zi­mo u bi­o­skop No­stal­gi­ja i u ta­mi oče­ku­je­mo po­če­tak no­stal­gič­nog fil­ma. Re­đa­ju se puc­ke­ta­ve tre­pe­ra­ve sli­či­ce, otva­ra­ju se fi­o­či­ce sje­ća­nja:
Pr­va sce­na: bu­ji­ca rad­ni­ka u bli­je­do­pla­vim uni­for­ma­ma, ci­je­le bri­ga­de že­lje­za­ra­ca, bok­si­ta­ša, pi­va­ra­ca… Osje­ćaj po­no­sa zbog mo­ći na­še rad­nič­ke kla­se. Ko­lo­ne u mar­šu vo­đe­ne na­pred­nom ide­o­lo­gi­jom sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma (što je, ka­ko se ka­sni­je po­ka­za­lo, eufe­mi­stič­ki na­ziv za ne­ka­žnje­no dr­pi­sa­nje i ši­šnja­re­nje uz pre­ćut­nu sa­gla­snost i uče­šće bil­me­za – di­rek­to­ra).
Elem, bli­je­do­pla­ve is­pra­ne bu­ji­ce sa­mo­u­prav­no­so­ci­ja­li­stič­ke rad­nič­ke kla­se za­plju­sku­ju moj po­gled u da­le­ku pro­šlost. Bu­ji­ce po­sli­je za­vr­še­ne trud­be­nič­ko ši­šnjar­ske smje­ne za­plju­sku­ju i sve ka­fan­či­ne i bir­ti­ji­ce u mo­joj oko­li­ni. Kad se krč­me pre­pu­ne, bu­ji­ca se raz­li­je i po okol­nim ste­pe­ni­šti­ma i ha­u­sto­ri­ma na­ših so­ci­jal­no­sa­mo­u­pra­vljač­kih zgra­du­ri­na neo­do­lji­vo si­ve bo­je. I za­po­či­nje vr­ca­va, erup­tiv­na po­hva­la lu­do­sti, pra­vi-prav­ca­ti že­lje­zar­ski di­ti­ramb ili bok­si­ta­ško-pi­var­ska pa­sto­ra­la. Ni­ko ni­je ta­ko pro­sla­vljao iskon­ski di­vlji ži­vot kao na­ša na­pred­na rad­nič­ka kla­sa u bli­je­do­pla­vim bo­ja­ma mo­ga dje­tinj­stva. Bi­lo je tu ne­čeg sil­nog, uz­vi­še­nog, brd­sko­pla­nin­skog i ko­zač­kog u isti mah. Bi­lo je tu ne­čeg bu­la­to­vi­ćev­skog, ra­ble­ov­skog i bo­dle­rov­skog isto­vre­me­no. On­da bi se na sce­nu spu­šta­la pra­šnja­va za­vje­sa če­ho­vljev­ske sje­te i fjo­do­rov­ske za­pi­ta­no­sti.
