Seksualnost i potčinjenost žena [Tema: Anarhizam]

| July 27, 2017 | 0 Comments

 

Anarhistička revolucija i oslobođenje žena (3)

Piše: Marta A. Ekelsberg

2005.

Zapravo, nepostojanje saglasnosti o ovim pitanjima je dokaz razlika među anarhističkim spisateljicama i piscima, ne samo po pitanju uloge žene u radničkim organizacijama, već i prirode ženske potčinjenosti i šta je neophodno da bi se nadvladala. Meri Neš (Mary Nash) smatra da postoje dva različita toka misli o prirodi muško-ženskih odnosa, koji su se razvili među anarhistkinjama/ima tokom devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Prvi tok, oslanjajući se na radove Prudona, čiji je primer u Španiji Rikardo Melja (Ricardo Mella), tretirali su ženu pre svega kao rodilju, koja društvu doprinosi u i kroz ulogu u domu. Po takvom shvatanju, za emancipaciju žene bilo je potrebno izmenjeno vrednovanje njenog posla u kući, ali je njen rad van kuće i dalje trebalo da ostane sekundaran u odnosu na muški rad. Drugi tok (sličan marksističkoj perspektivi), koji ima teorijske korene u radovima Bakunjina, a čiji je primer bio Isak Puente – makar u produktivističkim aspektima – tvrdio je da su žene jednake muškarcima, i da je ključ za žensko oslobođenje njihovo puno uključivanje u plaćenu radnu snagu, po uslovima koji važe i za muškarce. Po ovom shvatanju, ako žene žele da pobede potčinjenost, trebalo bi da se priključe radnoj snazi kao radnice, i da se bore kroz sindikate da poboljšaju položaj celokupnog radništva. Zvanična pozicija CNT-a sledila je takvo razmišljanje, ali je potrebno da se primeti da prihvatanje teorijske predanosti ženskoj ravnopravnosti na radnom mestu ne predstavlja nikakvu garanciju da će većina CNT-ovog članstva delovati u skladu sa tim. Kao što ćemo videti u 2. poglavlju (*), praksa pokreta je retko ispunjavala proglašene stavove po ovom pitanju.

Pa ipak, bilo je unutar slobodarskog pokreta i onih koje/i su smatrale/i da organizovanje žena u sindikate –čak i da je to moguće – samo po sebi neće biti dovoljno. Po njihovom mišljenju, izvori ženske potčinjenosti bili su širi i dublji od ekonomske eksploatacije na radnom mestu. Smatrale/i suda je ženska potčinjenost isto toliko kulturni fenomen koliko i ekonomski, i da predstavlja potcenjivanje žena i njihovih aktivnosti putem institucija kao što su porodica i crkva. Tako je, u članku koji pokazuje njena shvatanja procesa revolucionarne promene i kako ona utiče na muško-ženske odnose, „Havijere“ (Javierre) komentarisala vesti iz Pravde o nekim „novim Sovjetskim muškarcima“ koji su napustili trudne žene: „Sama politika ne može da učini muškarca moralno spremnim za svakodnevni život (Ovim muškarcima) marksističko krštenje, ništa bolje nego hrišćansko, nije pomoglo da postanu ljudi.“ Pored toga, bar su neke/i španske/i autorke/i pronalazile/i žensku potčinjenost u njenoj reproduktivnoj ulozi i duplim aršinima seksualnog morala. I to je, takođe, trebalo da se promeni – putem usvajanja novog seksualnog morala i širokog sprovođenja kontrole rađanja – da bi žene postale zaista ravnopravne sa svojim partnerima u revolucionarnom društvu.

Čak i ovo šire shvatanje nije bilo bez protivrečnosti. Kiralina Lola Iturbe (Kyralina, Lola Iturbe), novinarka koja će aktivno podržavati Mujeres Libres, insistirala je na potrebi za analizom i praksom koja bi uzela u obzir širi kulturni fenomen. Pa ipak, njen članak „Anarhistički komunizam će osloboditi žene“ otkriva ubeđenje – tipično za anarhističku kulturnu kritiku ranog dvadesetog veka – da će ukidanje privatne svojine voditi slobodnoj ljubavi i oslobođenju žena: „Jedino vladavina slobodarskog komunizma može da pruži humano rešenje za problem ženske emancipacije. Uništenjem privatnog vlasništva, ovaj licemerni moral će se srušiti i bićemo slobodne…Doživećemo ljubav s potpunom slobodom svojih apetita, poštujući raznovrsne oblike ljubavnog i seksualnog života.“

