Pitanje haškim sudijama: A šta ste vi učinili?

| June 24, 2013 | 0 Comments

U protekle dve decenije nebrojeno se puta u tribunalovim sudnicama čulo sudijsko pitanje “A šta ste vi učinili?”, upućeno svedocima koji su bili prisutni na mestima zločina. “Šta ste uradili da sprečite zlostavljanja, zatvaranja, ubistva, silovanja… da zaštitite civile od progona…? “Zašto se niste usprotivili, zašto niste vaše nadređene ili podređene upozorili da je nezakonito to što čine, zašto ih niste prijavili?”

Na suđenju za zločine u Bosanskom Šamcu sudija Per-Johan Lindholm, iz Finske, je optuženog Simu Zarića čak pitao “zašto, kao oficir JNA, nije ubio” suoptuženog Slobodana Miljkovića zvanog “Lugar”, kada ga je video kako brutalno zlostavlja zatvorenike u dvorištu policijske stanice. A kada mu je zapanjeni Zarić rekao da bi u tom slučaju i on bio mrtav, finski sudija je uzvratio: “To nije prikladan odgovor”.

Da li bi, međutim, bilo prikladno to isto pitanje postaviti sudijama, nakon što je prošle sedmice do javnosti procurilo “privatno pismo” u kojem danski sudija Frederik Harhof/Harhoff izražava “duboku zabrinutost” – kako svoju tako i svojih kolega – zbog “neprijatnog osećanja da je Tribunal promenio kurs pod pritiskom vojnih establišmenta nekih uticajnih zemalja”? Da li bi, dakle, bilo prikladno pitati sudije “A šta ste vi učinili da sprečite promenu kursa… osim što o tome šapućete po tribunalovim hodnicima? Zašto se niste usprotivili, upozorili, alarmirali javnost…?”

Sudija Harhof je, prošle sedmice, upravo to učinio. Međutim, iz njegovog pisma – i izjava anonimnih zvaničnika Tribunala koje prenosi “Njujork tajms” – proizlazi da njegovu zabrinutost i osećanja dele još neke sudije, možda čak i polovina sudijskog kolegijuma. Veliko je, međutim, pitanje da li će se neki od njih pridružiti Harhofu u javnom izražavanju zabrinutosti novim kursom, ili će prvog “sudijskog zviždača” u istoriji Tribunala pustiti samog niz vodu.

Sudija Harhof je, naime, prekršio sudijski kodeks ćutanja, po kojem nije dopušteno da se sudije međusobno javno kritikuju ili kažu bilo šta loše o postupcima svojih kolega. Oni su, u Tribunalu, jednostavno nedodirljivi.

Naivno se verovalo da će Tribunal od političkih uplitanja zaštititi sama činjenica da njegove sudije dolaze iz zemalja sa različitim, ponekad suprotstavljenim, političkim agendama na Balkanu i/ili globalno. Ako bi bilo koja od spoljnih sila pokušala da preko “svog” sudije usmeri Tribunal na krivi kurs, verovalo se da će sudije iz konkurentskih ili suprotstavljenih sila javno potkazati i osujetiti takav pokušaj. Sudeći po sumnjama sudije Harhofa i kolega koji u tribunalovim hodnicima dele njegovu duboku zabrinutost i neprijatna osećanja, taj “zaštitni mehanizam” je, izgleda, otkazao.

U Tribunalu, međutim, osim sudijskog ima još puno hodnika u kojima se takođe mogu čuti izrazi ne samo duboke zabrinutosti i neprijatnosti, već i ogorčenosti i zgađenosti onim što sudija Harhof opisuje kao “promenu kursa pod pritiskom vojnih establišmenta nekih uticajnih zemalja”. To se, među tribunalovim “smrtnicima”, doživljava i izražava mnogo emotivnije i dramatičnije. I mnogo ličnije, i to ne samo među osobljem iz bivše Jugoslavije koje je Tribunal dugo smatralo “svojim sudom”. A kada su se već sudije (istina, za sada tek jedan od njih) osmelili da izađu u javnost sa svojim sumnjama i brigama, nema razloga da se prećutkuju sumnje i brige tribunalovih “smrtnika”, izražene uglavnom šapatom u sudskim hodnicima.