Da­kle, bi­li su to per­for­man­si sa pje­va­njem, pod­vri­ski­va­njem i pu­ca­njem. Bi­lo je tu i brat­ske lju­ba­vi i du­šman­ske mr­žnje u isti mah. Pi­ja­ni po­ljup­ci su se očas pre­tva­ra­li u že­sto­ku plju­va­či­nu i kr­va­vu tuč­nja­vu. Lu­di ži­vot je buk­tao pred na­šim oči­ma. Raz­go­vo­ri su se svo­di­li na pre­po­zna­tlji­vu sim­bo­li­ku sa­mo­u­prav­no­so­ci­ja­li­stič­kog dis­kur­sa: od ša­ke do lak­ta, od usta do me­đu­nož­ja, od sred­njeg do do­ma­log pr­sta. Bi­le su to, htje­doh re­ći, pra­ve ve­čer­nje ško­li­ce na­šeg pi­o­nir­skog đa­ko­va­nja po­sli­je ko­jih su osta­ja­le go­mi­le sr­če, tuf­ni­ce is­plju­va­ka, po­ne­ka vre­la ča­u­ri­ca i ne­ki ču­de­san osje­ćaj otu­žne mi­li­ne ko­ji se valj­da ime­nu­je op­skur­nim ter­mi­nom: no­stal­gi­ja. Valj­da… Po­sli­je je ta bli­je­do­pla­va rad­nič­ka kla­sa vo­ljom si­vih dru­go­va po­sta­la pra­va-prav­ca­ta rat­na di­vi­zi­ja ko­ju su po­ve­li u ču­ve­ni rat za mir baš ovi dru­go­vi ko­ji i sa­da glu­me go­spo­du. Eh…
Ne­ma vi­še bli­je­do­pla­ve so­ci­ja­li­stič­ko­sa­mo­u­pra­vljač­ke rad­nič­ke kla­se, ali su tu fa­bri­či­ce-mon­stru­mi, za­ka­tan­če­ni i zar­đa­li spo­me­ni­ci na­šeg bes­ko­nač­nog sur­va­va­nja. A ima i po­lu­pra­znih bir­ti­ja i za­pi­ša­nih ha­u­sto­ra i uplju­va­nog ste­pe­ni­šta, a bog­me i one fjo­do­rov­ske za­pi­ta­no­sti o be­smi­slu i su­šti­ni ži­vo­ta i pri­klju­če­ni­ja…
Dru­ga sce­na u bi­o­sko­pu No­stal­gi­ja je pre­to­va­re­na vri­šte­ćom sim­bo­li­kom: pa­ro­la­ško ras­po­lo­že­nje, sve­ča­na ne­bo­pla­va odi­je­la, znač­ki­ce u re­ve­ri­ma, br­ka­ti za­dri­gli dru­go­vi pr­vo­bor­ci i dru­ga­ri­ce pr­vo­bor­ki­nje…Pro­sla­vlja se 29. no­vem­bar ako se još ne­ko sje­ća vječ­nog da­tu­ma vječ­ne dr­ža­ve krat­kog vi­je­ka. Sim­bo­lič­na sna­ga tog pra­zni­ka u mo­joj vi­zi­ji je kr­va­va na­tu­ra­li­stič­ka sli­ka sa nad­re­a­li­stič­kim mo­ti­vi­ma ko­ja se zo­ve: svi­njo­kolj. Elem, dru­ga­ri­ce i dru­go­vi, po­šte­ni in­te­lek­tu­al­ci, su ko­ri­sti­li te uz­vi­še­ne da­ne da pri­ko­lju svo­je lju­blje­no uži­re­no svinj­če, jer i sam drug Ti­to ni­je bio imun na kr­me­će pap­ke. Uz­vi­še­no pra­znič­no kla­nje svi­nja ne­ki uz­vi­še­ni dru­go­vi iz mo­jih no­stal­gič­nih sje­ća­nja, su oba­vlja­li di­rekt­no na uz­vi­še­nim tro­to­a­ri­ma na­ših uz­vi­še­nih zgra­da. Ma­li pi­o­ni­ri su uz­vi­še­no uži­va­li u tim uz­vi­še­nim kr­va­vim pri­zo­ri­ma. To je bi­la pra­va-prav­ca­ta ba­la­da na­šeg uz­vi­še­nog so­ci­ja­li­stič­ko­sa­mo­u­prav­nog si­ste­ma, to je bi­la uz­vi­še­na po­tvr­da na­šeg brat­stva i je­din­stva i osta­lih te­ko­vi­na ko­je su cr­ve­no te­kle pred na­šim pi­o­nir­skim oči­ma. Raz­vla­či­la su se svinj­ska crev­ca, pje­va­le su se udar­nič­ke pje­sme, pre­pri­ča­va­li se soc­re­a­li­stič­ko­e­rot­ski pod­vi­zi dok se vo­lje­ni grad ku­pao u su­ton­skim bo­ja­ma.