Za mnoge anarhističke spisateljice/pisce i aktivistkinje/e, reorganizacija seksualnog i porodičnog života i rekonstituisanje uloge žene, bile su osnovne komponenete revolucionarne vizije. U posvećivanju pažnje „privatnim“ odnosima porodice i seksualnosti, španske/i anarhistkinje/i su imale/i mnogo toga zajedničkog i sa devetnaestovekovnim utopijskim socijalistima, i sa savremenim feministkinjama/ ima. Ali ima više od jednog načina na koji može da se primeni anti-autoritarna analiza seksualnih i porodičnih odnosa. Kakva bi trebalo da bude struktura i priroda porodica i porodičnih odnosa u novom anarhističkom društvu? I u kom odnosu bi trebalo da budu učestvovanje žena u društvenom životu i njene porodične i reproduktivne uloge? Da li bi trebalo da se očuva bezupitni autoritet muža/ oca u porodici, kao što su hteli Prudon i njegovi sledbenici, ili bi i taj autoritet trebalo ukinuti i zameniti dobrovoljnim ravnopravnim odnosima? Očigledno je da su se neki španski anarhisti slagali sa Prudonom; drugi su zagovarali asketizam, protiveći se korišćenju alkohola i duvana, i zagovarajući monogamiju ili uzdržavanje od seksa. Međutim, većina spisateljica i pisaca koje/i su se u prvim godinama dvadesetog veka bavile/i ovim pitanjima, zagovarale/i su rodnu ravnopravnost i slobodnu ljubav.

Smatrale/i su da prava sloboda znači potpuno izražavanje i razvoj svih ljudskih mogućnosti, uključujući i seksualne. Za njih su preovlađujući društveni ideali čednosti, monogamije i vernosti predstavljali nasleđe hrišćanske represije, i u idealnom anarhističkom društvu biće zamenjeni slobodnom ljubavlju i egalitarnim porodičnim strukturama.

Ova pozicija je dobijala na snazi i legitimnosti tokom 1920-ih i 1930-ih godina, naročito kako su dela Sigmunda Frojda, Hevelok Elisa i drugih seksologa postajala poznata. Tokom 1930-ih, španske/i anarhistkinje/i su – pišući u časopisima za kulturnu kritiku kao što su La Revista Blanca i Estudios –kombinovale/i frojdovsku psihologiju, neomaltuzijansku retoriku i doktrine slobodne ljubavi, da bi razvile/i širu sliku o značaju seksualnosti i seksualnog oslobođenja za ljudski razvoj i, končano, za socijalnu revoluciju.

Čitav niz saradnica/ka Estudios-a tokom 1930-ih zagovarao je novu seksualnu etiku, zasnovanu na pozitivnoj vrednosti seksualnosti, nasuprot duplim aršinima seksualnog morala za žene i muškarce. Ove/i su autorke/i ismevale/i anarhistkinje/e koje/i su zagovarale/i čednost i gušenje seksualnih nagona.

Tvrdile su, naprotiv, da prisilna apstinencija vodi ne samo klasičnim duplim standardima (što rezultuje prostitucijom i ugnjetavanjem žena), već i zakržljalim životima i, na kraju krajeva, kriminalnom ponašanju. Nadovezujući se na Frojda, smatrale/i su da je seksualnost osnovna životna sila i važan sastojak i za psihičko, i za društveno zdravlje. Umesto da suzbijaju seksualna osećanja ili da ih skreću u prostituciju, zaključuju ove/i spisateljice i pisci, ljudi bi trebalo više da nauče o seksualnosti –i da primenjuju kontrolu rađanja.

