Oh, da stojim na Gangu gospodareći jedrom unutrašnjosti [Tema: Leonard Koen]

| July 27, 2016 | 0 Comments

Leonard Cohen Sombrero

Fenomen: Leonard Koen (3)

Piše: Dezmond Pejsi

Dezmod Pejsi je tekst napisao 1967. godine. Ovaj Pejsijev ogled ujedno predstavlja suštinu predavanja koje je iste godine autor održao na Univerzitetu Ser Džordž Vilijams u Montrealu.

Budući da je i Kutija sa začinima zemlјe vrlo intimna knjiga, čini se da je Koen osetio kako mora da probije granice sopstva i okuša se u nešto objektivnijem načinu pisanja. Značaj njegove treće knjige pesama Cveće za Hitlera, u svetlu paralelizacije sa Divnim gubitnicima, leži u njenim izrazitim naporima da proširi, produbi i ostvari interese i naklonosti svog autora. U prilično kitnjastoj, ali suštinski iskrenoj belešci izdavaču, koja je štampana na omotu zbirke, Koen, povodom Cveća za Hitlera, naglašava:

Ova knjiga me premešta iz sveta omilјenog mladog pesnika u gomilu prlјavštine koju nosi pozicija vodećeg pisca. Nisam planirao da bude ovakva [zbirka – Prim. prev.]. Voleo sam nežna zapažanja koja Kutija sa začinima zemlјe podrazumeva, ali su me ona pomalo posramila. Cveće za Hitlera, međutim, neće od papira zavrediti takvu gostolјubivost. Moj zvuk isuviše je nov, stoga će lјudi reći: ovo je izvedeno, zasnovano na nečemu drugom, ovo je slabo, njegova moć je minula. Ja, s druge strane, tvrdim da ovakva knjiga u Kanadi još nije napisana, ni u domenu poezije, ni u domenu proze. Sve što tražim je da je smestiš u ruke moje generacije i ona će biti prihvaćena.

Nisam pažlјivo čitao sve kritičke osvrte na zbirku Cveće za Hitlera, pa otuda ne mogu da ustanovim jesu li Koenovi strahovi bili opravdani. Ono što mi je, međutim, poznato je da su optužbe o izvedenosti dela, podražavanju manira drugih pisaca, bile pripisane Divnim gubitnicima koji su upoređivani (vrlo nejasno što je bio najsigurniji način) sa pisanjem Sartra, Ženea, Barouza, Tomasa Pinčona, Džona Barta i Alena Ginzberga. Važan predmet mojih sadašnjih hermeneutičkih napora ogleda se u želјi da pokažem kako Divni gubitnici mogu biti viđeni kao kulminacija Koenovog ličnog umetničkog razvoja, a ne kao puka imitacija tuđeg rada.

Cveće za Hitlera ne razlikuje se toliko od piščevih prethodnih dela koliko bi nas Koenovo tvrđenje utisnuto na omotu zbirke navelo da to pomislimo. Kao što sam naslov sugeriše, još uvek je primetna naporedna egzistencija lepote i gnusnosti, nežnosti i grubosti, što je već ustanovlјeno kao svojstvo piščevog rada od njegovih početaka; u zbirci se takođe zapaža određeni broj lјubavnih pesama koje objedinjuju humor, nežnost i strast; i dalјe su prisutne pesme pune duhovitog samoismevanja i ironične balade o svakodnevici. Međutim, postoje i neki drugi elementi koji zapravo preovladavaju – oni se, mahom, javlјaju u dva vida: gađenje i odvratnost prema pohlepi, hipokriziji i okrutnosti dvadesetovekovnih političkih sistema i ponovna, neodložna čežnja za religioznim preobražajem koji bi pesnika izbavio od samolјublјa i okupiranosti sopstvenim bićem.

U pesmama političke tematike, Koen izražava ideju da užasi našeg doba čine da strahote što su ih doživlјavale prethodne generacije postanu gotovo beznačajne, da je kanadska politička scena umno oskudna i podla, te da je Istorija samo opojno sredstvo:

Istorija je igla
što u san tera lјude
miropomazana otrovom
svega što da zadrže žude.

(Ovaj pasaž uzgredno iskrsava u Divnim gubitnicima u neznatno ispravlјenoj formi pod naslovom „F. priziva istoriju u srednjem stilu“.) Kanada je „umiruća životinja“ za koju on odbija da (prilagođavajući Jejtsov stih) „bude vezan“. Gde god pogleda, vidi krivicu i korupciju, oseća sopstvenu umešanost u takav poredak stvari i želi da ovakvo saučesništvo odbaci.