Hodnicima “ostatka Tribunala”, na primer, kruže poverljive depeše američke ambasade u Hagu, objavljene na Vikiliksu/Wikileaks. Iz njih se može videti kako predsednik Meron uredno izveštava svoju ambasadu o unutrašnjim odnosima u Tribunalu i traži podršku Vašingtona za ograničavanje nezavisnosti tužioca Karle/Carle del Ponte i sprečavanje njenog ponovnog izbora. U tim se depešama sudija Meron, dalje, opisuje kao “tribunalov najeminentniji podržavalac napora američke vlade”, čije su “inicijative, prioriteti i brige bliski razmišljanjima vlade SAD”.

U sudskim hodnicima se, takođe, mogu čuti priče o navodnim Meronovim bliskim vezama sa “vojno-akademskim establišmentom”, sastavljenim od pretežno američkih eksperata za vojno pravo i univerzitetskih profesora. Predstavljajući se za “prijatelje suda” oni su, podsetimo, 2011. i 2012. godine upozoravali na “šire pravne implikacije” pojedinih tribunalovih presuda i njihov “opasan potencijal”, koji može da “podrije delikatne odnose između vojnih komandanata i njihovih pravnih savetnika”.

Drugim rečima, uzvišeni standardi međunarodnog humanitarnog prava i komandne odgovornosti su bili sasvim prihvatljivi dok su primenjivani na, kako ih opisuje Erik Gordi/Eric Godry, “male i marginalne zemlje” bivše Jugoslavije. Đavo je, međutim, odneo šalu kada su shvaćene “šire implikacije” i “opasan potencijal” tih standarda koji bi mogli da ograniče slobodu delovanja vojnih komandanata, načelnika generalštaba ili šefova tajnih službi nekih, da se poslužimo izrazom sudije Harhofa, “uticajnijih zemalja”.

Ako mu to i nije bila namera, demontiranje tog “opasnog potencijala”, prema jednojškoli mišljenja iz tribunalovih hodnika, predstavlja “prirodnu i predvidivu posledicu” serije oslobađajućih presuda koje su obeležile Meronov drugi predsednički mandat. Po drugima, te su presude “konkretno usmerene na kastriranje pravnih presedana” koji će Tribunal ostaviti u nasleđe međunarodnom krivičnom pravu.

Drugi mandat predsednika Merona je, takođe, obeležen i nezapamćenim ubrzavanjem – u hodnicima se kaže “zbrzavanjem” – proizvodnje presuda, ali samo u predmetima sa već opisanim “opasnim potencijalom”. Na primer, način na koji je doneta presuda u predmetu Gotovine i Markača teško bi se mogao opisati kao “sudijsko većanje”.Petorica sudija su se, barem kako se priča u hodnicima, sastali samo jednom, odmah konstatovali da je odnos 3:2 u korist oslobađajuće presude i razišli se, pošto je većina odbila dalju debatu sa manjinom. Po sličnom obrascu su, tvrdi se, donete i oslobađajuće presude u predmetima Perišić i Stanišić-Simatović.

Predmeti lišeni “opasnog potencijala” i bez “širih implikacija” (poput Prlića, Šešelja, Popovića, Šainovića…) nastavljaju se ustaljenim, puževskim tempom. Na primer, žalbena rasprava u predmetu Popović i ostali još nije ni zakazana, mada je prvostepena presuda doneta u junu 2010. – skoro godinu dana pre one u predmetu Gotovine i Markača.

To bi, ako je prikladno, moglo da bude poslednje pitanje sudijama: “Šta ste učinili da bi se svi optuženi pred Tribunalom tretirali jednako, nezavisno od širih implikacija koje njihovi predmeti mogu imati po ovu ili onu uticajnu zemlju?”
Sense Tribunal, 17.06.2013.

Peščanik.net, 20.06.2013.

 

 

 

Tags: , , , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pitanje haškim sudijama: A šta ste vi učinili?

by admin time to read: 4 min
0