Dr Feliks Marti-Ibanjez (Felix Marti-Ibáñez), „predvodnik“ anarhističkih autorki/a u pitanjima psihoseksualnog zdravlja, skicirao je novu perspektivu za mesto seksualnosti u životu ljudi. Prvo, insistirao je na važnosti genitalne seksualnosti – i za muškarce i za žene – kao komponente ljudskog rasta i razvoja, i uspešnosti brakova. Njegovi članci su odbacivali crkvena shvatanja da brak služi jedino održavanju vrste, i umesto toga je tvrdio da brak mora da se shvati kao način života, dobrovoljno izabran od strane dvoje ljudi. Bilo da se radi o bračnom ili vanbračnom kontekstu, seks je uključivao ne samo kreaciju, već i rekreaciju. Uspešni seksualni odnosi (bračni ili ne) zahtevaju prihvatanje i poštovanje seksualnosti kod oba partnera, i uviđanje da seksualno udruživanje i zadovoljstvo mogu sami sebi biti svrha, a ne samo radi pravljenja dece. Sledstveno tome, uspešni brak bi uključivao poznavanje i sprovođenje kontrole rađanja. Cilj njegovih članaka bio je i da artikulišu ovo novo shvatanje uloge seksualnosti u životu ljudi, i da ponude informacije o kontroli rađanja dostupnoj proletarijatu.

Marti-Ibanjez je dalje smatrao da je neophodno novo shvatanje seksualnosti. Predugo je, kako je rekao, seksualnost bila brkana sa genitalnošću. Kritikovao je praksu nametnute čednosti, tvrdeći da ona poriče važnost ljudskih potreba. U isto vreme, insistirao je na tome da seksualna energija može da bude kanalisana u mnoštvo različitih pravaca, i da nije nužno da bude izražena kroz genitalni kontakt: „Uočimo da su genitalno-erotski impulsi, tj. seksualni čin – samo jedan mali deo seksualnog, i da osim ovog aspekta seksualnost ima mnoge druge (rad, ideali, društvena ili umetnička kreacija, itd.) …Seksualnost može da se izrazi bilo erotski, bilo kroz rad u različitim oblicima.“

U svakom slučaju, tvrdio je, ako napori na preusmeravanju seksualne energije nisu uspešni, ni mlade žene ni mladi muškarci ne bi trebalo da se uzdržavaju od seksualnih iskustava – sve dok ne pretpostavljaju da seks mora da bude povezan sa ljubavlju, ili da je potrebno da žene napuste svest o sebi ili svest o samopoštovanju!

Međutim, uprkos pozivima na nov i slobodniji odnos prema seksualnosti, praktično su skoro sve/i ove/i spisateljice i pisci identifikovali „normalnu seksualnost“ sa heteroseksualnošću. Ovo identifikovanje pre je bilo implicitno nego eksplicitno – njihove rasprave o seksualnosti pretpostavljale su i prihvatale kao „normalno“ ili „prirodno“ privlačnost između osoba različitog pola. U serijama članaka o „Eugenici i seksualnom moralu“, Marti-Ibanjez se ipak eksplicitno okrenuo i pitanju homoseksualnosti.

U članku koji se pre svega bavio istorijom odnosa prema homoseksualnosti, pokušao je da napravi razliku između „seksualne inverzije“ („kongenitalne homoseksualnosti“) i „seksualne perverzije“ (one koja se praktikuje „dobrovoljno, iz snobizma ili radoznalosti, ili iz utilitarističkih pobuda“).

Uprkos trudu da razdvoji ova dva tipa, članak je pokazivao da je najčešće teško odrediti koji je slučaj primaran. Na kraju, tvrdio je da ne postoji ništa nemoralno u vezi homoseksualnosti i da, stoga, homoseksualno ponašanje ne bi trebalo da se kažnjava (ništa više nego što smatramo da je neodgovarajuće da se kazni kleptomanijakinja/ak koja/i ne može da se uzdrži od krađe!). Međutim, u isto vreme je jasno izrazio svoje ubeđenje da je homoseksualnost devijantna, i da su homoseksualke/ci „žrtve“ “seksualne inverzije“.

