Ovaj čovek ne laska, ne voli da laže, nikoga ne podstiče na gluposti [Tema: Hamvaš]

| March 31, 2015 | 0 Comments
Lajoš Sabo

Lajoš Sabo

Lajoš Sabo, ili jedini sistem – I deo

Lajoš Sabo je strasni čitač novina. Nema tako proste izjave za štampu koju ne bi mogao protumačiti s naročitim značajem. Izgradio je čak i teoriju o tome kako je čovekova informisanost pouzdana tek u slučaju ako sa stvarima održava neprekidan kontakt i do poslednjeg trenutka je obavešten o zbivanjima.

Ovaj stav je samo delimično razumljiv prema bemeovsko-blejkovskom shvatanju, to see the world in a gram of sand, videti ceo svet u jednom jedinom zrncetu peska, večnost videti u jednom jedinom času. Za Lajoša Saboa celina neprekidno mora biti prisutna. U apsolutnom bogatstvu i neprekidnom aktualitetu celokupnog bivstva. Istorija sveta u dnevnoj vesti. Cela metafizika u intervjuu poslanstva.

Ako čovek nešto ispusti, njegova informacija je manjkava, i proigrao je svoje pravo da razume ono što jeste. Ono što čovek treba da sagleda, uvek je celina. Stupnjevi industrijske proizvodnje nalaze se u neprekinutoj vezi s višom matematikom sve dok gotov proizvod ne izbaci mašina. Ako neko bilo koji elemenat istakne, on je počinio nepopravljivu grešku. Ovaj izraz precizno pokriva jevrejsku baštinu koja tvrdi da fizičkog rada nema bez pronalaska, pronalaska nema bez ekonomije, ekonomije nema bez fizike, fizike nema bez matezisa, matezisa nema bez metafizike. Svaki krajnji filozofski princip ima neminovnu posledicu u elektroindustriji i farmaceutskoj industriji, i svaki konkretni momenat sve do staklene čaše i futrole za naočari nastaje u metafizici. A od ove metafizike, pak, ne postoje dve.

Jedna. Jedna jedina. Ako ih pretpostavim više, dovešću sebe u zabludu i počiniću grešku postvarivanja. Počev od početka postoji samo jedan sistem, nema ih više i nezamislivo je da ih bude više. Taj sistem je f-system (fix system). Svi za to znaju, čak po tome i misle i žive i rade i prosuđuju. Ne umemo nejedinstveno da prosuđujemo. Ko ne prosuđuje jedinstveno, on laže. Prosuđivanje je jedino koje obuhvata ukupno bogatstvo života. Nije dopušteno da budu dva stanovišta. I najbleđa nijansa izaziva krv. Jedinstvo čovečanstva je apsolutna činjenica. Ono što izgleda da narušava ovo jedinstvo neznanje je jednih za druge.

Lajoš Sabo nije izgradio ovo heraklitovsko-bemeovsko-blejkovsko shvatanje, ovaj jedini i fiksni sistem. Nije napisao povezano delo koje bi bilo primereno značaju i srazmerama njegove filozofije, nema čak ni završene studije, i njegovo biće se očitovalo u rečima koje nikada beležio nije, uglavnom ih je samo govorio, ali su one zbog svoje težine ostajale u onima koji su čuli te reči. Ovakav čovek je redak u istoriji filozofije. Filozofi su obično nepodnošljivi brbljivci. Malo je autora poput Heraklita, Paskala ili Ničea. Ali ne znamo ni jednog jedinog koji jedva da je pisao, samo je govorio i jedino reči.

Te reči su maitre-mot, odnosno osnovne reči. Moglo bi se reći i glavne reči. Ako čovek ovakvu reč razume, on nema osećanja nedostatka, i spreman je da se rado odrekne čitavih tomova. Konačno je i onako uvek reč o rečima. Znanje koje može da stane na jednu posetnicu. Nije fragment, jer je horizont značenja reči potpun. Otvara takvu perspektivu koja ne zahteva dalja tumačenja. Teškoća je uvek bila i jeste, kaže Hajzenberg, u formulaciji. Raspolažemo s nezamislivo mnogo iskustava, i u nama se nagomilala nečuvena količina znanja koja nema zadovoljavajuću formulaciju. I ono što je u filozofiji presudno, i što određuje smer, i što je takozvano otkriće, nikada nije neki fakat, nego u svakom slučaju formulacija jednog već znanog fakta.

