Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Piše: Konstantin Zaharija
(treći dio)
- Melanholija, tuga, ludilo
Ma koliko to čudno izgledalo (naročito za nepažljivog čitaoca), Sioran često govori o melanholiji, i to na najeksplicitniji način. Od prve do poslednje njegove knjige, ona se nalazi u pozadini, kao glavni putokaz misli i pisanja suštinski obeleženog diskontinuitegom. Čak dolazimo u iskušenje da u diskursu o melanholiji vidimo neku vrstu kostura oko kojeg se organizuje supstanca njegovog dela. Sioran nije propustio prvobitno iskustvo: melanholija „može nestati samo sa našom krvlju”. On je veoma dobro poznaje, i zato je prisustvo ozlojeđenosti i zaglibljenosti u ja izričito formulisano:
„Melanholija, ma koliko prigušeno i vazdušasto izgledala, ipak potiče od ozlojeđenosti: to je sanjarija natopljena gorčinom, ljubomora preodevena u čežnju, neka maglovita srdžba. Dokle god smo pod njenom vlašću, nećemo se osloboditi ničega, i tonemo sve dublje u ja, a ipak se ne odvajamo od drugih, na koje utoliko više mislimo ukoliko nismo u uspeli da se oslobodimo sebe.”
To osećanje toliko je složeno, da svaki pokušaj da se ono definiše izgleda u najmanju ruku smelo. U suštini, šta je to melanholija? Metodologija katastrofe? Zaborav na sve, osim na sebe? Nemojmo zaboraviti da je ona od VI do IV veka pre Hrista značila ludilo i da su njena mah- nitost i žestina bile tipične reakcije melanholičnog karaktera. Svaki Sioranov čitapac može primetiti gotovo stalno prisustvo nekakve diskurzivne napetosti u njegovim tekstovima. Sada je manje važno saznati da li je to stilistički ili psihološki element. Ma koje ime dali tom obliku nasilja: gnev, žestina ili netolerantnost, ono što je agresivno u svakoj Sioranovoj rečenici samo ponekad ustupa pred ironijom, čija je razorna snaga ovde uspešno zamenjena kako bi, međutim, bila upisana u istu paradigmu „melanholičkog gneva“. Po sebi se razume da se osećanje nepripadanja svetu u velikoj meri duguje samom ustrojstvu bolesti, jednako kao i odbijanje istorije, glad za poricanjem ili mizantropska potreba za samoćom. Očigledno, ova poslednja je prisutna onda kada Sioran iznosi sudove o bližnjima, ali to čini ponekad tako radikalno da dolazimo u iskušenje da poverujemo kako zlovolja ovde samo predstavlja eufemizam za crnu žuč:
„Čim iziđemo na ulicu, kada ugledamo ljude, uništenje je prva reč koja nam pada na um.“
Sioran je u više navrata potvrđivao da čulnom osećaju pripisuje suštinsku ulogu u stvaranju ideje. Takva vezanost za čula može nas začuditi; ali, za melanholika koji je prinuđen da trpi razorne hirove svoje psihologije koja se koleba između inertnosti i dinamičnosti, to je prirodno. Melanholija deluje i kao propadanje životnih funkcija: „Kod kojeg sam starog autora pročitao da tuga nastaje usled usporavanja krvi? Zaista je o tome reč: o krvi koja stagnira.“
Kao što smo već pokazali, u registru modernog doba melanholija se svrstava među suštinske elemente romantičarske osećajnosti. To je glavni razlog zbog kojeg je Hipokratovo značenje koje joj ovde pripisujemo kod Siorana prisutno u većini slučajeva, i to pod različitim imenima: očajanje, dosada, neraspoloženje, ali najčešće tuga, što je kategorija afekta koja postaje čuvar uobičajenog smisla melanholije u drevno doba. Brojni su fragmenti koji tom rečju opisuju neko opšte negativno stanje duše, odsustvo svakog ontološkog putokaza, te zato i nemogućnost izbora. Evo primera:
„Kao najveća prepreka našoj ravnoteži, tuga je zbrkano stanje neprivrženosti, pasivan raskid sa bićem, neizvesno poricanje same sebe, koje, osim toga, uopšte nije sposobno da se preobrazi u potvrđivanje ili sumnju. (…) Ako nas tuga navodi da sanjamo o ravnodušnom paklu, to je zato što u njoj ima nečega od zlobe spremne da odustane, da smekša i da postane zamišljena, koja ne želi da se pobuni ni protiv čega osim protiv sebe. Ona budućnost lišava strasti, primorava nas da se vratimo svom gnevu, da se žderemo, da se umirujemo uništavajući sebe. “
Prepuštanje, zgađenost nad svetom i nad sobom, ozlojeđenost, sve su to crte koje tu suštinsku tugu o kojoj govori Sioran povezuju sa melanholijom. Ali, duboka i neposredna tuga, tuga koja donosi pustoš i uništava, o kojoj ne možemo govoriti lucidno dok je osećamo, i koja se prikazuje kao ostatak, rastače nas na drugačiji način nego što to čini osećanje istog imena, koje se smatra za afektivnu kategoriju. Ona će, štaviše, biti „otpadak tuge“ , i Sioran je tako i zove zato što odavno zna kakav diskontinuitet ona izaziva:
„Iznenada, s ovu stranu svega, klizim ka tački nepostojanja bilo kojeg predmeta. Ja: samo etiketa. Poput mog lica, divim se sebi u svojim pogledima. Svaka stvar je nešto drugo, sve je drugo. Negde neko oko. Ko me gleda? Plašim se, a onda sam ipak sa spoljašnje strane svoga straha. Izvan trenutaka i izvan subjekta koji sam bio, kako da se pridružim vremenu? Trajanje postaje mumija, postajanje je postalo. Nema više ni delića vazduha koji se može udisati, u koji se može kriknuti. Dah je poreknut, ideja ćuti, duh nekada beše. Vučem svako svoje da po blatu, i ne mogu da se namaknem na svet ni koliko prsten na prst kostura.”