Mnoge spisateljice i mnogi pisci prepoznale/I su potencijalno oslobađajući uticaj novog odnosa prema seksualnosti za žene. Odbacivanje tradicionalnog odnosa prema čednosti (koja je oduvek više ograničavala žene nego muškarce – nesumnjivo i u anarhističkim krugovima) oslobodilo bi žene da istraže i izraze svoju seksualnost. Preciznije, mnoge/i autorke/i – i muškarci i žene – videle/i su u ženskoj reproduktivnoj aktivnosti ključ njene potčinjenosti. Sve dok je udata žena podređena seksualnim željama svog muža (aspekt bračnih odnosa koji je očigledno veoma retko bio dovođen u pitanje u to vreme) i dok nema načina da se reguliše plodnost, žena će trpeti emotivno, fizičko i psihičko iscrpljivanje uzastopnih porođaja i održavanja velikog domaćinstva. Ova onesposobljenost je najdramatičnije pogađala ženu radničke klase. Stoga bi kotrolisanje plodnosti moglo da bude posebno oslobađajuće za ženu. Marija Laserda de Moura (Maria Lacerda de Moura), česta saradnica Estudios-a u pitanjima žene i seksualnosti, kritikovala je anarhiste koji su se protivili širenju informacija o kontroli rađanja među radničkom klasom: „Za njih, žena je samo plodna i neiscrpna materica, predodređena da proizvodi buržoaske vojnike ili, preciznije, crvene vojnike za socijalnu revoluciju“. Naprotiv, tvrdila je, kontrola rađanja može da postane osnovno oružje u borbi za oslobođenje žena.

Kao i feministkinje/i i zagovornice/i kontrole rađanja u SAD-u i u raznim evropskim kontekstima, i Laserda, Maranjon i druge/i španske/i anarhistkinje/i su smatrale/i da su i radničke porodice i pojedinačne radnice trpele zbog rađanja više dece nego što porodica može da izdržava, i da oslobođenje žena takođe mora da uključi i izbor da li će, kada i koliko često žena postajati majka. Ali su insistirale/i i na povoljnostima koje bi kontrola rađanja donela pojedinačnim ženama: i udate i neudate žene lišila bi straha od trudnoće, čime bi im omogućila da potpunije uživaju u seksualnim odnosima.

Neke/i analitičarke/i su nastavile/i i dalje, povezujući maltuzijanizam, kontrolu rađanja i klasnu analizu, artukulišući anarhistički neomaltuzijanizam. Dr Huan Lasarte (Juan Lazarte) je tvrdio da značenje i posledice trudnoće i rađanja variraju sa različitim socijalnim klasama. Česte trudnoće mogu da budu katastrofalne za žensko zdravlje, a takođe i za zdravlje i stabilnost porodice sa već oskudnim primanjima. Pored toga, što više dece porodica ima, viša je stopa mortaliteta dece. Ukratko, kao što je Maltus tvrdio, siromašne/i su posebno pogođene/i neograničenom reprodukcijom. Ali sa  mogućnošću kontrole rađanja, radništvo bi moglo da zameni ”obuzdavanje” (za koje je Maltus smatrao da siromašne/i nisu sposobne/i) kontrolom rađanja, koju bi svesna radnička klasa mogla da koristi kao deo strategije za svoje oslobođenje. S manjim porodicama, radničke plate bi mogle da održe viši nivo zdravlja i snage. Ograničavanje rađanja bi, takođe, moglo da vodi i smanjivanju radne snage, smanjenoj nezaposlenosti, većoj moći za radništvo, a možda i kraju ratova.

Konačno, zajedno sa omogućavanjem razdvajanja stvaranja dece od zadovoljstva u izražavanju seksualnosti, ovi novi stavovi prema seksualnosti imali su važne posledice na anarhistička shvatanja ljubavi i braka. Mnoge anarhistkinje i mnogi anarhisti tvrdile/i su da trajni monogamni brak predstavlja oblik despotizma, koji praktično od žena zahteva odricanje od sopstva, i da je jedino slobodna ljubav (pod čim su shvatali pravo i muškaraca i žena da slobodno izaberu seksualni odnos bez mešanja crkve ili države, i da ga slobodno prekinu kada više ne bude uzajamno zadovoljavajući) odgovarajuća manifestacija prirodnih sklonosti i muškaraca i žena. Neke/i od ovih autorki/a smatrale/i su da će se, čak i u idealnom društvu, postojeće razlike između muškaraca i žena u odnosu na seksualnost nastaviti, ili da će se roditi nove; druge/i su tvrdile/i da su postojeće razlike pre svega produkt društvenog uslovljavanja. Pa ipak, sve/i su smatrale/i da će – kakav god da je uzrok tih razlika – i muškarci i žene biti u mogućnosti da dožive svoju seksualnost potpunije i zadovoljnije u društvu koje obezbedi ženama punu ravnopravnost.