Čoveka poput Lajoša Saboa hindu kultura je nazivala asmagarbhaja. Rođen od stene, i od stene je tvrde kao kamen. Sam po sebi je bespomoćan i nem i nepokretan. Uvek treba da bude neko ili nešto, ko bi i što bi odlomilo parče od ove stene. Stenu treba osloviti. Treba je napasti. Treba je bombardovati. Zbog toga je neophodna bar novinska vest koja će ga svaki dan svojim novim informacijama rastresti. Postoje dela koja su nastala na taj način što ga je neko opsedao pitanjima i prisiljavao na odgovore. Jedva da postoji ređi čovek od ovakvog kome toliko nedostaje svaka želja za oglašavanjem i za govor bez poziva. Sjajan u raspravama i u razgovorima i u pisanju pisama, i u dijalozima se blistavo ponaša, ali čim nema podsticaja, zanemi. Razmišljanje istupa iz atmosfere osame, zbog toga tako mnogo filozofija nosi na sebi karakterne crte nezdrave zatvorenosti koje su tako povoljne za fantazme, za sanjarenje, za monolog, parole intérieure. Kod Lajoša Saboa je dijaloški akt.

Početak kod Lajoša Saboa nije isuviše dostojan pažnje. Počeo je posle Prvog svetskog rata s marksizmom i frojdizmom. U ono vreme to beše poslednji trenutak, mladi ljudi koji su ozbiljno držali do sebe, posebno u Istočnoj Evropi, svi su bez izuzetka postali žrtve marksističke i frojdističke epidemije. Učestvovao je i u socijalističkom pokretu, ali je posle izvesnog vremena bio prinuđen da prekine, u svakom slučaju zajedno s više svojih drugova, kao dosledan i dobronameran čovek (revolucionarna omladina) – ne samo sa zvaničnim socijalizmom, nego i s Marksovim učenjem.

Sredinom dvadesetih godina su Marks i Frojd izgubili svoju istorijsku aktuelnost. Više nije bio poslednji trenutak. Jedno vreme je još kao otpadnik, zajedno s nekoliko prijatelja, ostao unutar socijalizma. Sve dotle dok marksizam nije postao neprijatelj slobodnog izbora života, odnosno dok se nije buržoazirao, i dok nije postao idejni zaklon za instinkt vlasti. Počev od tada samo se s lošom savešću moglo biti revolucionar, znao je da je to nepoštena i jeftina prevara, i da ne vodi nikuda.

Već je veoma rano mnogo čitao. Iz biblioteke je nosio kući po osam-deset knjiga, vraćao ih još iste sedmice i uzimao novih desetak. Kada su ga pitali šta će mu tolike knjige, odgovarao je: kontrola.

Dvadesetih i tridesetih godina ovoga veka više nije bilo dovoljno ako neko čita knjige. Trebalo je čitati literature. Ne po jedno delo, nego jednu disciplinu, od početka do kraja, svih sto pedeset-dvesta tomova, pravo, sociologiju, karakterologiju, istoriju filozofije, ekonomiju, kritiku biblije, antropologiju, teorijsku fiziku, istoriju slikarstva, teoriju umetnosti, logiku, etiku, pedagogiju. Za deset-petnaest godina pročitao je nekoliko hiljada knjiga. Neobično je da ovi ljudi koji su živeli na ovaj način, u bilo koju od nauka ili umetnosti da su stekli upućenost, njihov razvitak je uzajamno bio veoma sličan. Ne u pogledu na svet, nego baš u protivljenju prema pogledu na svet, čak još više u kritičkoj zasnovanosti otpora prema pogledu na svet i u nadmoći nad pogledom na svet, i još u nečemu što je mnogo važnije i od toga: u približavanju fundamentalnom ljudskom mišljenju. Nemci su govorili da je to Möglichkeit eines ursprünglichen Denkens (mogućnost fundamentalnog mišljenja).

Genon piše da je to état primordial. Termin Lajoša Saboa je: osnovni stav. Ono što karakteriše ove ljude, koji su u dvadeset hiljada knjiga upoznali literature i discipline i nauke i umetnosti, jeste da su iz najrazličitijih smerova i intenziteta, ali su se probili do temelja ljudskog mišljenja. To je ono što držanje generacija dvadesetog veka između dva svetska rada čini tako sličnim aleksandrijskoj gnozi.

U svakom slučaju, u ovim godinama je to razlika između ovoga čoveka koji ozbiljno pristupa sebi i čoveka koji ne želi ništa drugo do da bude podnošljivo obrazovan, ali još više da dobro živi. Jednom prilikom je Lajoš Sabo vodio raspravu s prijateljem (njegove su rasprave često trajale nedeljama) da li je prema ovakvom oportunisti ispravan stav mržnja ili prezir. Lajoš Sabo je smatrao prezir ispravnim. Istovremeno je jedna estetička egzistencija – u Engleskoj – zauzela stav odvratnosti: loathing much worse, than hatred – odvratnost je mnogo gora nego mržnja. Ono što još uz ovo treba dodati jeste da Lajoš Sabo ovakav stav nikada nije smatrao neopozivim. Lajoš Sabo je bio lojalan, naročito prema svojim protivnicima i neprijateljima (što ih više prezire, tim više), lojalan u svakom slučaju, i takav je i ostajao, i zadržavao je mogućnost da ga čovek preduhitri u bilo čemu. Stav Avgustina: i sa svojim neprijateljima tražim istinu. To je učenje Lajoša Saboa o relativnosti položaja. Što znači da pitanje položaja u svakom slučaju treba posebno ispitati, ni na jednoj liniji ne postoji nikakvo jednom i zauvek dato prvenstvo. Nema tako korumpiranog čoveka koji ne bi bio u stanju da u moralnoj akciji pretekne čak i jednog sveca.