Zar onda nije moguće u Sioranovoj tuzi videti nužan uslov za misao, uobličenu intenzitetom čulnih oseta koje izaziva višak crne žuči? On, paradoksalno, tvrdi u obliku silogizma: „Mrzim svaku ravnodušnu ideju: nisam uvek tužan, dakle, ne mislim uvek.“ Eto priznanja od suštinskog značaja, koje tugu potvrđuje kao izvor filozofskog razmišljanja.
Priznanja koje ide ruku pod ruku sa nekom vrstom etike crne žuči, prema kojoj sve čega se poduhvatimo mora biti u skladu sa melanholijom: „Ružno je i prosto izvlačiti snagu iz potvrđivanja bilo čega što nije punoća zla, bola i tuge.“
Stvar je u tome, nema sumnje. Govoreći o tuzi koju je osećao u mladosti, Sioran njenu žestinu opisuje drevnim imenima, upotrebljavajući prave reči:
„Kada se prisećam tih trenutaka oduševljenja i mahnitosti, bezumnih spekulacija koje su pustošile i maglile moj duh, sada ih više ne pripisujem snovima filantropa, snovima o uništenju, čežnji za ne znam kakvom čistotom, nego životinjskoj tuzi koja se, skrivena pod maskom žara, širila na moj račun i čiji sam u najmanju ruku bio saučesnik…”
Ova svedočanstva potvrđuju pretpostavku koju smo upravo izneli: to jest, da Sioranova tuga stoji u vezi sa bolešću duše koju je drevna medicina nazivala melanholija, pod čime se mislilo na ludilo izazvano viškom crne žuči.
Tu ideju još jednom potvrđuju piščeva razmišljanja povodom Istorije. Beležeći brojne nedaće koje ona za sobom povlači, kao da se odriče potrage za nekim pozitivnim rešenjem: „Dok razmišljamo o njoj, imamo samo jednu želju: da gorčini pružimo dostojanstvo jedne gnoze.“
Bez ikakve sumnje, pojam gorčine nije daleko od ozlojeđenosti koja učestvuje u melanholiji, onako kako ju je Sioran zamišljao u navedenom odlomku iz Istorije i utopije. Što se tiče gnoze, verovatno je reč o ironiji koja za metu uzima znanje uopšte, ili možda predrasudu prema kojoj bi svet bio spoznatljiv. Ali, kao načelo spoznanja (čak i ograničenog na domen Istorije) uspostaviti gorčinu, više ne predstvalja ironiju, nego još jedno priznanje, nikako nehotično, priznanje koje je dao neko ko poznaje sebe bolje nego bilo ko drugi. Sioran je nesumnjivo jedan od najlucidnijih duhova našeg veka. Oni koji ne poznaju njegovu melanholiju, i kojima Demokritov smeh ne govori ništa, možda će smatrati da je previše smelo tvrditi kako velike istine, zavodljive zbog svoje neobičnosti i odvratne zbog žestine sa kojom su izrečene, mogu biti izgovorene kao bezumni „filozofski entuzijazam“ koji ponekad neki drugi bezumnici nazivaju ludilo. Odgovor im daje sam Sioran, koji ne okleva da kaže sa humorom, koristeći nesrazmerno poređenje: „Zašto se ne bih poredio sa najvećim svecima? Da li sam potrošio manje ludila kako bih sačuvao svoje protivrečnosti nego što su ga oni potrošili kako bi savladali svoje?“ .
Još jedan odgovor na isto pitanje daje Kleman Rose u knjizi posvećenoj pitanju načina na koji se može saznati odnos između mudrosti i ludila. Dva odeljka iz Parmenidove Poeme predstavljaju polaznu tačku njegovog komentara: „Treba reći i pomisliti da ono što jeste, jeste, jer ono što postoji, postoji, a ono što ne postoji, ne postoji: pozivam te da razmisliš o tome” (VI), i „Ono što ne postoji nikada ne smeš primoravati da postoji” (VII). Načelo mudrosti sastoji se u Parmenidovom izboru jasnog razlikovanja između postojećeg i nepostojećeg. Jedva prikriveno upozorenje i zapovest mogu delovati previše ozbiljno u gotovo tautološkom kontekstu. Ipak, opravdani su, zato što je mnogo onih koji su zatim pokušali da postave ontološki temelj onoga što ne postoji, počevši od Stranca u Platonovom Sofisti, koji smatra da „moramo prinuditi ono što ne postoji da u nekom odnosu ipak postoji“ . Odlučno iznet, ovaj stav lako vodi do „ukusa nestvarnog” koji je „pravo da kažemo… prva i poslednja reč ludila”.
Pozivamo Abderićanina da razmisli o tome.
Nastaviće se