Kritike čednosti i monogamnog braka bile su uobičajene tokom 1920-ih i 1930-ih godina, i pojavljivali su se brojni članci koji su umesto toga zagovarali bilo slobodnu ljubav, bilo „poligamnu ljubav“.

Pored zastupanja slobodne ljubavi, mnoge/i su anarhističke/i spisateljice i pisci insistirali da je sama monogamija proizvod želje za posedovanjem, ukorenjene u privatnom vlasništvu i potčinjenosti žene, i da će nestati u budućem anarhističkom društvu. Amparo Poh i Gaskon (Amparo Poch y Gascón), koja će postati jedna od osnivačica Mujeres Libres, pisala je za Estudios 1934. da je tradicionalno shvatanje monogamije pravilo od žene, „bez obzira da li ga još uvek voli ili ne, trajno vlasništvo muškarca kojem ju je crkva ili sudija dao.“ Međutim, smatrala je da ako se ispravno razume, monogamija „ ne znači „zauvek“, već dokle god… volja i osećanja ljubavi traju.“ I dalje: „kada bi se i žene i muškarci tako ponašale/i, sve/i bi bile/i slobodnije/i i zadovoljnije/i“.

Marija Laserda de Moura odvojila se još više od uvreženog shvatanja monogamne ljubavi i braka. „Ljubav je“, tvrdila je, „oduvek bila u otvorenom sukobu sa monogamijom.“ U zaista egalitarnom društvu, u kojem bi žene i muškarci bile/i jednako poštovane/i, monogamija bi bila zamenjena poligamnom ljubavlju, jedinom vrstom seksualnog izražavanja koje bi omogućilo svim ljudima (naročito ženama, kojima je potpuno osporena seksualna autonomija) potpun rast, razvoj i zadovoljenje seksualnih potreba. Dozvoljavajući i ženama i muškarcima da imaju više od jednog ljubavnika/ljubavnice u isto vreme, smatrala je, poligamna ljubav bi eliminisala najveći broj problema koje uzrokuje ljubomora, omogućavajući ženama da budu zaista slobodne da izaberu pertnera (ili partnerke), i prekinula bi prostituciju i seksualnu eksploataciju žena (pošto neudate, seksualno aktivne žene, više ne bi bile žigosane i ranjive).

Pa ipak, mnoge/i autorke/i nisu bile/i tako optimistične/i kao ona. Na kraju krajeva, smatrale/i su da bi doktrine slobodne ljubavi ili poligamne ljubavi bilo mnogo komplikovanije sprovesti u praksi nego u teoriji. Mnoge/i spisateljice i pisci, naročito žene, lako su ukazivale da mali broj anarhista zaista praktikuje ono što propagira kada je u pitanju ravnopravnost žena. Soledad Gustavo je, na primer, primetila da „muškarcu može da se svidi ideja oslobođenja žena, ali da nije oduševljen kada ona počne da je sprovodi…Konačno, on može da želi tuđu ženu, ali će zaključati svoju.“

Kao odgovor na kritike upućene Klari (Clara), seksualno emancipovanoj ženskoj heroini iz njene novele La Victoria, Federika Montseni je tvrdila da zamisao slabe, divne žene, zaštićene od strane snažnog muškarca, ma koliko da se sviđala nekim anarhistima, teško da ima ikakve veze sa slobodarskom vizijom. Moguće je da je vrlo malo žena spremno da živi, ili čak da zamisli, dobrovoljnu i neograničenu uzajamnu slobodu. Međutim, „još je manje muškaraca koji su spremni da je prihvate.“

Po Montseninom shvatanju, činjenica da je malo španskih žena bilo moralno spremno za svoju emancipaciju – budući porobljene tradicionalnim odnosima i shvatanjima – predstavljala je mnogo ozbiljniji problem nego muški otpor seksualnoj i ekonomskoj ravnopravnosti. Ema Goldman je smatrala da je ženama potrebno unutrašnje oslobođenje da bi spoznale svoju vrednost, poštovale sebe i odbile da budu psihički i ekonomski robinje svojim ljubavnicima. Međutim, žalila se Montseni, Goldman nije ponudila nikakve smernice o tome kako da se postigne takvo oslobođenje.