Ne može se pobrojati ni polovina stanica preko kojih je prošao Lajoš Sabo tokom četiri  godine.

Verovatno su značajne: gnoza (Jene Henrik Šmit), logistika (Rasel, Karnap) i Vitgenštajn, matematika i egzistencijalizam (kada još nije bio moda), politika i ekonomija, teorijska fizika, istovremeno, razume se, aktuelni roman i lirika i dramska književnost. Napor pri svakom koraku da sačuva otvoreno prisustvo (offene Präsenz), i da samog sebe održava u najvećoj napetosti razdoblja. Ništa od toga nije važnije. Držanje određuje tako što čovek traži najveće otpore. Što je obaveza u pogledu na ozbiljnost. Ko traži mali otpor, ili gde otpora nema, on je oportunista.

Lajoš Sabo je uvek živeo u okolnostima za koje bi bilo pijetizam tvrditi da su bile skromne.

Najprostije je ako se odmah kaže da je to siromaštvo, i to veliko siromaštvo, dugo vremena beda, i to mučna beda, tako da je put do biblioteke i nazad prevaljivao samo peške, i kad bi ga negde pozvali, morao je da traži od prijatelja novac za tramvaj i za hauzmajstora. Godinama je živeo od drugih, a na optužbu da ne zarađuje i da ga izdržavaju žene, slegao bi ramenima. Stanovao je u mračnoj dvorišnoj sobi veoma neudobno, mučila ga je tuberkuloza, loše se hranio, imao je lošu odeću i nije mogao da popravlja zube. Ako čovek sve to doživi i ne uvredi se, razrešio je jedno od velikih pitanja života.

Puštaju me da radim, govorio je, više od toga i ne želim.

U eseju o Đezualdu Oldos Haksli piše kako su renesansni despoti držali divne kompozitore, suprotstavlja ih s modernim despotima, i zaprepasti se kakvoj muzici ovi daju prednost. Ali to još i nekako. Užas je potpun kad se vidi kakvi su ideali modernih diktatora, kakvi njihovi politički ciljevi, ali naročito kakvi su im savetnici. Možda je u pravu engleski estetičar kada kaže odvratnost. Čovek se užasne čak i od toga ako pomisli da se njegova mokraća meša u kanalizaciji s mokraćom ovakvih bića.

O napredovanju nema govora, i nikada nije ni bilo. Lajoš Sabo nije želeo da stiče karijeru. Karijera zahteva određen postupak i životni poredak, a za njega ništa nije više strano od toga i nešto što treba izbegavati. Za to postoji naročita tehnika; jer sticati karijeru ne znači baviti se stvarima, nego njihovim delovanjem. Novinar, pesnik, političar, glumac, u jednoj nižoj kategoriji života.

Jedva da postoji nešto karakterističnije, izgleda, za razdoblje od toga kako vlast, pogotovo u Istočnoj Evropi, nekoga uzdigne, nekoga zanemari, možda progna. Specijalno svako određeno i dosledno otvoreno razumno ponašanje, što je otvorenije, tim jače. Formulišući jezikom stoleća vlast izbegava darovitog čoveka, i daje prednost onome koji svojim poslušništvom naginje kompromisu, čak onome koji će počiniti izdaju za sitne privilegije, cenka se oko njih, štreberu i podlacu, odnosno onome koji je korumpiran, ako i ima dara. Verovatno je to glavni razlog što je moderno doba tako bespomoćno i neozbiljno. Bez obzira na politički stav partije, na shvatanje sveta i pravac, konzervativac ili revolucionar, liberal ili rojalista, potpuno je svejedno.

U opštem ponašanju što se sposoban čovek ne samo zapostavlja, nego progoni, postoji doslednost.

Ovaj čovek ne laska, ne voli da laže, nikoga ne podstiče na gluposti, stvari ne zabašuruje, ne obraća pažnju na samodopadljivost, ne želi da okoliša, i istinski ne veruje da je baš sadašnja vlada jedina pozvana da ostvari zadatke svetske istorije. Vlast kao da se samoj sebi dopada što zaobilazi sve one koji bi joj mogli koristiti, i bira štetne. Od svega ovoga se jedva može izvući druga pouka do da se ne priprema preživljavanje, nego propast.

Bela Hamvaš

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ovaj čovek ne laska, ne voli da laže, nikoga ne podstiče na gluposti [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 9 min
0