Ni da­nas ni­je bit­no dru­ga­či­je. Opet se su­ču cri­je­va, te­gle se po­lut­ke i osta­li mr­tva­ci, ali po­pri­lič­no ma­nje. No vri­je­me kla­nja kan­da ni­je pro­šlo. Taj div­ni sim­bol brat­stva i je­din­stva…
Bi­la su to odi­sta li­je­pa vre­me­na. Ra­to­vi, po­gi­bi­je, pljač­ka, si­lo­va­nja, uz­vi­še­ni dru­go­vi ko­ji nas vo­de u no­ve i no­ve i no­ve pod­vi­ge. Ko ni­je po­gi­nuo te­ško je ra­njen. Te ra­ne do­ži­vot­no bo­le. Eh, div­na mla­do­sti, eh di­vot­no pro­lje­će na­ših ži­vo­ta. Eh, div­ni dru­go­vi na­še vječ­no­sti…
Pa za­tim ne­za­bo­rav­na baj­ko­vi­ta in­fla­ci­ja i do­bri ro­di­te­lji ko­ji se u stam­pe­du obur­da­va­ju do pr­vog hu­ma­nog di­le­ra ko­ji će im mje­seč­nu slat­ku pla­ti­cu pla­ti­ti po naj­po­volj­ni­jem kur­su – oko tri dojč-mar­ke. Pro­sto smo uži­va­li tih da­na i go­di­ni­ca, a sve za­hva­lju­ju­ći na­šim do­bro­tvo­ri­ma, na­šim uz­vi­še­nim dru­go­vi­ma. I pro­sto se da­vim u su­za­ma gle­da­ju­ći u bi­o­sko­pu No­stal­gi­ja te ne­po­no­vlji­ve dra­ge sli­či­ce, te fe­li­ni­jev­ske slaj­do­ve, taj dol­če-vi­ta na­še mla­do­sti…
I sad je, za div­no ču­do, ve­o­ma slič­no. Sa­mo što se za pla­ti­cu mo­že ku­pi­ti ne­ko jaj­ce vi­še. I to jaj­ce vi­ška je uglav­nom – mu­ćak.
Ne­iz­dr­ži­vo je slič­no. Sta­ra no­va vre­me­na. No­stal­gič­na bu­duć­nost i smi­je­šni užas ko­ji ne pro­la­zi. Za­hva­lju­jem se uz­vi­še­nim dru­go­vi­ma ko­jih vi­še ne­ma, a po­seb­no se za­hva­lju­jem uz­vi­še­nom dru­gu ko­jeg sve vi­še ima i ko­ji je sve ljep­ši, mla­đi i vi­so­či­ji. Ili se to mi sma­nju­je­mo? Za­hva­lju­jem se na­šem ča­rob­nja­ku ko­ji je od sje­ća­nja, od sa­da­šnjo­sti i od bu­duć­no­sti na­pra­vio slat­ku je­zu no­stal­gi­je. Nje­gov dav­na­šnji džem­per je mu­zej­ski eks­po­nat na­še no­stal­gi­je i sim­bol na­še bu­duć­no­sti. Taj čo­vjek mo­že sve sem ono­ga što bi mo­glo i tre­ba­lo.
Sta­ra no­va vre­me­na će iz­gle­da po­tra­ja­ti. Ne­ma Ber­lin­skog, ali ni­ču mno­gi dru­gi. Zi­do­vi. Zi­do­vi. Ras­pi­ru­ju se ne­ke ti­nja­ju­će mr­žnje. Is­pi­ra­ju se mo­zgo­vi i po­gle­di. A i Še­šelj je po­no­vo me­đu na­ma.

 

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Nostalgična budućnost

by Boris Jovanović time to read: 8 min
0