Ovaj deo zbirke Cveće za Hitlera nadalјe priziva F.-ov politički angažman u Divnim gubitnicima. F. je francusko-kanadski nacionalista, separatista, član Parlamenta i revolucionarni vođa čiji konačni politički potez podrazumeva raznošenje u vazduh statue kralјice Viktorije u Ulici Šerbrik. Sam F., međutim, priznaje da je osećaj umešanosti, koji odgovara njegovoj zamisli političke aktivnosti, samo jedna faza na putu do konačnog proboja za koji se nada da će ga „ja“ ostvariti. Finalno oslobođenje romanesknog „ja“ prevazilazi politiku: ono obuhvata preobražaj, ne kao pobolјšanje samog vremena, nego kao skok u večnost.

Krajnji smisaoni imperativ Divnih gubitnika, gubitak sopstvenog bića u potrazi za svetošću, podjednako je ocrtan i u zbirci Cveće za Hitlera. Proces započinje priznavanjem krivice; u prvoj pesmi „Šta ja radim ovde“ Koen priznaje da je lagao, kovao zaveru protiv ljubavi, da je mučio i mrzeo zatvarajući naposletku pesmu pozivom, rečima da čeka „svakog od vas da se ispovedi“. Priznanje vodi poniznosti kao što je to slučaj u pesmi „Ognjište“, u kojoj uči da njegova požuda „nije neko posebno remek-delo“; priznanje podjednako vodi i samoodricanju u čijem okrilјu se zavetuje da će zaboraviti na svoj lični stil i predati se misterioznoj tišini, postati posuda sposobna da primi obnavlјajuću milost:

Zaboraviću vlastiti stil
Um će se možda otvoriti u ovome svetu
Možda će srce uhvatiti kišu,
Ništa neće izlečiti i ništa zamrznuti
Osim što će možda srce uhvatiti kišu…

On čezne za pročišćenjem i disciplinom koji vode u novi život:

Hotel izbelјenih zidova čeka na mene
negde, u kojem ću započeti svoj post i
svoj novi život.
Oh, da stojim na Gangu gospodareći jedrom unutrašnjosti.
Dozvoli da se obnovim
usred svih stvari na svetu
koje ne mogu biti povezane.

Ova misao je verovatno najbolјe izražena u pesmi „Za svakog odevenog u mermer“, u njenom delu koji podjednako evocira Divne gubitnike:

Siroče vidim, svojeglavo i vedro,
gizdav stoji na nebesima s kraja
telo mu je kô što negda behu jedro
al’ okom ne haje imena da zbraja.
Kô testo u peći, zapečen u srži.
Sjaj, vetar, led, mrak – kô Mlada njima služi.

„Svetac“ je nezakonito siroče budući da se odvojio od zahteva porodice i društva; on stoji na nebesima s kraja jer se izdigao nad ovozemalјskim vrednostima; ima telo budući da je još uvek lјudsko biće, i to ono koje je prevazišlo lјudsku krivicu zbog propuštanja osobenih crta u svetu uopštavanja posredstvom „grubih imena“. Svestan lјudske okrutnosti izražene kroz sliku gas-peći nacističke Nemačke, on biva pročišćen upravo zahvalјujući svojoj bliskosti tim pojavama i postaje svojevrsni prazni sud u koji se večne sile mogu izliti.

Imajući u vidu celokupni ocrtani kontekst, Divni gubitnici (1966) postaju delo koje se relativno lako dâ razumeti i adekvatno vrednosno oceniti. Kažem relativno lako jer se, uprkos svemu, radi o zahtevnoj i ponekad zbunjujućoj knjizi.

Najpre, trebalo bi obratiti pažnju na naslov: divni gubitnici su oni koji dosežu lepotu „svetaštva“ (ovu reč neophodno je pisati sa znacima navoda budući da je Koen, što će ubrzo u ovom radu postati očevidno, upotreblјava u naročitom smislu) gubeći ili radije dobrovolјno predajući svoju ličnost i svakodnevno, ovozemalјsko trajanje. U očima drugih lјudi oni su „gubitnici“ jer su žrtve: Katarina umire u agoniji laganog gladovanja i samokažnjavanja, Editino telo smrskano je liftom, Meri Vulnd napadaju divlјi policijski psi, F. umire u bolnici za duševne kriminalce, a „ja“ na kraju romana postaje raščupana, zaudarajuća „hrpa od dronjaka i dlaka“. Ipak, sub specie aeternitatis, odnosno, u očima Božjim, ovi junaci su sve samo ne gubitnici: Katarina sa jasnom namerom predaje sebe u ruke Hristu, postaje kanonizovana svetica i čudotvorna iscelitelјka; Edit u svesnom stanju oduzima sebi život kako bi „ja“ naučila lekciju koju on isprva ignoriše, ali koja ga, najzad, vodi oslobođenju; Meri Vulnd se prepušta seksualnim zadovolјstvima sa F.-om, u njegovom najnepoželјnijem izdanju, donoseći mu dobre vesti o inauguraciji u zvanje predsednika republike; F. intencionalno dodelјuje sebi podređenu ulogu učitelјa i vodiča romanesknog „ja“ pokazujući mu put do Obećane zemlјe; „ja“ postiže konačno oslobođenje, pa se u poslednjem pasusu romana ono opaža kao medijator između Boga i Čoveka, kao Stradalni Sluga koji, prošavši kroz agoniju, uspeva da zasluži samilost:

Jadnici, jadnici, kao što smo mi, otišli su, utekli. Dozivaću s vrha električnog stuba. Dozivaću iz mitralјeske kupole na avionu. On će otkriti lice svoje. On me neće ostaviti samoga. Nјegovo ću ime razglasiti u Parlamentu. Dočekaću Nјegov muk sa bolom. Prošao sam kroz vatru porodice i lјubavi. Pušim sa svojim draganom, spavam sa svojim prijatelјem. Razgovaramo o jadnicima, slomlјenim i pobeglim. Nasamo sam s radiom, dižem uvis ruke. Dobrodošao budi ti koji sada ovo čitaš. Dobrodošao budi ti koji mi tištiš srce. Dobrodošao budi ti, dragane i prijatelјu, kome ću zauvek nedostajati na tvome putovanju do kraja.

Na ovaj način dobrovolјni gubitak vlastitog bića zarad neke više svrhe postaje osnovna tema Divnih gubitnika, razvijena znatno kompleksnije i zamršenije u poređenju sa raznolikim mitološkim fonom i dopunjena raznovrsnim sporednim temama.

U momentu kada romaneskni tok dostiže klimaks, Edit na grčkom jeziku izjavlјuje: „Ja sam Izida, koja je bila, koja jest i koja će biti, i nijedan smrtnik mi nikada nije skinuo veo.“ Ovim se evocira prva stranica romana na kojoj „ja“ kaže da želi da zna „šta se zbiva ispod tog ružičastog prekrivača“ Katarine Tekakvite: dakle, lik Katarine ekvivalentan je liku Izide. Zaista, sve ženske figure u romanu suštinski predstavlјaju istu ženu ili boginju baš kao što Izida postepeno preuzima obličja drugih boginja starog sveta. Najveći značaj Izidinog kulta, razvijenog u Egiptu u sedamnaestom veku pre nove ere i sukcesivno rasprostranjenog po celoj mediteranskoj oblasti, ogleda se u njenoj ulozi Velike Majke i njenoj moći ostvarivanja besmrtnosti duše i obnavlјanja života. Ona obuhvata vrline svih ostalih boginja i nudi svojim sledbenicima oproštaj, pročišćenje, jedinstvo i preporod. Izidina mitološka uloga oličena u sastavlјanju delova svog muža Ozirisa simbolizuje njen čudesan, iscelitelјski potencijal. Otuda, kada čitalac jednom postane svestan Editine uloge u romanu kao Izide, mnogi fragmenti romaneskne slagalice prerastaju u značajne obrasce: upravo je u njenoj, Izidinoj, nadležnosti Velike Majke to što se Edit, sa svojim ogromnim bradavicama, prepušta romanesknom „ja“ i F.-u, što pruža utehu neznancu na Old Očard Biču i čak privija na grudi „čuvenu glavu“, najverovatnije Hitlerovu. Svojim intencionalnim samoubistvom Edit utiče na obnavlјanje svog muža na isti način na koji Izida deluje na regeneraciju Ozirisa. Kada čitamo opis Editinog premazivanja tela „crvenom mašću“ i reči koje upućuje romanesknom „ja“: „Hajde da budemo drugi lјudi“, onda to u našoj svesti priziva činjenicu da se Izida takođe percepira kao rodilјa spiritualnog života, izvršilac čudesnog preobražaja. Romaneskno „ja“ primećuje da su Editini „polјupci bili opušteni, nekako neodređeni, kao da nije znala šta će s ustima“ – ovo je, s druge strane, moguće dovesti u vezu sa konceptom Izidinih usta punih životodavnog daha kojim se iscelјuje duša i oživlјavaju mrtvi. Podjednako je važno skrenuti pažnju da je Meri Vulnd, još jedno obličje Izidine figure, po zanimanju medicinska sestra, te da se i Edit nekoliko puta u romanu imenuje bolničarkom.

Nastaviće se

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Oh, da stojim na Gangu gospodareći jedrom unutrašnjosti [Tema: Leonard Koen]

by admin time to read: 8 min
0