Osmjeh koji pobjeđuje crne slabosti naših strahova [Tema: Dado]

| July 31, 2015 | 0 Comments

bez naziva

Piše: Patrik Valdberg

Svet rane zore, beskrvne bledoće, u kojem se prigušeno tope bledozelene, limun žute, mišje sive, umiruće ružičaste; vazduh proziran i dubok, za koji bi se reklo da je opran, ispran rosama; bela izjednačujuća svetlost, neprijatelj svake senke, paleći panoramski prostor čija armatura jeste miran pejzaž normadijokog Vensena: takav je dekor, uznemirujuće prijatnosti, u kojem Dado upravlja glumcima svoje teratologije.

Da li smo na ostrvu doktora Moroa? Ili, pak, u nekom ružnom snu na način Lavkrafta u kojem bića dopuštaju da ih sluđuje i nagriza boja koja je pala s neba? Među poluruševinama opsednutih staništa, množe se i zabavljaju neiskazivi proizvodi čarolije užasa. Sarabande oderanih koji kite vrpcama svoju utrobu, sabori trepanisanih kojima nisu zatvorili lobanju, divovske bebe bolesne od egzoftalmije, koje razmenjuJu svoju pljuvačku pod odsutnim pogledom staraca sa upaljenim kapcima, ogavna sparivanja sakatih i nakaza, sav taj amfiteatar pod vedrim nebom podseća na ogromnu škembarnicu čije bi iznutrice, dejstvom neke čarolije, počele da oživljavaju i rastu.

Reči, u svojoj mutnoći, okrutnije su nego slike: iako sa tačnošću opisuju sadržaj ovih čudovišnih kompozicija, u isti mah realističnih i fantazmatskih, one ne izveštavaju o dvosmislenom utisku koji se doživljuje dok ih posmatramo. Jer, nekom vrstom magije koja mu je svojstvena, Dado nas goni da prelazimo iz nedopustive žestine na izvanrednu blagost, iz gnusne kosturnice u cvetnu baštu, iz crnog romana u modru priču.

Sakaćenja, otvorene rane, svrdla za bušenje, laparotomije izlažu svoje bolne fatamorgane, koje otklanjaju pastelni tonovi idealnog herbarijuma. U dvosmislu održavanom, tako, sa pelivanskom veštinom, više se ne razaznaje šta je ovde udeo onog što ispušta krike i ječi, i onog što kliče i peva.

Pod našim lepim plavim nebom kojim prolaze tolike senke, Dado nam, svojim naivnim zanosom, kazuje drhtavicu i strah koji ga guše na predosećaj neke godine hiljadite, kada bi krhki ljudski omotač bio otvoren, raščerečen i uništen u apokaliptičkoj žrtvi. Ali, pored krvoprolića, on ume da sluša u sebi potok koji sanja. Ma kako da je slab osmeh, ma kako tanka životna nit, evo ih, kod Dada, pomešanih sa slabim svetlostima rane zore, pobeđujući, pored užasa, crne slabosti naših strahova.

Patrik Valdberg

(1967)

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Osmjeh koji pobjeđuje crne slabosti naših strahova [Tema: Dado]

by admin time to read: 2 min
0