I u slučaju porodičnih i seksualnih odnosa, kao i u ekonomskoj sferi, ideal je bio ravnopravnost sa razlikom. I žene i muškarci bi trebalo da budu slobodne/i da razviju i izraze svoju seksualnost, unutar ili van onoga što bismo danas mogle/i da nazovemo „posvećenim seksualnim odnosom“. Oboje bi trebalo da budu slobodni da uđu – i izađu – iz seksualnih odnosa ne navlačeći na sebe društveni prekor ili izbegavanje. Takođe, i porodice bi trebalo da budu egalitarne institucije – bezupitni autoritet oca morao bi da bude zamenjen reciprocitetom i uzajamnim poštovanjem.

Ovo su, dakle, najvažnije komponente anarhističke društvene vizije – društvo u kojem su sve osobe poštovane jednako i uzajamno, kako u seksualnoj, tako i u ekonomskoj i političkoj sferi, društvo organizovano oko svačijeg doprinosa svakodnevnom životu zajednice, u kojoj nema odnosa dominacije i potčinjenosti, i u kojoj bi sve/i trebalo da donose odluke prihvatljive za sve. Ali kako postići takvo društvo? Kako stvoriti „nove anarhističke muškarce i žene“?

Revolucionarna transformacija: jedinstvo sredstava i ciljeva Prepoznavanje socijalne konstrukcije odnosa dominacije i potčinjenosti, naravno, nije isto što i njihovo menjanje. Sva složenost anarhističkog shvatanja revolucionarne promene postaće jasna kada anliziramo pokušaje španskih anarhistkinja/a da izađu na kraj sa potčinjenošću uopšte i potčinjenošću žena posebno. Kako će se desiti da bespomoćni i koristoljubivi ljudi – a anarhistkinje/i svakako priznaju da je teško da su ljudi, živeći u kapitalističkim društvima, imuni na koristoljublje koje takvi društveni i ekonomski sklopovi podstiču – ujedno i prepoznati sopstvene mogućnosti i skrenuti pažnju na potrebe drugih? Kako će ljudi postići unutrašnje oslobođenje koje bi im omogućilo da prepoznaju sopstvenu vrednost i da zahtevaju priznanje od šireg društva? Kako da razviju osećaj pravde koji odgovara življenju u egalitarnom društvu? I kako bi takvo društvo obnavljalo trajnu posvećenost takvim vrednostima? Naročito, ako je ženska potčinjenost proizvod društvenih institucija, i ako društvene institucije obespomoćuju one koje/i pokušaju da ih izmene, kako onda izmeniti te institucije?

Jedna od osnovnih karakteristika komunalističke-anarhističke tradicije je insistiranje na tome da sredstva moraju da odgovaraju ciljevima. Ako je cilj revolucionarne borbe nehijerarhijsko egalitarno društvo, onda ono mora da bude stvoreno aktivnostima nehijerarhijskog pokreta. U suprotnom, učesnice/i nikada ne bi ojačale/i za nezavisnu akciju, i one/i koje/i vode pokret usmeravale/i bi postrevolucionarno društvo. Po rečima jednog od učesnika građanskog rata: „a la libertad sólo se llega por caminos libertarios“ (sloboda može da se postigne jedino slobodarskim sredstvima). Ili, kao što je Kropotkin napisao u vezi sa dilemama parlamentarnih socijalista: „Mislite da ćete osvojiti državu, ali će zapravo država osvojiti vas.“

Ali ako postojeće prakse obespomoćuju ljude, kako ih ojačati? Anarhistička posvećenost egalitarnom, nehijerarhijskom revolucionarnom procesu izgleda da zahteva od ljudi da prepoznaju sopstvene sposobnosti da bi mogli da učestvuju. Uspeh anarhističke revolucije očigledno zavisi od toga da li je prethodno postignut taj verovatno nasloženiji cilj samog revolucionarnog pokreta: jačanje samih ljudi.

Rešenje ovog paradoksa nalazi se u anarhističkom razumevanju revolucionarnog procesa. Očekuje se da će se ljudi pripremiti za revoluciju (i za život u komunitarnom društvu) samim učestvovanjem u aktivnostima i praksama koje su i same egalitarne, jačajuće, i stoga transformativne. Hijerarhija ne sme da bude strukturisana u proces društvene promene. Novo društvo se stvara putem stvaranja nove realnosti.

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Seksualnost i potčinjenost žena [Tema: Anarhizam]

by admin time to read: 15 min
0