- Tri sata posle ponoći. Zapažam taj sekund, zatim sledeći i pravim bilans svakog minuta.Zašto sve to? – Zato jer sam rođen. Dovoditi u pitanje rođenje, to proističe iz posebne vrste budnosti.
- “Otkad postojim na svetu” – ovo otkad čini mi se nabijeno tako jezovitim značenjem da postaje neodrživo.
- Postoji jedno saznanje koje ublažava težinu i domašaj svega što činimo: ono prema kojem je sve lišeno temelja, izuzev njega samog. Čisto do te mere da je gadljivo i prema samoj ideji predmetnosti, ono predstavlja primenu onog ekstremističkog učenja prema kome je potpuno isto počiniti nešto ili ne počiniti ništa i koje je propraćeno isto tako ekstremističkim zadovoljstvom, to jest, da u svakoj prilici možemo ponavljati kako ni jedan čin koji izvršimo ne zavređuje odobravanje, da ni u čemu nema ni traga od suštine, da je “stvarnost” jedino pokretač bezumnika. Takvo saznanje zasluživalo bi da ga nazovemo zagrobnim: ono je delotvorno pa bio onaj koji saznaje živo ili neživo biće, stvorenje ili uspomena na stvorenje.”To je već stvar prošlosti”, kaže se o svemu što on uradi, čak I u samom trenutku delovanja, koga na taj način sadašnjost nikada više ne može opozvati.
- Mi ne jurimo prema smrti, već bežimo od katastrofe rođenja, mi se batrgamo, mi smo pobegulje koje se trude da to zaborave. Strah od smrti samo je u budućnost projektovani strah koji počinje da raste od naših prvih trenutaka.
Naravno, gadno je rođenje smatrati nevoljom: nije li nam stalno utucavano u glavu da ono beše najviše dobro, da se ono što je najgore dešava na kraju, a ne na početku naše karijere? Pa ipak, zlo, istinsko zlo, nalazi se iza, a ne ispred nas. Upravo to je promaklo Hristu, ali ne i Budi: “Kada u svetu ne bi postojale tri stvari, o Učenici moji, Savršeni se ne bi ni pojavio u njemu…”
I, pre starosti i smrti, on smešta činjenicu rođenja, taj izvor svih nemoći i svih propasti.
- Bilo kakva istina, koliko god bila ubitačna, može da se podnese, pod uslovom da je istisnula sve drugo, da poseduje toliku životnost koliku i nada koju je zamenila.
- Ne radim ništa, to se podrazumeva. Ali vidim sate kako promiču – što je vrednije nego pokušaj da ih ispunim.
- Ne treba sebe prisiljavati na neko delo, treba samo kazati nešto što se može šapnuti na uvo nekoj pijanduri ili nekom samrtniku.
- Ništa bolje ne pokazuje do koje je mere čovečanstvo nazadovalo od nemogućnosti da pronađemo i jedan jedini narod, jedno jedino pleme, kod kojeg rađanje još uvek izaziva ucveljenost I kuknjavu.
- Pobuniti se protiv nasleđa znači pobuniti se protiv milijardi godina, protiv prve ćelije.
- Bog je prisutan na početku svake radosti, ali ne i na njenom kraju.
- Nikad opuštenog u neposrednom, privlači me samo ono što mi prethodi, ono što me odnosi odavde, bezbrojni trenuci kada ne bejah: ne-rođenost.
- Fizička potreba za beščašćem. Voleo bih da sam bio dželatov sin.
- S kojim pravom ste zapeli da se molite za mene? Nije meni potreban nikakav zastupnik, sam ću se nekako iskobeljati. Možda bih to i prihvatio od strane nekog nikogovića, ali ni od koga drugog, pa makar taj bio i svetac. Ne podnosim da neko brine o mom spasenju. S obzirom da ga se pribojavam i uzmičem od njega, kakav su prostakluk vaše molitve. Upravite ih negde drugde; u svakom slučaju, mi nismo u službi istih bogova. Ako su moji možda nemoćni, potpuno je umesno verovati da ni vaši nisu u manjoj meri.
Pa čak ako pretpostavimo da su vaši takvi kakvim ih zamišljate, još uvek im nedostaje moć da me izleče od užasa koji je stariji od mog pamćenja.
- Neki osećaj, kakva beda! Ni sama ekstaza, možda, nije ništa više od toga.
- Uništiti se, rastvoriti, jedini je zadatak koji čovek može sebi da postavi, ukoliko stremi da se razlikuje od Tvorca, na šta sve upućuje.
- Znam da je moje rođenje čista slučajnost, posprdni udes, a ipak, čim se zaboravim, ponašam se kao da je to bio neki kapitalni događaj bez koga bi svetski tok i ravnoteža bili nezamislivi.
- Počinio sam sve zločine, osim onog da budem otac!
Emil Sioran
O nezgodi biti rođen
